Слом естаблишмента

ИТАЛИЈАНСКИ ИЗБОРИ 2018

Италија је гласала у недељу 4. марта. Излазност је била рекордна –  73 процента, а одмах по затварању биралишта у 23 сата почели су да пристижу и први изборни резултати који су за интелектуалне експерте опште праксе, новинарске звезде, истраживаче јавног мњења и осталу политички коректну радикал шик елиту окупљену у студију ТВ канала „Ла7“, у директном програму „Изборни маратон“, деловали попут хладног туша

За „Печат“ из Милана Марина Муштовић

Како је одмицала изборна ноћ, постајало је све извесније да ће се десити оно што је мало ко могао да претпостави – да ће ови избори ући у историју и то из више разлога. Као прво, у питању је епохални преокрет и прва права победа евроскептика и политике антисистема у Европској унији, а уједно и јасно упозорење да су Италијани са биралишта поручили да су незадовољни стањем у заједничкој европској кући и да под хитно треба мењати много тога уколико постоји добра воља да се она очува и не уруши. Такође, италијански изборни резултати су и евидентан доказ да се бриселски естаблишмент очигледно преварио када се понадао да је изборном победом Емануела Макрона у Француској дефинитивно заустављен популистички талас који је почео брегзитом и победом Доналда Трампа у Америци. Тријумф антиполитике Покрета пет звездица и Лиге за Север доказао је и да су Италијани после двадесет година празних обећања, како леве тако и десне „званичне верзије“, одлучили да окрену лист. Наиме, свећа народног стрпљења догорела је до самог краја, па тактике и медијске манипулације којима би се и даље плашили бирачи и тако држали под контролом сада могу само да изазову контраефекат. Поготово у ситуацији када је трећина њих екстремно сиромашна тако да и нема много тога да изгуби уколико се одлучи за „скок у празно“, и уместо за извесну и само још већу беду гласа за неизвесну, али ипак можда бољу будућност. Јер дошли смо до тачке када више нема пропаганде која би гладног могла да убеди да је сит, а некога ко из страха од криминалних белосветских банди које дивљају по италијанским предграђима на једвите јаде и само када мора излази из куће – да је безбедан.

Колико је јако народно незадовољство најбоље илуструју бројке изборне победе: Покрет пет звездица, који је на изборе изашао самостално, освојио је 32 процента гласова, Лига за Север 18, а њени коалициони партнери из десног блока „Италијанска браћа“ 5 процената. А то, уз гласове минорних политичких странака које нису прешле цензус, значи да је 60 одсто италијанских бирача овога пута одлучило да гласа за евроскептике и антисистемске снаге које у својим изборним програмима грађанима изричито обећавају драстичне промене: протеривање око 600.000 миграната који не испуњавају услове за добијање политичког азила, а који италијанске пореске обвезнике месечно коштају 21 милион евра; драстично резање посланичких и сенаторских плата који у време опште беспарице у просеку месечно зарађују од 10 до 15 хиљада евра, укидање пензије од неколико хиљада евра и то после само једног мандата од четири године, луксузне ручкове и вечере у скупштинском ресторану по цени једног сендвича у неком скромном кафићу… Међутим, праву главобољу за касту италијанских еврофила и мондијалиста, а поготово за њихове колеге из Брисела представља најава да би нова влада могла укинути економске санкције Русији због којих Италија годишње губи око 10 милијарди евра, али и детаљно преиспитати Уговор из Мастрихта и раскинути га у случају да процени да је за Италију контрапродуктиван. Осим тога, ту су и захтеви за укидање сурових мера штедње и политике драстичних резова која по мишљењу италијанских евроскептика не само што рапидно осиромашује грађане већ и њихову земљу, једну од оснивача Европске уније, ставља у неравноправан, понижавајући и готово колонијални положај.

НОВА ПЛАВО-ЖУТА ИТАЛИЈА СА НЕКОЛИКО ЦРВЕНИХ ФЛЕКА Иначе, посматрајући нову постизборну карту Италије. уочавамо још једну новину: „чизма“ је сада подељена на два дела: плави и жути, са само неколицином „црвених зона“ које су, уједно, и све што је остало од деценијски традиционално верних левичарских изборних база. Северна Италија и део Централне „плаве“ Италије припадају „десном блоку“, где су евроскептици освојили више од 23 процента гласова, док су њиховог коалиционог партнера Силвија Берлусконија, који се са много оптимизма и енергије у 82. години укључио у нову изборну трку за премијерско место и понадао да опет може да заведе бираче истим старим обећањима о „новом италијанском привредном чуду и општем благостању“, и његову „Форца Италију“ бирачи овога пута одбацили и казнили са свега 14 процената гласова. Иако је пре избора међу члановима десне коалиције постигнут јасан договор да ће лидер странке која освоји највише гласова аутоматски постати и лидер десне коалиције, победник Матео Салвини има много разлога за забринутост. Наиме, Берлускони очигледно не намерава да одржи реч и да се повуче са лидерског места и прихвати пораз унутар коалиције. Берлускони је 6. марта примио Салвинија у свом дворцу у близини Милана и ставио му до знања да се не нада месту премијера: „Матео, честитам ти и браво за резултат, али зна се ко овде командује. Осим тога, фали нам двадесетак посланика и сенатора да бисмо могли да формирамо владу, а с обзиром на то да ја у томе имам више искуства, кормило ипак остаје у мојим рукама.“ Сасвим разумљива реакција за некога ко није навикао да слуша туђа наређења и да буде у нечијој сенци. Или, како је то духовито на телевизији закључио један блиски Берлусконијев пријатељ и сарадник: „Силвио никога не слуша и одувек ради оно што хоће и што сам одлучи. Једина особа коју је без поговора слушао и чије је савете прихватао била је његова покојна мајка Роза.“

Друга, „жута половина Италије“, која обухвата и Сицилију и Сардинију, у апсолутним је рукама популиста из Покрета пет звездица – они су у неким изборним јединицама освојили чак и 60–70 процената гласова. По речима лидера Луиђија ди Маја, ситуација је таква да чак немају довољно кандидата да у парламенту и Сенату покрију сва места која су освојили на протеклим изборима. Међутим, иако их не раздиру дилеме око лидерства и премијерског места, будући да су на изборе изашли самостално, ни „жути“ нису освојили потребну већину како би сами формирали владу. Принуђени су да наврат-нанос траже савезнике из свих могућих политичких табора. Млади Ди Мајо (31), не кријући оптимизам, већ се понаша као премијер и са постизборног славља из свог штаба поручује: „Наш изборни слоган: ’Учествуј, бирај и мењај’ показао се као реалност. Ништа више неће бити исто, јер је данас рођена Трећа италијанска република, и она ће бити република италијанског народа који ће о свему одлучивати. Хвала вам што сте дали свој глас за овај сан.“ Међутим, управо је пристигла вест је да је без обзира на категоричне раније тврдње да никада неће улазити ни у какве комбинације са „компромитованом кастом“, Ди Мајо је ипак попустио и изјавио да је спреман да разговара са сваким ко намерава да подржи изборни програм Покрета пет звездица. За сада се појавило више интересената за овај „брак из рачуна“, а у првом реду су побуњеници из владајуће Демократске партије која је на изборима доживела прави дебакл и тренутно се налази у тоталном расулу.

Наиме, Матео Ренци и његова Демократска партија освојили су само18 одсто гласова, док су њихови сецесионисти предвођени бившим председником Сената Пијетром Грасом, Масимом Д’Алемом и Пјерлуиђијем Берсанијем са својом новооснованом странком „Слободни и једнаки“ (ЛЕБ) једва прешли цензус са свега 3,49 процената. Због овог изборног пораза који није забележен у историји италијанске левице, Ренци је 5. марта најавио оставку, али тек када се формира влада, нагласивши да неће допустити да његова странка буде „штака“ за популисте, мафијаше, фашисте и расисте којима требају поени за постизање апсолутне већине и формирање владе. Неколико његових бивших министара, посланика и сенатора се одмах побунило и почело отворено да кокетира са Ди Мајом. Због могуће нове фотеље заборављено је да их је тај исти Де Мајо све донедавно називао лењим битангама, мафијашком стоком, масонским курвама, глупацима и лоповима. И Ди Мајо је заборавио да су се владајући левичари изругивали његовом скромном образовању, непознавању италијанског књижевног језика и гафовима типа да је Пиноче био председник Венецуеле. А још више његовој радној биографији у којој пише да је пре уласка у политику 2007. продавао кокице и пиће на напуљском фудбалском стадиону „Сан Паоло“.

ДЕМОКРАТСКИ МЕДИЈСКИ ЛИНЧ Иначе, водећи италијански медији су се месецима у предизборној кампањи својски трудили да политички некоректне кандидате што више оцрне измишљајући прво њихове приватне скандале и финансијске афере, а затим, како ни та гомила лажи није била делотворна да се поправи изборни рејтинг евромиљеника Матеа Ренција, дошло се чак и на идеју да се бирачи упозоре на алармантну опасност од новог фашизма који прети да их стровали у тоталну катастрофу уколико гласају за „расисте, фашисте, ксенофобе и Путинове плаћенике“ окупљене око евроскептика и антиестабилишмент снага из табора десничара Лиге за Север Матеа Салвинија и популисте из Покрета пет звездица Луиђија ди Маја.

Занимљиво је да се мејнстрим медији овога пута нису окомили на предводника десног блока Силвија Берлусконија и то из простог разлога јер је већ постојао бриселски пројекат за „Велику коалицију“ између Ренцијеве Демократске партије и Берлусконијеве „Форца Италије“ како би се по сваку цену спречило да евроскептици Салвини и Ди Мајо освоје власт. Подршку Берлусконију тада је дао и његов љути непријатељ и оснивач дневног листа „Република“ Еуђенио Скалфари, који у време Берлусконијеве владавине и његовог великог пријатељства с Владимиром Путином није бирао средства и речи да га политички уништи. Међутим, нико није очекивао оволики изборни дебакл званичне левице, тако да је „Велика коалиција“ неславно пропала у ноћи између 4. и 5. маја, а сама помисао на евентуални савез већ донекле припитомљеног Ди Маја и још тврдоглаво непослушног Салвинија изазива панику код већине прогресивних мондијалиста. Све у свему, постизборна комбинаторика тек почиње, а нагла љубав према „блесавом“ Ди Мају, али и према „фашисти“ Салвинију све се више распламсава. У сваком случају, све комбинације како са „жутима“, тако и са „плавима“ долазе у обзир и ништа нас што се тиче крајњег исхода не би требало изненадити.