Почетна / Интервју / Проф. др КСЕНИЈА КОНЧАРЕВИЋ – ТАЈНЕ ТЕОЛИНГВИСТИКЕ

Проф. др КСЕНИЈА КОНЧАРЕВИЋ – ТАЈНЕ ТЕОЛИНГВИСТИКЕ

Мало разматрање о вери у моћ речи у постмодерно доба, уз подсетник на свештене основе српског језика

Ксенија Кончаревић (1965, Београд) студије руског језика и књижевности завршила је на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду, где је магистрирала и докторирала 1997. године. На Универзитету је прошла сва звања – од асистента приправника до редовног професора. Од 2000. до 2014. радила је на Православном богословском факултету, сада је управник Катедре за славистику Филолошког факултета. Поред научних истраживања бави се и преводилачким радом, превасходно у домену теологије и православне духовности.

Теолингвистика нарочита је област науке о језику, али и богословља. Чиме се све она бави?

Предмет теолингвистичких истраживања јесте, најјезгровитије речено, језик сакралног и сакрално у језику, односно пројаве религије које су нашле свој израз и одраз у језику, али и језик као форма религије, као начин манифестовања, конзервације и трансмисије религијских садржаја. Објекти истраживања теолингвистике јесу: сакрални језик (и сакрални језици), појаве у развоју лингвистике условљене конфесионалним чиниоцима, теорије о пореклу језика (пре свега теорија о божанској суштини и пореклу језика), питања функционисања језика у домену религијског, као и све појаве које су везане за сакралну сферу, а које су нашле свој одраз и израз у језику. Циљ теолингвистике је изучавање свега што је везано за сакралну сферу, а што је фиксирано језичким средствима. Ову науку одликују снажне везе са системом религиолошких и теолошких наука – религиологијом, историјом религија, психологијом религије, социологијом религије, филозофијом религије, теолошком епистемологијом, систематском теологијом, упоредном теологијом, егзегезом сакралних текстова и другим контактним и комплементарним дисциплинама на нивоу сваке конфесионалне теологије понаособ, на пример – у хришћанској теологији – са библистиком, догматиком, литургиком, историјом хришћанске цркве и помесних цркава, омилитиком, химнографијом, црквеном музикологијом, мисиологијом и комуникологијом Цркве и др…

Теолингвистика се најинтензивније развија у Немачкој, Пољској, Русији, а код нас је појачано интересовање за њу испољено од појаве два тематска зборника – једног у издању Православног богословског факултета (2012) и другог у издању САНУ (2013).

Шта је језик у православном предању? Да ли је он, како би рекао Хајдегер, осветљење на путу ка битију или можда и нешто више?

У поимању суштине језичког феномена библијско и патристичко наслеђе веома је блиско савременој лингвистичкој науци. Ова потоња, наиме, језик интерпретира као најраширенији и најопштеприхваћенији систем знакова који људи употребљавају у језичкој делатности, у интерперсоналној комуникацији. Али ради чега је човеку дат језик? Богословски одговор, најједноставније формулисан, јесте следећи: да би, излазећи из себе самога и одбацивши индивидуални живот у тежњи за агапичним, љубовним јединством са Богом и другим људима, слободним и непоновљивим личностима које такође траже Бога, откривао своје мисли другоме човеку, да би учио од других и поучавао друге, да би се покрети разума и дубине срца могли пројавити и изван њега самога, открити се другима. Језик је, дакле, управо средство међуљудске комуникације, при чему се степен разумевања комуниканата у говорној продукцији и рецепцији налази у непосредној сразмери са степеном њихове духовне блискости. Према мишљењу Светих отаца, што су људи ближи Богу, то су ближи један другоме, то је иконичнија реч њихова, то је веће разумевање међу њима. Реч се поима у свој њеној пуноћи и дубини једино уколико комуниканти „сапребивају у истоме духу“, „када један слуша са вером, док други поучава са љубављу“ (Григорије Синаит). Григорије Синаит издваја четири категорије речи, одн. језичких знакова: прво – речи „од учења“, „реч-педагог, која делује на наравственост“ (етички ниво личности); друго – речи „од читања“ (Светог писма), „вода жива, која утољава жеђ духовну“; треће – речи „од делања“, које се примају у срце и проверавају опитом живљења у Христу (искуствени, делатни план), и четврто – речи „од благодати“, које се „сабирају у Духу и Духом“.

У обраћању Богу речи су у суштини излишне: молитва као чин богоопштења не мора поседовати своју материјалну, вербалну реализацију (тзв. „умна“ или „унутарња“ молитва), што, наравно, не умањује вредност вербализоване („усмене“, „гласне“) молитве као њеног почетка и подстицаја за њу.

Колико су људске речи одраз првобитне речи, Логоса, којим је саздан свет?

Као полазна основа за заснивање учења о пореклу језика у патристичким споменицима узима се навод из Књиге постања: „Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу, онако да јој буде име; и Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској“ (1. Мојс. 2, 19–20). Историјат патристичких теорија о пореклу језичког феномена јесте у првом реду историјат интерпретације наведених стихова. У најкраћем она би се могла свести на следеће: као што се човек не може назвати творцем (саздатељем) ствари, тако се ни Бог не може назвати ономатотетом (установитељем имена) у правом смислу. „Нити је Адам створио животиње, нити им је Бог наденуо имена, како казује Мојсије“, пише Григорије Нисијски. А управо човек, а не Бог, номинује предмете и појаве у свету који га окружује из разлога што је језички феномен потребан њему самоме – као систем знакова у који ће бити „пресликани“ подаци из универзума добијени различитим облицима човековог деловања, и путем ког ће они бити пренети другим учесницима комуникацијске праксе. Супротстављајући се аријанском епископу Евномију, који је, позивајући се на 1. поглавље Књиге постања („И рече Бог: нека буде свјетлост“… „И свјетлост назва Бог дан, а таму назва ноћ“…), учио да језик не може имати чисто људско порекло, односно да у њему треба видети одраз највише Премудрости Божије, Григорије Нисијски наводи: „Наши противници ће се, вероватно, позивати на ове речи. (…) Они постављају питање: ако Писмо признаје да је свеукупно називље утемељио Бог, како онда тврдите да су људи ти који су измислили имена? А шта ћемо пак ми узвратити на ово? Опет ћемо прибећи обичним речима и казати да је Онај Који је целокупну твар привео из небића у биће Саздатељ ствари, разматраних у њиховој суштини, а не (Саздатељ) имена, која немају своју суштаственост и која су сачињена од звукова гласа и језика; предмети се, захваљујући свакоме човеку прирођеној способности, именују одређеним звуком који служи за њихово означавање, тако да је име адекватно предмету саобразно локалном обичају свакога народа.“ И даље: „Другачије небо назива Јеврејин а другачије Хананејац, али и један и други имају на уму једно исто, нимало не грешећи у разумевању предмета због различитости самог гласовног склопа.“

Аријско-санкскртско веровање у моћ речи ишло је дотле да непосвећени нису смели да изучавају граматику, а граматичари попут Панинија сматрани су свецима. Живимо у доба после постмодерне, када је реч постала само flatus vocis. Колико је опасно удаљити се од онтологије речи?

Овде ми се чини умесним подсећање на протојереја Сергија Булгакова, истакнутог руског религиозног филозофа, који полази од поставке да је суштина Божија трансцендентна, неизрецива и не може се именовати, док су енергије Божије подложне откривању – оне се откривају у људској речи. „Божанска енергија сама говори о себи у човеку и открива се у речи, а реч, именовање Божије, представља њено својеврсно очовечење, људско оваплоћење. И Реч постаде Тело (Јн. 1, 14) овде задобија једно шире тумачење: Оваплоћење Речи савршава се не само у богооваплоћењу Господа Исуса Христа, него у именовањима које човек даје као одговор на дејство Божије“, наводи Булгаков. Самим тим, речи нису само људске творевине, пуки изум ума човековог, или празно лелујање ваздуха. Удаљити се од њихове онтологије значи и удаљити се од човековог назначења да буде биће боголико и христолико, да буде слободан од греха, смрти и ђавола, слободан бесмртном, светом, савршеном слободом.

Какви су трагови црквеног речника у савременом српском језику? 

Црквенословенски језик је столећима – све донедавно – у оквирима Pax Slavia Orthodoxa био неодвојиви атрибут животне свакодневице људи свих сталежа и свих образовних нивоа. То је био језик Цркве и школе – два, по одређењу истакнутог културолога П. Н. Миљукова, главна чиниоца сваке, не само руске (или српске) духовне културе. Управо на њему се стицало образовање и овладавало писменошћу (грамота је у традиционалној култури подразумевала познавање Светог писма и Предања Цркве). Све до почетка ХХ века у Русији је и у условима домаћег васпитања, и у школском систему образовање деце отпочињало управо од црквенословенског језика – прва знања стицала су се по Псалтиру, Часослову и Канонику; контакт са овим језиком пратио је просечног Руса током читавог живота – најомиљенију лектиру представљале су духовне књиге (тако, према подацима за Владимирску област, крајем XIX и почетком ХХ века за ову врсту штива опредељивало се 60,8 одсто анкетираних), радо су се слушале духовне песме, најчешће епског карактера, са библијским, житијним и апокрифним сижеима, које су с краја на крај Русије и с колена на колено преносили слепи народни певачи „калики перехожие“, сваки одлазак у храм подразумевао је дотицај са црквенословенском службом, а масовно се, чак и по селима, неговало хорско и певничко појање, опет на црквенословенском језику. И српска деца у XVIII и XIX веку описмењавала су се по рускословенским букварима (Т. Прокопович, 1726; З. Орфелин, 1767, 1792; Буквар или началноје ученије… анонимног аутора из 1770. са још 16 издања до краја XVIII века, као и низ буквара из наредног столећа). Антологијске описе учења по „подератом“ буквару и Часловцу оставио је Доситеј Обрадовић, истакавши да су му у детињству омиљено штиво била „казанија и пролози“, разуме се, написана на црквенословенском; Вук Ст. Караџић такође подробно описује систем школовања по „намастирима“, кроз који је и сам прошао – учење бекавице из рукописа, постепено прелажење на Часловац, па на Псалтир, чиме би била научена „сва књига“. И српска деца читала су и појала у храму на црквенословенском (сетимо се само чрезвичајне радости Сремчеве Госпоја Сосе када јој је унук први пут у цркви чатио Апостол). Међутим, данас и код образованих људи, штавише посленика речи (пре свега представника „седме силе“) наилазимо на крупне грешке у употреби црквенословенизама, типа: „Андреј Првоздани“, изговарање преиспољни ум. преисподњи, неразликовање благоутробија (= милосрђе) и чревоугодија (= угађање стомаку) и сл., што је плод вишедеценијске маргинализованости како црквенословенског језика, тако и културе коју он опслужује.

Да ли би обнова учења црквенословенских основа нашег језика могла да нам помогне да обновимо своје културно памћење?

Познавање основа црквенословенског језика омогућава пуновредан контакт са савременим словенским књижевним језицима пониклим на његовом темељу и књижевношћу створеном на њима. Удео црквенословенизама у савременој руској лексици, по процени истраживача, креће се од минимално 50 одсто (А. А. Шахматов) до приближно 66,66 одсто (Л. В. Шчерба), што је пружило повод Б. О. Унбегауну да руски књижевни језик дефинише као русифицирани црквенословенски језик. У совјетском периоду део црквенословенске лексике, пре свега онај везан за духовност и црквени живот, био је свесно маргинализован и у употреби, и у лексикографским описима, али је у минулих двадесетак година, како се констатује у лингвостилистичким истраживањима, дошло до њене активизације, ресакрализације и ресемантизације, што је нашло одраза и у речницима.

Иако је Вуковом реформом напуштен хибридни књижевни језик грађанске класе у Војводини и Угарској из XVIII века – славјаносрпски, који је садржао елементе рускословенског, српскословенског, руског и српског језика – и језички стандард постављен на колоквијалну основу, елементи црквенословенског у њему су се сачували, у складу са Вуковим ставом изнесеним 1816. године да „славенски језик остаје источник обогашченија серпском језику, као и росијском“: тако, при превођењу Новог завјета Вук је, у недостатку српских лексема, задржао или посрбио око 200 црквенословенских речи, за црквенословенизмима као терминолошком базом је посегнуо и у Писменици српскога језика, а и у свој Српски рјечник унео је познате примере као што су: мошти, општи, општина, свештеник, васкрснути, Васкрс, Васкрсеније, Богојављеније, бденије, моленије, поученије, приказаније, спасеније и др. Тешко је замислити Његошева, Сремчева, Ненадићева дела, те дела Црњанског, Исидоре Секулић, Горана Петровића, архимандрита Јустина Поповића и владике Николаја Велимировића, посланице српских архијереја, језик савремене верске штампе, проповеди у српским храмовима, преводе богослужбених текстова без овог лексичког слоја. На садашњим генерацијама и будућим покољењима педагога и посленика писане речи је задатак очувања наслеђа језика Цркве – тог извора златострујне, чисте, бистре, окрепљујуће воде истинског живота.           

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Наша саговорница је написала више научних монографија: Настава страног језика на филолошким студијама: теорија и пракса (Филолошки факултет, Београд, 1996), Савремени уџбеник страног – руског језика: структура и садржај (Завод за уџбенике и наставна средства, 2004), Језик и православна духовност. Студије из лингвистике и теологије језика (Каленић, Крагујевац, 2006), Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: прилози за историју (Славистичко друштво Србије – Чигоја штампа, Београд, 2010), Руско-српски и српско-руски теолошки речник (Службени гласник, Београд, 2012), Сакрална комуникација: норме, традиције, средства (Православни богословски факултет, Београд, 2013), Поглед у теолингвистику (Јасен, Београд, 2015), Историја руског књижевног језика: црквенословенско-руска преплитања (Јасен, Београд, 2016), Језик и религија. Појмовник теолингвистике (Јасен, Београд, 2017), затим бројне универзитетске уџбенике и приручнике, као и око 400 радова објављених у домаћим и страним (руским, пољским, украјинским, словачким, бугарским, немачким, британским) часописима, тематским зборницима и зборницима са научних скупова.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *