Почетна / Дух времена / СЕЋАЊЕ НА ВРЕМЕ ЗМИЈА И МОРАЛНИХ БОГАЉА

СЕЋАЊЕ НА ВРЕМЕ ЗМИЈА И МОРАЛНИХ БОГАЉА

ДОБРИЦА ЋОСИЋ О НАТО БОМБАРДОВАЊУ СРБИЈЕ

Стратегија Запада била је да се Србија оцрни као друштво, држава и народ. Сва расположива средства притиска је моћни Запад употребио: економске и друштвене санкције, политичка изолација, материјално сиромашење, медијска сатанизација Срба, стална оптуживања за одсуство демократског поретка, за наводно угњетавања албанске мањине на Косову и Метохији, потом и НАТО бомбардовање, суд у Хагу… Било је питање само до које границе српски народ може да издржи тај страховити притисак на своје постојање

Пише Зоран Аврамовић

То што су српски народ и грађани Србије бомбардовани 1999. године део је  западне политике према нашој држави. Шта је био циљ Запада и Америке у политици према Србима и СР Југославији? Према свим оствареним политичким акцијама Запада пре и после 1999. године, јасно је да је основни циљ политике влада ЕУ и Америке да територијално измести српски народ из Хрватске, да Срби по сваку цену остану у БиХ, да измести српски народ из Косова и Метохије, и да га преда Албанцима, да војнополитички ослаби српску државу, да друштвени поредак уподоби западним моделима. Пажљива анализа њихове идеологије и практичне политике у односу према Србима, показује да се без прекида цепка српско национално биће и простор на коме он живи, као и да се непрестано урушавају друштвени услови колективног и појединачног живота. Да би остварио тај циљ, Запад је користио сва средства против „режима“ у Србији не би ли га придобио за свој концепт решавања балканског проблема.

АДРЕСИРАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ Стратегија Запада била је да се Србија оцрни као друштво, држава и народ. Сва расположива средства притиска је моћни Запад употребио: економске и друштвене санкције, политичка изолација, материјално сиромашење, медијска сатанизација Срба, стална оптуживања за одсуство демократског поретка, за наводно угњетавања албанске мањине на Косову и Метохији, НАТО бомбардовање, суд у Хагу… Било је питање само до које границе српски народ може да издржи тај страховити притисак на своје постојање.

Вратимо се на почетно питање: каква је политичка природа НАТО држава и влада? Нема једнозначног и прецизног одговора. Ми живимо у свету у коме се губе конзистентне политике. (Треба само видети које су све партије подржавале у тим државама бомбардовање Срба.) Има добрих аргумената да се о политичком поретку Запада изричу не глобалне оцене већ само у односу на његова конкретна, појединачна понашања или према начину на који решава неки значајан проблем. Са тог становишта, западне демократије су 1999. године биле у колосеку демократије (према Чешкој, на пример), али тоталитарне (према Србији), док се у унутрашњој политици мешају комунисти и конзервативци, десница и левица, либерали и социјалисти тако да се ускоро неће распознавати политичке идеологије. Другим речима, Срби су имали аргументе да ове системе владавине именују као тоталитарне, док други народи и државе у Европи нису могли тако да мисле. Ако изоставимо ове практичне разлике у вишеслојном деловању западних демократија, нећемо моћи да нађемо име за, досад у историји незабележено, бомбардовање једне државе. А зашто је дошло до моралног банкротства западних демократија, зашто та политика губи свој идентитет и зашто је пао квалитет политичара, чињенице су поводом којих тек треба трагати за одговором.

Они који озбиљно мисле о политичким стварима добро знају да ниједан догађај није „па с неба“, ниједна државна одлука није донесена без дуже или краће припреме. А поготово агресија на другу суверену државу. Неки домаћи и инострани аналитичари, труде се да бомбардерски напад на СРЈ (Србију и Црну Гору) објасне изоловано од политике која је довела до одлуке да се 1999. године нападне Србија, да ову агресију одвоје од последица које је произвела и да тако без почетка и наставка, замагле цео историјски догађај са избегавањем питања одговорности НАТО-а и окривљавањем тадашње државне власти у Србији. Али ова политичка магла се лако развејава. Има више материјалних доказа за адресирање одговорности за ову трагедију која је задесила Србију.

Добрица Ћосић у својим записима (Време змија или Мали светски рат против Србије) из 1999. године, као и у Личној историји једног доба (свеска 4) сведочи о чињеници да је НАТО напад на Србију планиран давно пре 1999 године. Ево само неколико чињеница.

