Почетна / Интервју / Прота Саво Б. Јовић – Хришћанство у десетерачкој форми

Прота Саво Б. Јовић – Хришћанство у десетерачкој форми

Фотографије Ђакон Драган С. Танасијевић

Шта је у народној поезији јеванђељско, те како се тај хришћански слој кроз епску песму која га похрањује може приближити новим генерацијама

Својом новом књигом „ Јеванђељски мотиви у епским народним песмама“ („ Православна реч“, Нови Сад, 2017) прота Саво Б. Јовић указује да је епска поезија израз народног стваралаштва и традиције који је неодвојив од хришћанске културе и црквености, као и да је православно хришћанство формативни оквир српске културе и потврда њеног вековног трајања. Са епском народном поезијом прота Саво Б. Јовић се сусрео још у родитељском дому. Ако би се, каже, говорећи о мотивима за одабир ове теме говорило о личним мотивима, онда би свакако јак емотивни доживљај био један од првих покретачких импулса.

„Наравно, доживљај је тек почетак. Од тренутка када је зачета идеја до њене реализације, прошло је много година. У међувремену сам, поред теолошког образовања, стекао и одређена знања из педагошког рада која су ме народној поезији вратила у запитаности како и зашто може бити актуелна и данас. Чињеница да не постоји једна целовита и доследно спроведена интерпретација јеванђељских мотива у епској поезији био је подстицај за писање овог рада. Покушао сам да истражим шта је у народној поезији јеванђељско, и како се управо тај хришћански слој кроз епску песму која га похрањује може приближити новим генерацијама. Веровао сам да је дух хришћанства прожео народну душу, те да су они који су стварали епску поезију то знали много боље. Народни певачи су се указали као најбољи и најкреативнији теолози, они који су Јеванђеље препевали и успели да га учине доступним генерацијама кроз векове. Оно што нама, поред толико књига и текстова, тешко успева – народни песник је и те како успео и стога је Станислав Винавер с правом рекао да су епске народне песме наша Јеванђеља, док Бранко Лазаревић закључује да у нашој епској песми има много Бога, а Милош Ђурић иде још даље тврдећи да она с Богом почиње и конци јој се о небо везују.

Како је текао рад на књизи, како сте истраживали, припремали грађу?

Кроз оптику Јеванђеља почео сам читати стихове епских песама. Та тачка гледишта је умногоме променила моје сагледавање ове. Наиме, прво сам препознао бројне јеванђељске мотиве којима су народне песме испуњене. Потом сам установио њихову зависност, утврдио одакле је и шта преузето, па вршио анализу тих мотива, који су негде узимани у целости, а негде је само јеванђељска идеја, уз одређене модификације и незнатне измене, уграђивана у десетерац. Поштујући непоновљивост уметничког дела, методичку интерпретацију заснивао сам на тумачењу јеванђељског мотива који је препознат као доминантан у изабраним песмама, али обухватајући у анализи често и друге мотиве из Светог писма, Старог завета ако су били неопходни да би се боље разумео јеванђељски мотив. На трагалачком путу кроз свет епске поезије открио сам виртуозност којом је Реч Христова уткана у народну поезију. Народне епске песме са јеванђељским мотивима указале су се као својеврсне катихезе, образовно-васпитне поуке са развијеном методологијом преношења вере кроз векове. Слушајући их многе генерације су откривале и сазнавале да је Бог један, да је превечни Отац, да је Истина, да је Правда, да је Љубав. Из њих се сазнавало о значају Свете литургије, Крсне славе, правде, љубави, истине, наде, милосрђа, покајања, праштања, Царства Божјег, опомињући нас да оно зависи од нашег односа према другом, то јест кроз старање и бригу за добробит заједнице. Овим се утврђујемо у сазнању да Христос узима меру за Царство Божје у односу на оно како деламо – да ли смо гладне нахранили, жедне напојили, голе оденули, посећивали оне што су у болницама и бринули за оне који су у тамницама. Дакле, иако епска, неретко ова поезија епске мотиве потискује до мере у којој постаје права ризница дивних примера самарјанског милосрђа који подстичу на испуњавање Христових новозаветних заповести о љубави према Богу и ближњем.

На представљању ваше књиге указали сте, како смо већ поменули, „ да је епска поезија израз народног стваралаштва и традиције који је неодвојив од хришћанске културе и црквености, као и да је православно хришћанство формативни оквир српске културе и потврда њеног вековног трајања“. Како бисте протумачили ову тврдњу?

Епска поезија потврђује повезаност наше културе са хришћанским идеалима, и то прожимање које је присутно на етичкој равни, а истовремено у форми уметничког израза обележило је како наш етос, тако и нашу културу у целини. У вековима када је било потребно одржати самосвојност, када је у покорности било важно остати човек, наш народни еп нудио је надахнуће и снагу. И данас је човек у покорности и можда је још теже бити оно што хришћанство захтева од нас. То је у нашим временима индивидуални избор, али никада не треба да заборавимо снагу онога што нам је претходило. Нисмо сами, иза нас су културне тековине, а испред нас оно што ћемо ми оставити у наследство. У том смислу, наше народно стваралаштво јесте хришћанство у десетерачкој форми. 

Ваша књига подсећа на снажне, непролазне етичке поруке коју наша епска поезија проноси кроз векове. Како бисте појаснили ту њену непресушну моћ и снагу која не посустаје упркос вековима?

Баш због протканости вечним и никад незастарелим Христовим порукама, епска поезија садржи у себи непролазне вредности. У томе је њена свевременост. С друге стране, проблем њеног разумевања, односно прихватања када говоримо о ученицима јесте у домену методике наставе, у вештини да се разуме нешто данашњим генерацијама далеко и страно. А када се преброди та – на први поглед – необичност, остаје један велики проблем. Он не лежи у архаичности схватања света, него нажалост у томе што су највише вредности нама туђе. Да ли је у овом свету заиста боље изгубити главу него своју огрешити душу? У томе видим смисао нашег образовног система, који је потпуно потцењен, а у њему је снага и нада једне земље. Да ли ће народни еп, и у ширем смислу наша култура, наћи пут до нас и преплавити нас осећањем одговорности, или ћемо се изгубити у мору јефтиних и безвредних понуда и исцрпети своје потребе за другим у најнижим како моралним, тако и естетским садржајима, питање је од кога зависи наша будућност. Песма, а надасве епска, јасно се „одржала“ у времена најтежа за наш народ, током вишевековног ропства под Турцима. Како је речено у предговору: „Поимање историје као сарадње са Божијом вољом, вишевековна култура задужбинарства и изградње велелепних споменика (цркава и манастира), затим појава Косовског завета кроз судар са исламским завојевачем Балканског полуострва помогао је Србима да време туркократије преброде као самосвестан и поносан народ. Суноврат племства на Косову ’грдном судилишту’ није уништио елиту код Срба. Парадигма предводника поробљене нације, како је то ипак уметнички осетио историчар Стојан Новаковић (1842–1915) у своме заборављеном историјском роману, остали су ’калуђер и хајдук’. Свештеномонах је и даље чувао снагу средњовековне писмености, а хајдук је носио жељу за променом социјално наметнутог лошег положаја. Али и једног и другог повезивао је епос.“

Имају ли тај „калуђер” и „хајдук“ данас, овде свог пандана? И да ли је епос довољан да их повеже?

Свако време има своје јунаке, има своје хероје. Увек је неки медиј потребан да би се створили јунаци, а у времену када су сви добили могућност преко средстава информисања, посебно интернета да се искажу, у преплављености присутности, тешко је уочити оно што вреди. Могућност било какве промене наизглед је много једноставнија, али ми се чини да никад нисмо били даље од иницијативе која би имала снагу да заиста донесе прeoбражај широких размера. Можда је ово време могућности да кренемо од себе и мењамо на микроплану оно што је до нас, да тим малим гестовима неприметно померамо своју околину. Јер, ако смо далеко од херојског, епског света, ако су данашњи јунаци ефемерни, остаје нам не да чекамо јунаке и промене него да се прихватимо активног учешћа у истоме. Видимо и да данашњи узори не воде у правцу великих промена на социјалном нивоу, те мислим да нам је више од примера који надахњују својим животом потребан много озбиљнији план и стратегија промене.

Сведоци смо сталних, константних напада на Српску православну цркву. Шта нам је чинити на том плану?

