Нова стратегија ЕУ за уцењивање Србије

Европска комисија поново гази међународно право и најновију чланицу ЕУ, која има озбиљну „деликвентску“ прошлост, поставља на улаз Уније као „вратара и избацивача“ надлежног за будуће чланове

За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Нова „стратегија проширења“ Уније коју је објавила Европска комисија (ЕК) дочекана је у државама тзв. Западног Балкана с великим нестрпљењем. Хладан туш је уследио после изјаве првог човека Европске комисије Жан-Клода Јункера да 2025. година, за коју се спекулисало да би могла бити најближи термин уласка Србије у ЕУ, представља само „охрабрење“ и „најбољи сценарио“ који никако не „имплицира икакав аутоматизам“. На светлост дана је испливало и да је „стратегија проширења ЕУ на југоисток континента“, бар што се Србије тиче, изнедрила два опасна услова за државе кандидате, од којих је један потпуно нов. И не доноси ништа добро.

 ТАОЦИ ХРВАТСКЕ Што се Србије тиче, „најбољи сценарио“ у режији вођства ЕУ предвиђа да Београд већ у наредном кораку с Приштином „под хитно закључи“ правно обавезујући споразум о нормализацији, како диктира и преговарачко Поглавље 35. Уколико би Београд склопио с Приштином споразум у облику билатералног уговора, или би тај документ подразумевао сагласност да Косово постане члан УН, то би де факто и де јуре значило српско признање Косова као независне државе.

Други, нов и ништа мање опасан услов по Србију, али и друге кандидате, представља подизање „свежих“ препрека за пријем у ЕУ. „Печат“ је већ упозоравао да би нерешен погранични спор између Словеније и Хрватске могао да угрози амбиције других земаља кандидата за улазак у ЕУ, а пре свега Србије; сада је ЕК словеначко-хрватску међусобицу око границе, која је остала нерешена упркос прошлогодишњој пресуди Сталног арбитражног суда у Хагу, (зло)употребила као окидач за драстичну промену политике проширења Уније. Нешто слично се није десило никада, од почетка постојања ЕУ.

Европски званичници на челу са Жан-Клодом Јункером поучили су земље кандидате да убудуће неће дозволити „увоз (њихових) проблема у ЕУ“, па тако у Унији неће бити места за оне који имају нерешена питања са суседима. Као разлог за ново условљавање кандидата, врх ЕК наводи да се ЕУ „опекла“ у случају Хрватске и Словеније. Словеначки медији наводе да ће убудуће не само претходно решење граничних питања већ много растегљивије и шире „решавање свих билатералних питања – бити несавладив услов за чланство“.

 ЈУНКЕРОВИ ЈАДИ Председник ЕК је новост поткрепио и емоционалном нотом, па је у говору на недавно одржаној безбедносној конференцији у Минхену открио да „веома трпи“ због словеначко-хрватских размирица. Мука жива. „Уместо да су решиле то питање пре него што су Словенија и Хрватска ушле у ЕУ, то је било препуштено међународном арбитражном суду. Суд је пресудио, али сад стране никако да се ускладе шта да раде са арбитражном пресудом“, рекао је Јункер и у истом даху – дебело слагао. То се може уочити из претходних Јункерових изјава датих приликом недавне посете словеначког председника Борута Пахора Бриселу, и потоњих, када се у бриселским одајама обрео и хрватски премијер Андреј Пленковић. Првом приликом, Јункер је Пахору и окупљеној седмој сили гарантовао да се пресуда Арбитражног суда и међународно право имају поштовати. И тачка! Неколико дана касније Јункер је у Пленковићевом друштву на конференцији за новинаре окренуо ћурак и на Дан заљубљених цвркутао како се Андреј и он „увек поново заљубе један у другог када се сретну“, а што се тиче арбитражне пресуде, ни поменуо није обавезу Хрватске да примени одлуку међународног суда. О поштовању међународног права – ни реч!

Уместо очекиване подршке ЕК и постулат да Загреб мора испоштовати правоснажну пресуду, Јункер је уз прећутну оркестрацију осталих чланова ЕУ оставио Словенију на цедилу, промумљавши да две земље треба „саме да се договоре“, билатерално, како ће и шта даље. То је Љубљану бацило у дерт; испало је да је протраћила шест милиона евра, колико је коштао арбитражни процес, а да је хашка пресуда вредна колико и тоалет-папир. Словеначки министар спољних послова Карел Ерјавец је 26. фебруара на састанку са колегама из 27 држава чланица ЕУ изразио разочарање јер „у последње време ЕУ то питање разматра као политичко уместо као правно“. Најавио је да ће Словенија у року месец-два поднети нову тужбу против Хрватске због непоштовања правоснажне пресуде.

Занимљиво је да се Словенија у сопственом случају надгорњава с Хрватском због свега 48 хектара мочварног земљишта код Сечовља у залеђу Пиранског залива и неколико квадратних километара мора уз само 1,5 километар квадратни оспорене територије у континенталном делу (неколико заселака у којима ионако већином живе Хрвати), и све то већ више од четврт века без изгледа у скори крај. Сада више нема сумње да је ЕК изневерила очекивања Љубљане о питању поштовања арбитражне пресуде и, уопште, међународног права. Испоставило се да је била далековида одлука хрватског премијера да се на Јункерово штипкање приликом састанка у Бриселу октобра прошле године док је Пленковић одговарао на питања новинара – одазове ведро, готово поетски. Око камере је снимило Јункера како прилази Пленковићу с леђа и сагиње ка његовој „позадини“, на шта се хрватски премијер, у чуду, тргнуо. Наочиглед јавности се, љуцнут, осврнуо, да би угледао Јункера како му шаље пољубац. Уместо драме, Пленковићево лице преплавила је милина, па се, уздахнувши „Жан-Клод“, посветио репортерима. Тај снимак словеначке телевизије нештедимице репризирају када извештавају о новим заоштравањима са „јужном суседом“ Хрватском. Мада, када се све сабере, помирљива реакција хрватског премијера на Јункерову пубертетску „псину“ Хрватској се вишеструко исплатила.

 БУМЕРАНГ Словенија се сада вајка због непринципијелне политике Брисела, тј. ЕК и ЕУ, и замера што поништавају владавину закона а право жртвују на олтару политике. Све то се, наравно, односи на арбитражну пресуду и принадлежности у Пиранском заливу, што је за Словенију рак-рана. Али док се разматрало кршење међународног права о питању Косова, Словенија је тада, фебруара 2008. када је председавала Унијом, изборила себи место међу првих пет земаља у свету које нису мариле за владавину закона већ се повиновала политичком диктату Вашингтона и признала Косово. Словенија дан-данас одриче Србији право на Косово. Зато није чудно што се нетом после „пријатељског сусрета“ са премијерком Аном Брнабић у Љубљани, словеначки председник Пахор запутио у Приштину и уочи прославе 10-годишњице проглашења независности први обећао (пре немачког министра спољног!) и преузео на себе обавезу да преосталих пет чланица ЕУ убеди да што пре признају независност.

Такву дволичну политику сада демонстрира и врх ЕУ који отворено гази међународно право и прекраја правила уласка у Унију директно на штету Србије. Јункер је уочи доласка у Београд заједно са комесаром за проширење ЕУ посетио партнере у Тирани, Скопљу, Подгорици… Најновијој турнеји ЕУ званичника по брдовитом Балкану, окончаној посетом Сарајеву и Приштини, заједничко је мање-више то да вође ЕУ у теорији подржавају владавину права, па саветују, и чак налажу земљама кандидатима да комшијске спорове решавају пред међународним судовима иако је јасно да је то не само ужасан финансијски залогај за ионако исцрпљене економије ових држава него и да коначан резултат, судећи према словеначко-хрватском искуству, не даје гаранције да валидна пресуда ишта може променити у пракси.

Због дебакла Уније у словеначко-хрватском спору, тај је услов сад наметнуо Јункер као камен спотицања за све остале државе кандидате, на челу са Србијом. Јасно је да се у словеначко-хрватском трвењу не ради о пуком „усклађивању политика две земље“ око хашке пресуде: Арбитражни суд је пресудио у корист Словеније, али без сарадње Хрватске та пресуда је тек мртво слово на папиру. Загреб упорно одбија да призна резултат процеса у Хагу јер би аминовањем арбитраже Хрватска више изгубила него добила, па није тешко наслутити одговор на питање „Ко је ту у праву?“. Да шарада буде комплетна, Словенија ће правно ваљан одговор затражити од новог суда – суда ЕУ у Луксембургу или Међународног суда у Хагу. И тако, све укруг, иако је одговор на то питање одлично познат јер су правници ЕК већ изнели своје мишљење – арбитражна пресуда је пуноважна, а Хрватска крши међународно право!

 ОБМАНА & ПРЕВАРА Јункер је, дакле, као разлог за заокрет политике ЕУ на Балкану искористио локалну међукомшијску свађу, чију је ескалацију помогао, а онда је новим манипулацијама још више надувао како би проблем представио већим него што јесте. Љубљански медији истичу да је Унија обманула Словенију када ју је присилила да одустане од блокаде хрватских приступних преговора док се не реши свака кота на копну и мору. „Нећемо рећи да је у праву Словенија, нити ћемо рећи да је у праву Хрватска“, то је Јункерова политика којом је ескивирао очекивања Љубљане да ће Унија посредовати и помоћи да се оконча спор између две пуноправне чланице.

„Достигнућа Хрватске показују да она своје обавезе схвата веома озбиљно“, изговорио је Јункер 14. фебруара у Бриселу, што су словеначки медији и политика оценили као најобичнију спрдњу. У политичком салту Јункер је сметнуо с ума да је ЕК колико јуче заступала став да су погранични проблеми „билатерална питања“, и да као таква немају утицај на улазак неке државе у ЕУ. Баш зато је Словенија омогућила Хрватској да 2013. уђе у ЕУ упркос нерешеном проблему границе. ЕК је била медијатор, арбитар и сведок у том спору, што значи да сноси пуну одговорност за нерешени словеначко-хрватски погранични проблем. Али ни то није омело Јункерово болно глуматање у Минхену поводом словеначко-хрватских територијалних чарки, те је одлучио да више нема „играрија типа ’решићемо тај спор кад уђемо у ЕУ’ – никад више!“.

Оваквом развоју догађаја се највише обрадовала хрватска страна којој је то дар с неба. „Хрватска сада држи у шаци све суседе који желе у ЕУ и то због граница“, сложни су хрватски медији, док словеначки иду корак даље, па мариборски „Вечер“ упозорава да „цели Балкан може постати талац Загреба, јер Хрватска нема решено гранично питање ни са једном суседном државом осим с Мађарском; то значи да је у потенцијалном конфликту са Србијом око границе на Дунаву, са Црном Гором због границе на мору и Превлаке, те са БиХ у скоро целој дужини границе“. Лист сликовито закључује да „Хрватска сада цели Балкан ’држи за јаја’“.

Борут Шукље, бивши амбасадор Словеније у Србији, нашао се усамљен у вери да ће ЕУ „извршити притисак на Хрватску“. Пренебрегао је да је ситуација управо обрнута, јер нова стратегија проширења ЕУ заправо не тангира Хрватску, зато то није „механизам притиска на Хрватску“ већ средство изнуде уперено против свих кандидата за чланство, а пре свега Србије.

 ДОЗВОЛА ЗА ИЖИВЉАВАЊЕ Хрватску више нико и ништа не спречава да се иживљава се над својим суседима са којима има низ отворених проблема још из времена насилног распада СФРЈ. Двоструки стандарди које за улазак у ЕУ сада протежира Јункер налетели су на слабашно незадовољство партнера у Унији. Словеначка министарка одбране Андреја Катич је оценила да је ЕК најновијим ставом о евентуалном ширењу ЕУ на Западни Балкан дала велику предност Хрватској у преговорима с другим државама око одређивања границе, и да то „није добро, ни правилно“. Катичева је критиковала Јункера јер словеначко-хрватски спор своди на „проблем имплементације“ пресуде иако је спор, у суштини, далеко опаснији – а то је непоштовање међународног права од стране Хрватске.

Колико је нови курс ЕК у вези са проширењем ЕУ опасан по мир и стабилност на Балкану сведоче чињенице о протеклим проширењима, када су државе чланице ЕУ скоро без изузетка диктирале одређене „билатералне услове“ будућим чланицама, при чему никада до сада нису имале на располагању „нуклеарну опцију“ потпуне блокаде неког кандидата само због недоречене међе. Словенија је, на пример, током својих приступних преговора, а на изричит захтев Аустрије, морала да затвори своје „фри-шопове“ у зонама слободне трговине, а италијански „оптанти“ су уочи уласка Словеније у ЕУ стекли право прече куповине некретнина у словеначкој Приморској. На исти начин је Словенија притисла Хрватску да 2012. потпише споразум о арбитражи. Ни Хрватској ни Словенији, међутим, нико није условљавао а још мање ометао улазак у ЕУ због нерешених спорова око граница са суседима.

Неодређене границе и спорна територијална питања заправо никада до сада нису представљали препреку за чланство. Велика Британија и Шпанија су ушле у ЕУ иако се и дан-данас свађају око Гибралтара, а тај спор датира још од 1517. и није у изгледу да ће бити скинут с дневног реда у догледно време. Грчка има отворен проблем разграничења са Турском, као и Кипар. Португалија се још гложи са Шпанијом око Оливензе и Виле Реал, Ирска и Велика Британија се свађају због границе у Роугх Фоyлу, Немачка и Холандија се деценијама препиру око међе у заливу Доларт, а не заостају ни Аустрија и Немачка које се споре са Швајцарском поводом разграничења на језеру Констанца. Списку треба додати још Француску и Италију које никако да се сложе око граничне црте на планини Монблан… Словенија је са истим пртљагом (нерешене границе с Хрватском) још 2004. ушла у ЕУ, а девет година касније и Хрватска, иако је скоро са свих страна опасана недореченим и спорним границама. Ни Румунија, Словачка и Мађарска нису доживеле никакву блокаду приликом уласка у ЕУ, мада су оптерећене ништа мање тешком хипотеком нерешених питања заштита мањина.

Тако је Србија, уз остале кандидате за чланство у Унији, захваљујући новом Јункеровом услову гурнута у крајње неравноправан положај у односу на све друге чланице. За Србију је тај услов још посебно кобан, јер може да се претвори у „превођење“ административне линије са Косовом у праву границу. Речју, ЕУ је Хрватској овим маневром дала одрешене руке и моћно оруђе са великим уцењивачким потенцијалом. Све то би могло да закочи процес приближавања нових држава ЕУ, којој после брегзита требају нова тржишта, нови савезници и нов доказ да је још увек примамљива за европске државе које нису у Унији. Јасно је да је Јункер својом одлуком одложио у далеку будућност датум уласка перспективних кандидата у ЕУ, при чему је створио читав низ нових проблема. Уместо да затражи од Загреба да поступи онако како су сугерисали и правници ЕК, дакле да се повинује одредбама арбитражне пресуде и међународног права (о коме Јункер толико воли да прича), он је уистину згазио право и правичност; као врхунац те травестије, поставио је Хрватску, последњу нову чланицу ЕУ са озбиљном „деликвентском“ прошлошћу, на место „вратара“ ЕУ задуженог за будуће чланове, своје комшије, оне с којима се у крви разрачунала приликом распада СФРЈ.      

  займ онлайн на карту без отказа займ всем онлайнзайм без звонка операторазайм на киви с плохой ки