Гинтер Кробог, помоћник немачког шефа дипломатије Клауса Кинкела, долази у тајну посету Ћосићу са поруком, односно „ултимативним захтевом да се Косову да специјални статус и испуњење албанских захтева у домену људских права“ (ЛИЈД, 15. 11. 1992). Нешто слично је тражио и француски шеф дипломатије Ролан Дима. Упркос свим политичким и националним чињеницама.

Ћосић записује да је 1993. године Бил Клинтон послао претеће писмо Слободану Милошевићу у коме каже: „У случају сукоба на Косову који би био изазван са српске стране САД ће бити спремне да пошаљу војне снаге на Косово и у Србију“. Ћосић коментарише: Чудовишна и заиста америчка идеја. Сила, новац, незнање. Америка је спремна да ратује против Србије због њене „агресије на Косово!“ (ЛИЈД, 3. март 1993).

Група америчких конгресмена на челу са Елиотом Ингелом боравила је на Косову 13. 4. 1993. године и обећала лидерима албанских партија помоћ САД у остваривању циљева „Републике Косова“.

Из времена његове председничке дужности, један разговор у Женеви са Сајрусом Венсом и лордом Дејвидом Овеном  је посебно политички занимљив. Они су посредници у разговорима о заустављању рата у БиХ, преговара се са зараћеним странама, притисци су велики. Усред тих разговора Овен и Венс позивају Ћосића на вечеру која започиње њиховим захтевом да им Ћосић саопшти своје ставове о Косову и српско-албанским односима! Обојица саопштавају Ћосићу да ЕУ и Америка нису спремне за поделу Косова, а Ћосићу предлажу да ћути пет година о подели Косова (ЛИЈД, 5. 1. 1993). Дакле, већ у то време могла се наслутити западна скривена мисао о политици према КиМ, заправо припрема 1999. године: 1) писмо Кинкела, 2) Клинтона, 3) испитивање ставова о Косову усред рата у БиХ, 4) долазак америчких конгресмена на КиМ. А где су тек друга упозорења и наговештаји операције Рачак и НАТО агресије?

Ове претње и захтеви упућени Србији догађају се 1992. и 1993. године. Далеко је 1999. година. Међутим, НАТО увежбава своје пројектиле на Србима „преко Дрине“. НАТО је припрему за Косово одрадио у Републици Српској и Републици Српској Крајини. Изведена су три напада на српске положаје. Прве бомбе НАТО је бацио на Србе 11. 4. 1994. у БиХ. Било је то у околини Горажда. Други пут НАТО бомбардује Србе у Хрватској 21. 11. 1994. године, тачније 41 летелицом гађају аеродром Удбине и радарски систем на Петровој гори. Трећи пут НАТО бомбе падају на Пале, 25. 5. 1995. године.

После четворогодишње паузе и одмора НАТО креће у планирано тродневно бомбардовање Србије (СРЈ), а испало је непланирано двоипомесечно бомбардовање свакодневно (и неколико дана Црне Горе). Историјска година за српски народ, посебно Републику Србију, 1999. сабијена је у једну књигу Добрице Ћосића „Време змија“. Зашто „Време змија“? У време када је НАТО засипао бомбама Србију из земље су излазиле змије. Од 24. марта до 10. јуна 1999. године, дан и ноћ.

Одмах пошто су пале прве бомбе, Ћосић објављује текст „Опстанак нас приморава на најтежи патриотизам“ („Недељни телеграф“, 31. 3. 1999) у коме напад НАТО армаде дефинише као геноцидни рат из кога ће „као политички и морални богаљи изаћи агресори“.

Ћосић бележи сваки дан бомбардовања. Инвентарише рушење и убијање у градовима широм Србије. Описује натовски палеж и смрт, али и сналажење своје и других породица. На улицама људи се понашају солидарно, помажу другима ако могу, брига за материјалне потребе је разумљива, а повезаност личне, породичне и националне судбине је очигледна. Страх од бомби је разумљив. Траже се заклони и све је у знаку борбе за опстанак.

Није ова књига само дневник НАТО бомбардовања. Ћосић политички мисли о овом догађају, описује своје политичке разговоре са људима из иностранства, нашим интелектуалцима, одговора на питања страних новинара, пише за неколико европских листова о Косову и Србији.

ФАШИСТИЧКИ И ЕТНОРАСИСТИЧКИ ЧИН Ћосић је без трунке колебања у ставу: НАТО агресија на Србију је један антицивилизацијски, тоталитарни, фашистички, етнорасистички чин 19 држава ЕУ и Америке. „Сатанизацију Срба Запад припрема читаву деценију“. То је „тотални рат против Србије“. Амерички и европски демократизам шири лицемерје, служи се организованим лагањем, и завршава се у нихилизму.

Фашистичке и нацистичке вође су изражавале бес и жестину према онима које су уништавали. А шефови НАТО држава су рационални, „мирни, чак осмехнути“.

Зашто се Запад и САД одлучују да бомбардују Србију? Зато да би се спречила „хуманитарна катастрофа“ и „етничко чишћење Албанаца на Косову“. Да би се тобоже заштитила албанска национална мањина? Не. Ради се о томе да се отме силом један део територије Републике Србије и да се Срби као народ демонизују и варваризују. А да се фактички заштити оружана побуна Албанаца на КиМ.

Ћосић најоштријим речима критикује НАТО агресију на Србију, али није штедео ни власт Слободана Милошевића, као и деловање опозиције (Шешеља и Драшковића).

Истовремено он критикује београдске интелектуалце који под покровитељством Америке и ЕУ штите Албанце као што су штитили Хрвате, муслимане и повезује такво понашање са зарадом, кукавичлуком и одсуством основне националне солидарности.

На питање шта се догађа овог пролећа са Србијом, он тачно констатује да су се значења устаљених појмова темељно променила: „Рат није рат; суверена држава више није суверена; ултиматум није ултиматум већ споразум; окупација није окупација него чување мира… А за новим речима и појмовима наступа и нова реалност“ (4. 6. 1999).

ХЕРОЈСТВО СРБА Како време одмиче, херојство Срба расте. Мало који народ би пружио отпор НАТО сили! И није српска војска изгубила рат. Милошевић је морао да пристане на повлачење војске и полиције са КиМ тек пошто је НАТО почео да уништава електричну енергију. Агресија је окончана политичким споразумом и Резолуцијом УН 1244. А зар је Србија одговорна што остали делови споразума нису испоштовани (1000 војника на границама, повратак расељених…).

НАТО агресија на Србију је велики историјско-политички догађај за Европу, свет и Србе. Остаје чињеница да ће за српску националну свест овај догађај бити памћен као Косовски бој. Тако нешто народ памти и нема силе да се то спречи, поготово не фразом „окренимо се будућности“. НАТО је уписан у српску историју као савезник непријатељских снага у разбијању српске државе и отимања КиМ.

Историја је „произвела“ нову чињеницу: Албанци на Косову и Метохији противуставно су прогласили независност 17. фебруара 2008. а неке државе (претежно из Европске уније и САД) признале су српску покрајину као независну државу. Та војна и правна агресија према Републици Србији није имала никаквог основа у међународном праву већ у политичкој вољи западног дела „међународне заједнице“. Створено је једно аномично стање са далекосежним последицама. А почело је ово змијско клупко да се одмотава у време СР Југославије.

СТРАТЕШКИ ПУТ Међутим, Косово и Метохија ће још дуги низ година и деценија бити нерешено питање за све оне који хоће да га отму из уставноправног састава Републике Србије. У таквим околностима Србија и српски народ требало би да се припреме на деловање дугог трајања. Искуство је показало да само чврст став у одбрани сопствених националних интереса може да принуди иностране освајаче КиМ да промене своју политику према овој покрајини. То значи да све кључне установе и организације државе, цркве, медија, образовања и патриотских интелектуалаца морају да рачунају на мудру борбу за Косово и Метохију на дужу стазу. За правни статус КиМ и повратак становништва протераног са КиМ. Стратешки пут деловања Србије у одбрани КиМ треба да се концентрише на исправљање колосалне неправде и безакоња држава и влада које су учествовале у бомбардовању. Оне би најбоље учиниле да у складу са идејом међудржавне правичности коригују своју политику према Србији и да оставе Србе и косовске Албанце да налазе стабилни договор о својим колективним интересима. Зашто би Србија пристала да поправља рушевине државне зграде када то треба да учини рушитељ? А то је основни разлог да се на организован начин ангажују сви они јавни делатници који могу да помогну у борби за правду Србије у чијем је средишту Косово и Метохија.    

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *