Предлог за посматрање

Како је Александар Вучић честитао изборну победу Владимиру Путину, и да ли се у тој честитки крије одговор на (наводни) немачки предлог да Косову омогућимо статус посматрача у Уједињеним нацијама? Или ће пак тај немачки предлог, као кукавичје јаје, бити проглашен компромисним?

Ако је веровати листу „Данас“, а верујемо да извесни кругови преко ових новина желе да пошаљу извесне поруке и српској јавности и српском руководству, Немачка намерава да Србији представи ново решење косовског проблема, које је ново утолико што у себи садржи један нови међукорак, а заправо је старо јер, наравно, Немачка не намерава да одступи од своје, дакле америчке позиције, него очекује, као што то све време и чини, да одступи Србија. Али Србија, ако хоће да настави да то буде, више нема простора за одступање…

ПОСЕТА ИЗ НЕМАЧКЕ Позивајући се на неидентификоване дипломатске изворе – немамо разлога за сумњу да они заиста постоје, без обзира на њихову анонимност – „Данас“ ових дана најављује да ће током недеље, можда већ у четвртак када ће овај број „Печата“ увелико проћи кроз штампарске машине, Београд посетити неко од високих званичника Немачке, кажу Јан Хекер, нови спољнополитички саветник немачке канцеларке Ангеле Меркел.

Но мање је битно ко ће донети, већ шта ће донети. Пише „Данас“: „Немачки став о Косову у суштини не представља никакву новост – Берлин и даље инсистира на правно обавезујућем споразуму Београда и Приштине, како би две стране сарађивале, уместо да ратују. У том контексту, залаже се за чланство Косова у међународним организацијама, укључујући УН, где би Косово најпре добило чланство посматрача, по угледу на Палестину… Дакле, Берлин не сматра да Србија треба да и формално призна независност Косова, и оно што се предлаже у Берлину и шире на Западу заправо би представљало фактичко, али не и формално признање. Све то недавно је у Берлину предочено и самом (председнику Србије Александру) Вучићу.“

Па се још додаје и да „званични Берлин жели да правно обавезујући споразум Београда и Приштине буде, ’ако је икако могуће’, потписан до караја ове године“, што је, наводи се даље, „у складу са ранијим сазнањима нашег листа (’Данас’) да је током прошлонедељне посете помоћник државног секретара САД за Европу и Евроазију Вес Мичел пренео саговорницима у Београду да Вашингтон и Берлин инсистирају да се косовско питање реши до 2019“.

Посету из Немачке најавио је ове среде још један њихов домаћи сарадник, председник Форума за етничке односе Душан Јањић, и сам најављујући да „званичници из Берлина стижу са концептом правно обавезујућег споразума у коме ће бити наведено да се од Србије не тражи да призна независност Косова, али се тражи да не спречава чланство Косова у УН и међународним организацијама“.

И Јањић, као и „Данас“, преноси америчко-немачка очекивања да споразум буде потписан до краја ове године, а симпатична разлика у нијансама између два савезника, макар судећи по листу „Данас“ и Јањићу, састоји се само у питању да ли ће у наставку разговора Београда и Приштине „у сали да буду присутни и представници Берлина и Вашингтона“ (Д. Јањић), или пак они „нису ’на истој таласној дужини’ што се тиче наредне фазе бриселских споразума – док Берлин жели да у разговорима учествује и немачки изасланик, Вашингтон сматра да то није потребно“.

У сваком случају, што се тога тиче, подсећамо – и читаоце „Печата“, али и актуелну власт – да су наши званичници најавили позив Москви да се укључи ако се укључе и Американци, што је Москва и прихватила. Видећемо како ће се ово питање даље развијати.
ПАЛЕСТИНСКИ МОДЕЛ Новост у читавој причи, као што рекосмо, представља спомињање палестинског модела за српски Јерусалим, варијанта да Косово најпре добије статус посматрача у Уједињеним нацијама по узору на Палестину, за шта није потребна дозвола Савета безбедности него двотрећинска већина у Генералној скупштини Уједињених нација.

Под условом да овај предлог заиста буде стављен на сто, откуд та идеја?

Два су могућа одговора, при чему један не искључује други.

Под један, овом се варијантом заобилазе Русија и Кина и њихово право вета; занимљиво, будући да смо на овим страницама већ указали на могућност да Руси ипак испадну већи Срби од Срба, и блокирају улазак Косова у пуноправно чланство у УН све и ако би се, не дај Боже, Србија с тиме сагласила.

Под два, статус посматрача у УН уместо пуноправног чланства могао би да делује, или, прецизније, могао би да буде представљен, као некакав компромис с којим би власт могла да изађе пред јавност и да се прави да је сачувала образ.

Наравно, не треба наседати на подвалу која се крије иза оваквог предлога (ако га заиста буде као што се тврди). Зашто подвала? Зато што би статус посматрача значио да је Република Косово ставила једну ногу у врата УН; зато што се њихови западни спонзори не би на томе зауставили него би наш пристанак на ову варијанту исправно схватили као знак наше попустљивости, дакле, знак да нас притисну још јаче да бисмо попустили још више; и, најзад, зато што би посматрачки статус у УН Косову отворио врата за пуноправно чланство у Унеску. Какав Палестина већ има.

ЗАЈЕДНИЦА СРПСКИХ ОПШТИНА Иако је, после свега овога, можда и сувишно поставити питање шта би могло да нам буде понуђено заузврат, хајде и то да учинимо.

Заједница српских општина, као што се спомиње, јер је, тврди „Данас“, без доказа додуше, „Немцима такође стало до унапређења положаја Срба на Косову, дакле, до формирања Заједнице српских општина“.

Да им је до тога заиста стало, приметио је и председник Вучић обраћајући се нацији овог викенда, формирање ЗСО било би услов Приштини за наставак њихових ЕУ интеграција. А није него је то демаркација границе са Црном Гором.

Спремају ли се сада да нам понуде оно што смо већ добили Првим бриселским споразумом – ЗСО – у замену за нове уступке, у виду сагласности за улазак Косова у УН? Сва је прилика да јесте тако, јер да није, зар би Приштина могла да настави да одбија да разговара о успостављању заједнице? Као што је то поново учинила ове недеље а то чини већ скоро пет година, откако је Први бриселски споразум потписан. Одговор је очигледно одричан. Одбијање Приштине засновано је на одобрењу њених западних савезника.

Али садржан је у свему овоме и много дубљи проблем. Ако су, наиме, Европска унија и, иза ње, Америка, као гаранти Првог бриселског споразума гарантовали да ће Заједница српских општина бити формирана, а она није формирана, како се било којој њиховој гаранцији уопште може веровати? Наравно да не може. Хоћемо да кажемо да, све и ако би нам обећали, као што нису, чак и да могу, да ће нас у ЕУ примити оне 2025. године ако 2018. или 2019. потпишемо тај споразум с Косовом, како да верујемо том њиховом обећању после ове фарсе око формирања ЗСО? Никако, ето како. Или овако, сасвим упрошћено: њихова понуда заиста изгледа као да нам нуде безусловну капитулацију. Све, у замену за ништа.

ПУТ У ЊУЈОРК Имајући такву парспективу у виду, а она јесте таква и не може да буде другачија и у „Печату“ на то упозоравамо већ годинама, несумњиво је да ће се Вучић добрано начекати, и то узалуд, ако остане веран ономе што је рекао у већ споменутом обраћању нацији ове суботе: „Ми немамо више шта ново да урадимо за било кога. Имамо да чекамо формирање Заједнице српских општина, или да чекамо понуду за компромисно решење косовског проблема.“

Да ли је под тиме имао у виду онај (наводни) немачки палестински модел? Чини се да не, судећи према писању „Новости“, које откривају да је Вучићу на Западу недвосмислено поручено да је ЗСО највише што Србија може да добије у замену за неформално-формално признање Косова, на шта је Вучић одговорио да „не прихватамо тај смоквин лист“.

Иако је његов ненајављени одлазак у Њујорк ове недеље изазвао доста подозрења – неуобичајено, изостала је било каква званична најава Вучићевог одласка у САД – па и забринутост да су у току некакви тајни преговори – приштинска „Газета експрес“ ове среде под ознаком „ексклузивно“ открива да се и Хашим Тачи налази у тајној посети САД – поруке које је Александар Вучић оданде упутио, после састанка с генералним секретаром Уједињених нација Антониом Гутерешом, дају основа за опрезну наду да то смоквино лишће, којим бисмо прекрили своју предају Косова и Метохије, заиста нећемо прихватити.

Како је јавио РТС, наиме, „Вучић се на састанку с Гутерешом заложио за поштовање Резолуције 1244 о Косову, већу улогу Унмика у покрајини и проналажење компромисног решења за Косово“. Да не улазимо сад у питање шта јесте или није компромис за једну, односно другу страну, али несумњиво је да свако залагање за Резолуцију 1244 и јачање Унмика уместо његовог потпуног укидања представља чисту јерес из угла свих заступника крње косовске независности. Те као такво не може а да нас не натера да се понадамо да ћемо се још борити, што је и иначе највећа реална нада коју тренутно себи можемо да приуштимо.

ЧЕСТИТКА ПУТИНУ И СИ ЂИНПИНГУ Истоветну наду изазива и неколико реченица из честитки које је председник Вучић упутио председнику Русије Владимиру Путину и председнику Кине Си Ђинпингу поводом њихових реизбора. Путину је Вучић захвалио на „одбрани државних интереса Србије, која се огледа и кроз подршку у Уједињеним нацијама, као и у свим другим међународним организацијама у којима Србија штити свој интегритет, углед и слободарску традицију“, а „велику захвалност на свесрдној подршци Кине питањима од суштинског државног и националног интереса за Србију, првенствено у односу на питање Косова и Метохије“ упутио је истовремено и Си Ђинпингу.

Ове реченице сигурно нису биле намењене анестезирању овдашње јавности зато што у овдашњој јавности нису ни примећене, нити се ико и потрудио да буду примећене. А Вучић је и једноме и другоме могао да честита и без спомињања Косова и Метохије. Што значи да ово јесу биле директне Вучићеве поруке Владимиру Путину и Си Ђинпингу, које се не своде само на изразе захвалности већ ће бити прочитане и као његово обећање да ће борба за Косово и Метохију, у којој нас Русија и Кина подржавају, бити настављена.

А то пак значи, како то Вучић ове среде увече рече на РТС-у, да ће бити „великих притисака на Србију“. А опет, имајући у виду да једину алтернативу томе представља безусловна капитулација, бољој вести заправо нисмо ни могли да се надамо. И само да на том правцу и останемо кад најављени притисци почну да се појачавају.