Уколико су верни у Цркви сигурни у оно што раде, уколико постоји довољно вере, онда страха нема. Истовремено, нема потребе ни за препиркама са неистомишљеницима и онима који би најрадије да виде Цркву како нестаје. Препирке, сукоби и расправе само нас своде на ријалити ниво, а то не смемо допустити. Стога сам дубоко уверен да ништа неће боље помоћи Цркви него да ради све што је до ње да буде и остане аутентична у овом свету. Уколико је друштво испуњено неправдом, Црква мора сведочити правду. Уколико је друштво испуњено корупцијом, Црква се мора јасно оградити од тога и сведочити поштење. Уколико је друштво испуњено злобом, Црква мора сведочити активну бригу и љубав. Речи нам ништа неће значити, па чак ни оне најмудрије, ако не сведочимо животом искрено оно у шта верујемо – само то Цркву чини аутентичном и храбри је да говори оно што мисли. Сваки напад на Цркву је шанса да радимо боље, како бисмо у једном тренутку били способни да из своје ризнице извлачимо и нудимо само оно најбоље. Управо по епосу препознавани смо као нација још пре доба националног препорода у Европи, историјска успомена на „честите краљеве и цареве“, „Србље витезове“, јунаке Косовске вечере, Милоша Обилића, цара „Шћепана“, Светога Саву, „цара“ Немању и многе друге, нација која има у себи много више од једне фактографске нагомиланости. Она је значила и лекцију етике за породичне заједнице и чланове братстава окупљених око огњишта, јер су то били они јунаци који су поштовали „часни крст“, били су то заветни синови народа који се бори за „слободу златну“, а таквих је било „помало“. Дакле, једна племенита мањина чији пример треба подражавати. Управо захваљујући нашем епосу означени смо још у давна времена као „племенита мањина чији пример треба подржавати“. Ипак, данас смо ту где смо: означени сасвим другачије… Шта се то догодило с нама и да ли је то цена свих година безбожништва проведених под комунизмом? Никада не постоји само један разлог и у крајњој линији, колико год је нешто било наметнуто, толико је и прихваћено. Шта се десило с нама је велико питање, али много значајније је шта сад радимо и да ли заустављамо тај жрвањ који меље или по инерцији настављамо да не мислимо ни о чему. Изгледа да немамо вештину управљања, па нам се чини да смо били бољи у ропству него када смо власт узели у своје руке. Недостаје нам квалитетан рад на многим пољима, као и храброст да се признају грешке, како бисмо се ухватили укоштац с новим изазовима. Ако наставимо укопани да се бусамо у груди и верујемо да су сви криви за имиџ који имамо, и да је овај свет неправедан само за нас, нема нам напретка.

Веома запажено било је ваше предавање „Кроз огањ страдања у загрљај Христов“ поводом 70 година од хапшења епископа хвостанског Варнаве.  И сами сте прошли страдалничким путем. Како данас видите тај пут?

Међу најсветлијим ликовима у „страсној четрдесетогодишњици“, како је време од 1945. па наовамо назвао Преподобни Јустин Ћелијски, јесте Свети епископ Варнава Исповедник хвостански о коме сам, како рекосте, поводом 70 година од његовог хапшења, говорио у Бијељини. Нажалост, у том времену од 1945. до 1985. убијено је око 400 свештеника и то, већином, без суда и пресуде. И да додам да се многима ни до данас не зна гроб. Заједно са многим свештеницима убијани су и епископи Цркве Христове: митрополит Јоаникије Липовац, затим поменути епископ Варнава, као и епископ бачки Иринеј Ћирић, који је умро од последица батинања, односно од ударца каменом. Митрополит Нектарије Круљ је пребијен од разјарене руље у манастиру Озрену, код Добоја, епископ Василије Костић у Бањалуци, епископ нишки Јован Илић у Нишу, епископ Никанор у Далмацији итд. Такође је у том времену преко 700 свештенослужитеља, епископа и свештеника осуђено на дугогодишње робије, а међу њима сам и сам пет година одробијао у зеничком казамату. На ваше питање могу одговорити да ме то време увек подсећа да је човек „икона Божја“, али често може бити и „слика звери“. Не можемо кривити само систем него пре свега хиљаде и хиљаде помагача, живих људи, наших суграђана који су му верно и одано служили. Правили су идоле од вођа и у име бољег света стварали су пакао на земљи.

Како видите судбу наше свете земље?

Свако добронамеран лако ће приметити да стање створено на Балкану, нарочито на Косову и Метохији представља један парадокс који је тешко објаснити. Наиме, док се интегративни процеси у Европској унији оснажују, дотле се на Балкану непрестано подржавају процеси распада и дезинтеграције држава и народа. Довољан је само пример језика. На Балкану имате најчуднији случај у свету – сви говоримо различитим језицима, а сви се разумемо. Дакле, Косово и Метохија као проблем не може и неће бити решен док не постоји спремност Европске уније да омогући истински неутралну платформу за разговоре и преговоре. Све док једна страна буде имала подршку, преговори немају много смисла. С наше пак стране значајно је да сачувамо јединство и да не слабимо ионако тешку позицију нашег народа на Косову. Нада је дар Божји, како нам сведочи Свето писмо, она је једна од највећих вредности коју имамо у осмишљавању наших живота. Управо је најтрагичније данас што Европска унија својом пристрасном политиком ствара код људи осећање безнађа, које се нажалост шири и код нас. Стога је наша дужност да ширимо наду и оптимизам, да богатимо себе и друге око нас Васкрслим Христом и да схватимо колико смо у добитку када смо са Богом који нас обожује и овековечује. Ако у томе правцу будемо сви делали, онда ћемо многе проблеме успешно решити, па и овај косовски.                

 

Владика Иринеј

Поезија која је сведочила Христово Јеванђеље

Говорећи о „Јеванђељским мотивима у епским народним песмама“, на недавном представљању ове књиге у Матици српској, Владика Иринеј је истакао да је реч о студији која представља „велико освежење, али и попуњавање једне празнине, како у црквеној, тако и у општекултурној књижевности“, те да књига није само теолошког и педагошког него и књижевног карактера, а да је главни ток поезије овог дела хришћански, православни и светосавски. У најновијем делу нашег саговорника, како истиче Владика Иринеј, „изложено је исцељујуће и отрежњујуће, спасавајуће дејство Јеванђеља Христовог, које смо кроз дуги низ поколења и столећа упијали са гусала и из ових стихова“, као и да је наша епска поезија „сведочила Христово Јеванђеље и подражавала онај надахнути, богонадахнути текст Јеванђеља тако што је његов дух верно преносила“.

 

Један коментар

  1. Драган

    “Болоњом“ се истрајава на укидању епске народне поезије, као и
    поезије неких песника, попут Чика Јове Змаја /“Светли гробови“…/,
    Ђуре Јакшића /“Отаџбина“, “Падајте браћо“…/, Аклексе Шантића
    /“Остајте овдје“…/… а све због православно патриотског духа
    који провејава из те поезије.
    Не чуди, будући да су неки од западњачких званичника јавно
    изјавили да је православље непријатељ број један “Новом
    светском поретку“?!

    Десетерац је моћан, а у конбинацији са гуслама – убитачан за НСП.
    Схватили су непријатељи Бога и Човека да су:
    “ГУСЛЕ МОЋНО ОРУЖИЈЕ ДОБРА!“,
    “ГУСЛЕ МОЋНО ОРУЖИЈЕ СРБА!“, па зато у раде на истребљењу
    “десетерца“.
    Имам сазнање да су Јапанци у преводду “Горског вјенца“
    успели са преводом само до “шеснаестерца“, и ни макац даље –
    до “десетерца“!

    ОНО ШТО ЈЕ ПРАЋКА СА ЦАРА ДАВИДА, У БОРБИ ПРОТИВ ГОЛИЈАТА,
    ТО СУ ГУСЛЕ СРБИМА У БОРБИ ПРОТИВ “НАТО ГОЛИЈАТА“;
    А ОНО ШТО ЈЕ КАМЕН ЗА ПРАЋКУ ЦАРА ДАВИДА, КОЈИМ УБИЈА
    ГОЛИЈАТА, ТО СУ ЕПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ У ДЕСЕТЕРЦУ ЗА
    СРБСКЕ ГУСЛЕ.
    Због тога би требало обновити гуслљње и појање уз гусле у
    портама – храмовним/црквеним двориштима – после сваке
    СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ.
    Ово нарочито за БЛАГОСИЉАЊЕ СРБСКОГА НАРОДА –
    ОД СВЕТОГА САВЕ И ЦАРА ЛАЗАРА, из НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ.

    “С неба шље благослов Свети Отац Сава…“

    А Цар Лазар придодаје:

    ‘Ко је Србин и србскога рода,
    И од србске крви и кољена,
    Те долази на бој на Косово: .
    Бог му сваког добра подарио,
    А од руке да му родно буде
    И у пољу бјелица пшеница,
    И у брду винова лозица
    Блага имо за сваког кољена!
    У кући му сва здрава дјечица,
    Свако мушко – јунак до јунака,
    Свако женско – дична србска мајка.
    Потомство му име проносило,
    Проносило, њим се поносило,
    Све док је свијета и вијека!
    Поглавари, вође и кнезови,
    Сви јунаци, србски витезови,
    Част и слава нек вас увијек прате
    Који Србско царство сачувате’“

    Драган Славнић




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *