ПЕТ ЧИЊЕНИЦА О БРИТАНИЈИ КОЈЕ ЋЕ ВАС ШОКИРАТИ

Благи и благодарни (хумани) лик „старе добре Енглеске“, стваран вековима, заправо је лажна слика која мало шта има заједничко са стварношћу. Шта, дакле, нисмо знали о Великој Британији?

Када се говори о Великој Британији и њеним становницима, већина човечанства наведе енглески парламентаризам и њихове посланике који су „оличење џентлменства“, те великог Шекспира. Нација „просвећених морепловаца“ није то што се мисли.

Прво, Британија је, а не Немачка, отаџбина нацизма, идеје власти расе, тачније изабране „нордијске расе“ која треба да влада целим светом, што се свршавало у канибалским достигнућима попут Хатина, Бабим Јаром и Освијећима, које је човечанству даровао „мрачни тевтонски гениј“. Творци нацизма су Енглези Томас Карлајл (прародитељ), Хјустон Чемберлен (англонемачки писац, социолог, филозоф и теоретичар раса), Џејмс Хант (написао 1862. рад у којем је црнцима „доделио“ улогу прелазног облика између мајмуна и човека), Френсис Галтон (рођак Чарлса Дарвина и оснивач еугенике – „науке“ о људској селекцији ради одгајања идеалне расе), Карл Пирсон (математичар, статистичар, биолог и оснивач биометрије – расистичког смера социјалдарвинизма), чија је позната изјава: „Право на живот још не значи право свакога да продужи свој род.“ Сви су „стопроцентни британски џентлмени“. „Одушевљавам се енглеским народом. У колонизацији они су учинили немогуће“, похвалио их је у једном говору Адолф Хитлер. Јасно је зашто их је фирер хвалио, све је идеје преузео од Британаца. Шиклгрубер је идеје Британаца само развио и применио у пракси. Томас Карлајл био је антисемита, убеђен у божанску мисију нордијске расе. Карлајл је био први нациста. Идеје овог британског филозофа развијали су други „духовни оци нацизма“ са обала Гордог Албиона, на пример, Хјустон Стјуарт Чемберлен, кога су немачки нацисти прогласили „пророком Трећег рајха“. Затим Карл Писон, који је тврдио да покретач људског прогреса представља расни конфликт. Немачким нацистима се посебно допала његова теза „о неопходности заузимања територија на којима могу да живе бели људи“.

Подсетимо да је управо у Великој Британији створен 1932. године Савез фашиста којим је руководио барон Освалд Моли. Вођа британских фашиста је ухапшен тек 1940. и у затвору је провео три године. Умро је 1980, никада прогоњен због своје прошлости.

[restrict]

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОРИ СУ БРИТАНСКИ ИЗУМ Друго, концентрациони логори су британски изум, а не нациста или бољшевика (Троцки), како се то данас представља. Истина, има малих дилема да ли су то били Американци током Грађанског рата (1861–1865) или Британци током Англо-бурског рата (1899–1902), но већина историчара сматра да су предњачили Британци. Американци су у концентрационе логоре слали војне заробљенике, а Енглези цивилно становништво – чак целокупне породице. Циљ стварања концентрационих логора, према званичним изјавама британске владе, било је „осигурање безбедности мирног становништва бурских република“. Истовремено, бурски генерал Христиан Девет о енглеским концлогорама каже: „Жене су држале средства превоза увек уз себе да у случају наиласка непријатеља могу побећи да не би биле смештене у концентрационе логоре, које су Енглези формирали одмах иза линије фронта.“ Мушкарце су Енглези слали у логоре на територији Индије, Цејлона и других британских колонија. Укупно у свим британским концлогорима било је смештено 200.000 људи, што је била половина становништва бурских република. У њима је према проценама умрло од глади и болести 26.000 људи, а током само једне године, од јануара 1901. до јануара 1902. у концлогорима Енглеза од глади и болести умрло је око 17.000 људи (2.484 одраслих и 14.284 деце). На пример, у логору Мафекинг у јесен 1901. умрло је 500 људи, а у логору Јоханесбург умрло је 70 одсто све затворене деце у узрасту до осам година старости. Но, у јавном говору, сагласно британској лицемерној пракси, ови концлогори именовани су као уточишта.

Треће, Енглези су светски прваци у геноциду, јер су практично истребили Индијанце на територији данашњих САД. Шпанско-португалска колонизација Јужне Америке је такође била сурова, али није имала геноцидна обележја. А све је приказано као задовољење правде. Филмска пропаганда је у више од 4.000 остварења приказала Индијанце као крвожедне дивљаке који су убијали невине беле досељенике. Тако је било у већини филмова који су се бавили тематиком освајања данашњих Сједињених Aмеричких Држава у 18. и 19 веку. Данас филмова о животу Индијанаца, барем оних који долазе из Холивуда, нема, јер се остварила намера досељеника – Индијанци су за већину Aмериканаца заборављена нација, потиснута у забачена рурална подручја, где још живе испод границе сиромаштва. Да подсетимо да су током насељавања у данашње САД Енглези убили око 15 милиона Индијанаца.

Али најјасније „џентлменство“ Енглеза се показало током три колонизације Аустралије. Наиме, колонизација је почела 1788. године, а аутохтоног становништва било је до милион људи у око 500 племена. Током насељавања Аустралије Енглези су убили између 90 и 95 одсто свих Абориџина, док су на Тасманији староседеоци у потпуности истребљени. Убиства староседелаца сматрана су условом просперитета Енглеза. Роберт Нокс у делу „Филозофска истраживања о утицају расе“ пише: „Европљани се могу надати просперитету само уколико црнци нестану. Потребно је одстрељивати домороце, као што у неким земљама убијају вране, јер се њихов број мора смањити.“ На другом месту пише: „У црнце треба само пуцати, нема другог начина разговора с њима.“ Или: „Они (црнци – З. М.) не желе да раде и зато не треба пристајати на било шта друго него им дати метак.“ Енглези Абориџине нису сматрали људима. У то време „нормална забава“ енглеских досељеника била је да „потерају читаву породицу Абориџина у реку са крокодилима и да посматрају призор“. Но то није само „мрачна прошлост Енглеза“, јер се пракса уништавања Абориџина протегла и до 70-их година ХХ века (када су одузимали и децу да их не би научили матерњем језику). Енглези су добили титулу „јединствене нације истребитеља других народа“, јер нико није успео да истреби покорене народе као што су Енглези то учинили са Индијанцима, Маорима (Нови Зеланд) и домороцима у Аустралији. Наравно, покушавали су да истребе и становнике Азије, чак и Кинезе (тзв. Опијумски рат), али то „им није пошло за руком“, према закључку енглеског политичара Чарлса Дилка. 

 

ГРАД ОБЕШЕНИХ Енглези су познати и као „вешачи деце“, али не само у освојеним земљама и код других раса већ и у својој заједници и то на начин од којег се леди крв у жилама. Лондон је током XVI века носио надимак Град обешених. Током царовања Хенрија VIII (1509–1547 године) кажњено је само за скитњу 72.000 људи. А британски кривични законици нису ублажавани, него пооштравали казне. Године 1688. у Енглеској је било 50 кривичних дела за која су изрицали смртну пресуду, док је број дела за која су скидали главу 1776. године повећан на 200. И у XIX веку британски кривични законик су називали „крвави“, јер је неуобичајено био суров и предвиђао је смртне казне за 220 до 230 различитих криминалних дела, међу којима су били и злочини као што су „крађа репе са њиве“, „лов рибе недозвољеним средствима“, „боравак у шуми са оружјем“. Децу бескућнике масовно су вешали (кривично дело скитње). Управо у овој области Британија је „власник“  најодвратнијег рекорда. Године 1708. у Енглеској су обешени седмогодишњи Мајкл Хемонд и његова сестра од 11 година, јер су украли векну хлеба. На смрт су осуђивали и децу одговорну за паљење амбара, без обзира што нико није погинуо. Тек 1908. Британија усваја закон по коме је минимални узраст за смртну казну 16 година. Током 1749–1772. године само на територији Лондона било је осуђена на вешање 1.121 особа, а од тога је извршено 678 казни. Истовремено, за време 24-годишњег царевања (1762–1796) руске императорке Екатарине II извршена су само три вешања (један од осуђеника је био и козачки устаник Емејан Пугачев). Током 1810–1826. године на територији Лондона и грофовства Мидлсекс извршено је 2.755 смртних казни, а за време владавине императора Александра I (1801–1835) у читавој Руској империји осуђено је на смрт 24 особе.

Даље, прву у свету нарко-мафију створили су Британци. У том контексту важна је још једна страница британске историје која се у стручној јавности назива Опијумски рат. Међутим, правилније би било све то назвати мафијашким системом, чији је главни извор била зарада од трговине наркотицима, због чега су скоро цео један народ претворили у наркомане. Радило се у то време (XIX век) о 300-милионском кинеском народу. Шема британског транснационалног нарко-транзита разрађивана је 200 година, а била је једноставна и ефикасна. Британска источна компанија монополизовала је производњу опијума у Бенгалији, која је била део британске колоније Индије. Управо се овде производио најквалитетнији опијум. Акционари Источне компаније били су најугледнији људи Британске империје (лордови и друго племство) и они су почели да у Кини стварају нарко-цивилизацију. Почетна фаза је била стварање „Кинеске унутрашње мисије“ чији је задатак био да кинеске пољопривреднике уз помоћ пропаганде наведу да почну да пуше опијум. То је створило невероватно тржиште. Опијум је долазио из Бенгала. То је створило круг у коме су Индија и Кина сиромашили и падали у све већу зависност од Енглеске. Чак 13 одсто дохотка Индије током британске владавине овом земљом долазило је од продаје бенгалског опијума у Кини. Истовремено опијум је убијао Кинезе. Само у периоду од 1791. до 1794. број лиценцираних опијумских пушионица порастао је са 87 на 663. Истовремено је Британија преко опијума извлачила огроман новац из Кине, што је све представљало ништа друго него класичну нарко-мафијашку шему. Ова ситуација је довела до два разорна рата, „опијумска“, као и до потпуне окупације Кине од стране Британије. Када се и то догодило, Британија је почела да узгаја мак и у самој Кини, на милионима хектара, док се број корисника повећао на десетине милиона. Крај власти нарко-мафије у Кини дело је комуниста, који су једноставно све нарко-трговце стрељали, а плантаже мака спалили.          

 

Глобална Британија

Ове године Енглези планирају да размотре политику националне безбедности, а главна полемика се концентрише око војног буџета и форме оружаних снага. Све се ради у оквиру политике изласка из Европске уније, а најпопуларнија идеја представља идеја о „Глобалној Британији“!

У оквиру ове политике премијерка Британије (заједно са новим министром одбране) блокирала је предлог о смањењу оружаних снага и смањења војног буџета. Предлагачи смањења оружаних снага понудили су „помоћ Француске ратне морнарице, као у обуци официрског и војничког састава“. Заговорници смањења војних трошкова предлагали су да се Лондон обрати НАТО-у ради помоћи и заштити британских војних база по свету од руских подморница (што је већ рађено; наиме Француска, Немачка, САД, Канада и Норвешка су Британији позајмили 17 авиона да трагају за руским подморницама, јер је британска извиђачка авио-флота ван функције од 2010. године).

Едвард Лукас, новинар и потпредседник Центра европских политичких анализа (Center for European Policy Analysis, CEPA) на страницама „Тајмса“ каже да ако би Британија пошла на смањење оружаних снага и војног буџета, „може да се опрости од империјалних амбиција“.

Идеја „Глобалне Британије“ постала је популарна и британском јавном мњењу и међу политичарима још 2016. године када је разматрано шта после изласка из ЕУ. Идеја „Глобалне Британије“ значи да ће Лондон себе дефинисати у међународној политици као „глобалног играча“. То значи да ће Лондон обновити старе савезе и стварати нове по целом свету, а главни идеолог ове нове политике је новоименовани министар одбране Гевин Вилијамсон.

[/restrict]