Почетна / Култура / Оскари 2018 – Тријумф детињег шарма буржоазије Холивуда

Оскари 2018 – Тријумф детињег шарма буржоазије Холивуда

Деведесети вашар таштине звани додела Оскара био је зачињен бројним политички коректним и извештаченим и што се неискрености тиче потпуно некоректним испадима, тирадама и поклицима лауреата. Ипак, све је то кључни састојак старе игре која је део неодољивог шарма буржоазије Холивуда и диктата такозваног шоу-бизниса

Велики јубилеј Америчке академије за филмску уметност и науку, деведесето додељивање „најзначајније филмске награде на свету“ Оскара, прошао је без додатне помпе поводом тако значајног тренутка, са потпуно предвидљивим сценаријом уобичајене извештачености, лажног човекољубља, једнакости и љубави свих са свима и свакога са сваким. Дакако и политички коректног активизма свих присутних. Као размажена деришта из богатих породица звезде и звездице Холивуда су под окриљем баснословне бине украшене тонама фирмираних стаклића радосно понављали неопходне протестне слогане поводом, најпре, и даље актуелног скандала због силеџијског пословања чувеног продуцента Харвија Вајнстајна, уочи овог церемонијала иначе избаченог из чланства Академије, а онда и свих осталих помодних политичких коректности. Шлагворт за овакво вече дао је некомични комичар, другу годину заредом мајстор церемонијала, главни водитељ Џими Кимел, који је дугим монологом на ову тему отворио „узбудљиву“ оскаровску ноћ. Награде су остале у другом плану.

Подићи жене на устанак у Холивуду

Јер у позерском изузетном значају ових признања и стереотипном такође позерском и углавном врло лошем одушевљавању лауреата, увек се некако уметао неки важнији сегмент церемоније, нека наводна битна порука коју је Холивуд одлучио да упути свету и да га тако коначно и за сва времена учини лепшим местом. Овога пута је било више тема. Центар пажње је, дакако, ипак посвећен жртвама наводних (још увек ипак званично недоказаних пошто чувени продуцент води три паралелне судске битке са женама које су га оптужиле за злочине) силовања и злостављања поменутог Вајнстајна, али и увек актуелним расним питањима. Ни проблем избеглиштва није заобиђен. Мада председник Трамп, зачудо, јесте. И док су за то задужени бројали милионе на одећи и осталој опреми за шепурење на звездама (рекордерка је наводно била добитница Оскара за најбољу епизодну улогу Алисон Џени остварену у филму „Ја, Тоња“ која је не себи имала накит од четири милиона долара), они који су као понизно носили све те милионе на себи, али пре свега наоштрени да мењају светске неправде, утркивали су се ко ће одржати потреснији, значајнији и узбудљивији говор како приликом најављивања појединих сегмената доделе награда, тако и приликом њиховог примања. Добитница Оскара за најбољу главну улогу Френсис Макдорманд („Три билборда…“ ) хистерично је и не баш сувисло безмало позвала жене на устанак у Холивуду.

Тек нешто мало смиреније и смисленије политичке поруке у свет послао је мексички апсолутни овогодишњи победник, синеаста Гиљермо дел Торо, чији је филм „Облик воде“ проглашен за најбољи, а он за најбољег режисера (филм је освојио и два техничка Оскара). Гиљермо је свој успех окарактерисао као тријумф воље и досезања жељеног после дугогодишње борбе за остварење снова поентиравши метафором свог филма на рачун актуелних избегличких трагедија и борби за опстанак у новом свету. Тираде овог типа којим је обиловала ноћ Оскара, нити искрене нити уверљиве, још мање легитимне, изговарали су славни и богати у скупоценим оделима, обраћајући се истим таквим колегама у публици, а углавном иритирајући плебс од, како рекоше, преко милијарду људи на планети. А заправо је све то безброј пута поновљена најпре маркетиншки (за њих) корисна игра. Шта тек рећи о увек врелим и актуелним расним односима, одмеравањима и препуцавањима. Пре две године је умало иницирана расна револуција у Холивуду пошто тада ниједан „афроамерички“ кандидат није добио награду. Овога пута је било далеко више номинованих, а још више оних који су добили уносну тезгу да буду презентери. Посебно је у том смислу било провокативно награђивање црнопутог Џордана Пила, аутора и режисера првог „расног хорора“  „Бежи“, о коме је „Печат“ недавно писао. Он је награђен као сценариста овог иритантног и безобразно субверзивног филма без икаквог другог значаја осим што је намерно провоцирао расно обојеном контроверзом у својој причи. Холивуд који иначе заобилази хороре у конкуренцији за Оскара је овога пута напросто морао да реагује и награди Пила, а што је заправо више тужно него прихватљиво у контексту поштовања диктата политичке коректности. Хомосексуални пориви су испраћени награђивањем за рад на адаптираном сценарију филма „Зови ме по твом имену“, а трансвеститски огранак „исправно поремећених“ је испоштован давањем Оскара чилеанском филму „Фантастична жена“ у категорији најбољег страног остварења – што је нужни уступак моћним лобистима хомосексуалне љубави иако је „Фантастична жена“ за конкуренте имала далеко вредније и у сваком погледу значајније филмове као што су, рецимо, дански „Квадрат“ или руски „Без љубави“.

Руси и англосаксонски патриотизам

Увек присутни анимозитет према Русији огледао се не само у игнорисању поменутог филма „Без љубави“ већ и давањем Оскара документарном филму „Икар“ (о коме смо такође писали) у коме је практично, прилично једнострано и безочно, за допинг у свету спорта искључиво окривљена Русија. Англосаксонски патриотизам, одувек дубоко ослоњен на лик и дело Винстона Черчила, ове је године награђен и то са обе стране исте приче. Описујући време с почетка Другог светског рата и Велику Британију и уопште западни свет у једном од кључних момената у том делу ратовања, кризу скоро комплетне британске пешадије стиснуте и пред истребљењем на обали мора у граду Денкерку, и „Најмрачнији час“ и ратни спектакл „Денкерк“, који се свако из свог угла управо баве тим моментом у историјском распореду Другог светског рата, препознати су од стране Академије. Први је донео Оскара Герију Олдману за тумачење Черчила, а други је освојио три „техничка“ оскаровска признања.

На крају се можда може поставити питање по чему ће ова јубиларна додела Оскара бити упамћена и како ће се сместити у дуговечној историји ове награде. Тешко да ће филмови бити у првом плану за спомињање и сећање. А требало би јер без обзира како су неки од њих недорасли овом јубилеју и претпостављеној величини ове награде, па је самим тим и њихово награђивање ништа мање него даље деградирање Оскара, једино шта ваља упамтити су ипак филмови. Наводни политички активизам холивудских звезда испољен те вечери толико је извештачен, детињаст и наиван да је за заборав. Мада, далеко било да треба бити превише озбиљан поводом онога што је виђено те ноћи. Ипак и пре свега, све је то био само део старе игре која је неопходни састојак неодољивог шарма буржоазије Холивуда и диктата такозваног шоу-бизниса. И тако и само тако га треба прихватити.

 

Награђени:
Најбољи филм – „Облик воде“; Главни глумац – Гери Олдман („Најмрачнији час“); Главна глумица – Френсис Макдорманд („Три билборда…“); Режија – Гиљермо дел Торо („Облик воде“); Најбољи споредни глумац – Сем Роквел („Три билборда…“); Најбоља споредна глумица – Алисон Џени („Ја, Тоња“); Оригинални сценарио – „Бежи“; Адаптирани сценарио – „Зови ме по твом имену“; Најбољи филм ван енглеског говорног подручја – „Фантастична жена“ (Чиле); Анимирани филм – „Коко“; Визуелни ефекти – „Блејд ранер 2049“; Монтажа – „Денкерк“; Кратки анимирани филм – „Драга кошарко“; Кратки играни – „Тихо дете“; Кратки документарни – „Рај је гужва на путу 405“; Дугометражни документарни – „Икар“; Музика – „Облик воде“; Песма – „Сети ме се“ из филма „Коко“; Сценографија – „Облик воде“; Камера – „Блејд ранер 2049“; Костим – „Фантомска нит“; Шминка и фризура – „Најмрачнији час“; Монтажа звука – „Денкерк“; Микс звука – „Денкерк“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *