Савезничка претња

Односи две земље, НАТО савезнице, Грчке и Турске, налазе се у критичном стању

За „Печат“ из Солуна Катарина Верикиос

Геополитичка и дипломатска сцена на југоисточном Балкану и источном Средоземљу сваког дана све више личи на живи песак. Изненада се појавила потреба за новом поделом зона утицаја у региону између „великих сила“. Од минулог понедељка у кипарским територијалним водама се налазе војне снаге десет држава: САД („чувена“ Шеста флота), Русије, Грчке, Кипра, Египта, Израела, Турске, Велике Британије, Италије и Француске. Сасвим је јасно да се нису све ове земље заинтересовале само за новопронађене изворе природног гаса у водама Кипра, него да се спрема олуја.

МУСЛИМАНСКИ ЛУК Грчка се тренутно налази у загрљају муслиманског лука који се простире од Тиране, преко Косова и скопске државе, па све до Анкаре. Овај лук, који броји око 100 милиона муслиманских душа, одржава у будности нико други него турски председник Реџеп Тајип Ердоган, велики султан у кожи сивог вука.

Изненада се 20.000 Албанаца пореклом из северног Епира (Чамурије, како називају овај део Грчке) сетило да им је Зевс био врховни Бог и да имају права на читаву Теспротију, Превезу, чак и Јоанину.

С друге стране је македонско питање, које траје више од 100 година и мучи Грчку и данас. Такозвани Славомакедонци (и Албанци) из БЈРМ-а одрекли су се Александра Великог засад, али им тешко пада да се одрекну и туђег, грчког топонима. Македонско питање је један од проблема који су актуелни на европској политичкој шаховској табли, и прети да прерасте у оруђе уцена две земље.

Први пут за петнаест година, од када је Реџеп Тајип Ердоган на челу Турске, односи две земље, НАТО савезнице, Грчке и Турске, налазе се у веома критичном стању. Председнику Турске више није довољно да провоцира своје суседе повређивањем њиховог ваздушног простора и територијалних вода турским борбеним авионима и фрегатама. Прешао је веома спонтано на реторички рат, који у неким тренуцима доводи до нивоа усијања, тако да позива своје ашкере против свих непријатеља Турске. Ови напади су готово свакодневни. Сасвим је извесно да агресивни став турског председника према Грчкој њему доноси „поене“ за изборе који ће се одржати у Турској 2019. године. Ова унутрашња пропаганда „непобедивог“ има утицај на сав муслимански свет, те уједно истиче Турску као јаку економску, политичку и војну силу која вешто игра игру између НАТО-а, ЕУ, Русије и САД.

ПОГРАНИЧНИ ИНЦИДЕНТИ Трн у оку Турака су богати извори природног гаса на Кипру, на које немају права експлоатације. Овај трн се претворио у велико стабло од тренутка када је грчко правосуђе показало (три пута заредом) да не жели да преда осам турских војника „дезертера“ пропалог јулског пуча 2016, који су доласком у Грчку затражили политички азил. Турске власти од 2. марта држе у затвору у Адријануполију (Једрен) два грчка војника оптужена за илегални улаз на територију суседне земље и за шпијунажу, а у ствари су губитком оријентације направила кардиналну грешку на реци Еврос (Марица) у току редовне патроле прелазећи граничну линију. Генералштаб грчке војске сматра да је читав случај био исцениран од стране Турака у циљу вештачког стварања средства за „политичко“ ценкање. Гранични инцидент овог типа није се десио први пут, али су до сада старешине пограничних патрола две земље међусобно решавали на лицу места овакве случајеве. Изненада Турска од муве прави слона. Сваког дана у средствима јавног информисања Грчке се поставља питање о судбини два војника, те се коментаришу потези турског суда у Адријануполију, који је успео да лиши оптужене чак и права посете родитеља једном недељно. Све што се дешава у суду Једрена је добро осмишљена игра грчким нервима. Може се закључити да је питање испоручења Турској осам војника од стране Грчке више прешло у сферу престижа за Ердогана, и та чињеница баца тешку сенку на односе две суседске земље.

Грчко јавно мњење пита се докле Ердоган може да оде у својим претњама а да му ни грчка власт ни ЕУ не упуте макар протестне ноте, чак ни пошто је провокативно подсетио Грке на борбе у црноморској провинцији Сакарији 1921. године, и поручио да ће као и тада, пре скоро сто година, падати у море као рибе спремне за саламуру, алудирајући да су се само тако могли спасти од Турака.

Занимљива је чињеница да Ердоган не признаје Мировни уговор из Лозане из 1923. године, те да безмало сваког дана на турској телевизији понавља да су једно границе његове државе како су у књигама назначене, а стварне границе су сасвим другачије и оне се налазе у срцу сваког Турчина.

Грцима је сасвим јасно да Турци претендују на 18 острва у Егејском мору о којима Ердоган и његови следбеници гласно сањаре. Веома је вероватно, како тврде амерички и грчки војни аналитичари, да ће једно од тих острва бити јабука раздора у блиској будућности, па и могући почетак грчко-турског рата. Ердоган ће једноставно бити приморан од стране свог коалиционог партнера из сенке Девлета Бахчелија и његових вукова, да заузме једно од острва да би показао своју политичку снагу и верску приврженост.

После Африна у Сирији, Грчка је други по важности „фронт“ за Ердогана. Ојачан освајањем курдске енклаве и игнорисањем Америке, турски председник поручује на политичким скуповима да ће опет створити исламску војску и велику Турску. Последњих дана не пропушта прилику да поздрави преко етра све своје велике пријатеље из Албаније, са Косова, из „Македоније“, Србије (!?), из Тракије и из Босне. Да ли тиме поздравља муслимански лук у срцу хришћанског Балкана који чека само султанов ратни поклич да крене на мејдан?

ЋУТАЊЕ ГРЧКЕ Да живимо у периоду Старе Грчке, тргови би били препуни филозофа и оратора који би грађанима анализирали претње упућене њиховој отаџбини. Пошто живимо у 21. веку, на вестима у грчким медијима показују се реторски испади Ердогана, али грчка влада је нема. Једино председник републике Прокопис Павлопулос на Ердоганове освајачке халуцинације одговара оштрим језиком прагматичног патриоте, бранећи уједно част грчког народа и православља. Премијер Алексис Ципрас се вероватно спрема да 26. марта у Варни, у директном сусрету са званичницима ЕУ и Ердоганом, изнесе своје ставове. Пошто ће у Варни на заседању Савета главна тема бити везе ЕУ и Турске, сасвим је могуће да премијери Грчке и Кипра одиграју једну игру кријући у рукаву могућност вета.

СПИСКОВИ СКЛОНИШТА Грчки народ је жељан да му се неко обрати, а не да сами наслућују шта ће их дочекати пре следећег свитања. „Обичан“ народ, који не жели ни по коју цену да опет постане раја, купује брашно и маслиново уље у већим количинама, као и пиринач и тестенине. Људи трећег доба и хронични болесници покушавају да своје кућне апотеке обезбеде за дужи временски период. Све се ово одвија у дубокој тишини и страху. У граду Сересу, у Каламати, у Ханији на Криту и на Санторинију канцеларије Цивилне заштите објавиле су детаљан списак склоништа у случају „природних катастрофа“, а та су склоништа адекватна и за заштиту од ваздушних напада. На Санторинију постоји чак 48 склоништа, у Ханији на Криту Цивилна организација за ванредне ситуације и Војска Грчке оспособили су нових 36 склоништа, тако да је сада 51 склониште спремно да прими 115.000 људи. У издањима поузданих и добро обавештених интернет-новина свакодневно су доступне локације поменутих склоништа. Канцеларија за Цивилну заштиту апелује на грађане да на време одлуче где ће потражити заклон од „природних катастрофа“.

Грци су слободан народ који је изродио демократију, али брине за своју децу. Узбурка се море људи сваки пут кад Ердоган, на пример, изненада донесе закон да приватна лица могу годишње да купе 1.000 уместо 200 метака за ватрено оружје. Грчка је бедем југоисточне Европе и зебе над претњама Ердогана да ће отворити границе и пустити талас избеглица у Европу. И то не због ксенофобије него из страха да неће имати да нахрани сва уста унесрећених, прогнаних душа.

Историјско искуство грчког народа ће покренути и „последњег“ Грка против перфидног увлачења отаџбине Александра Великог у изузетно опасне планове суседне Турске. Али Грци су мали народ у поређењу са Турцима. Десет милиона душа против 80 милиона. Грци своју децу не гледају као потрошне војнике, него као светлу будућност. Још је отац историје Херодот говорио: „Морам студирати политику и рат како би моји синови имали слободу да студирају математику и филозофију.“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *