Почетна / БРОЈ 513 / НОРМАЛИЗАЦИЈА ОДНОСА

НОРМАЛИЗАЦИЈА ОДНОСА

Какав се оптимистички закључак и песимистичка прогноза могу извући из хапшења с понижавањем директора Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије Марка Ђурића?

Волфгангу Петричу, аустријском дипломати, главном преговарачу Европске уније на преговорима у Рамбујеу, оним преговорима за које доајен америчке дипломатије Хенри Кисинџер признаје да су представљали „провокацију“ и пуки „изговор за почетак бомбардовања“ наше земље, чини се да преговори Београда и Приштине иду баш у оном правцу који нам он прижељкује макар још од Рамбујеа, упркос овонедељним догађајима у Косовској Митровици и Приштини.

САСТАНАК У АМЕРИЦИ? „Мени је драго да је све прошло тако брзо, јер би иначе могао да се доведе у питање важан напредак који је постигнут на тајном састанку двојице председника (Александра Вучића и Хашима Тачина) у Америци“, рекао је Аустријанац Петрич за немачки „Дојче веле“. „Ово видим као малу хаварију, док ипак цео караван иде у смеру једног темељног уговора, рецимо по угледу на две Немачке (споразум којим је Западна Немачка омогућила Источној Немачкој улазак у Уједињене нације без формалног признања), и не може се више зауставити… Тај корак унапред ће сигурно бити најтежи за Београд, јер се кроз Уједињене нације даје нека врста признања Косова.“

Тајни састанак Вучића и Тачија у Америци? Ова двојица јесу прошле недеље боравила у Америци, и обојица су тамо отпутовали без званичне најаве и објављене агенде свих састанака које ће тамо имати. То су чињенице. А опет, чињеница је и да су се, како је унапред и било најављено, Вучић и Тачи састали у Бриселу прошлог петка, по ко зна који пут до сада, што разлоге за њихово тајно састајање у Америци уочи јавног састанка у Бриселу претвара у непостојеће. На крају крајева, ми ионако не знамо о чему они разговарају када се састану у Бриселу, тако да је разлоге за некакву додатну тајновитост, која при томе побуђује и додатну а непотребну сумњу, заиста тешко докучити. Осим ако се, јел’, нису састали насамо да би оговарали ЕУ шефицу дипломатије Федерику Могерини, у чијем присуству у Бриселу иначе разговарају.

Шта је пак са „важним напретком“ о коме говори Ишингер? Ако је он и постигнут о томе нема трагова – напротив, Вучић је српској јавности први пут из Америке признао да нас Запад све време лаже и да не жели никакав компромис, а ни Тачи у протеклим данима није показао нарочите знаке радовања и устрепталости – док чињенице и додатно сведоче о сасвим супротном исходу њиховог састанка у Америци кога је можда било, а можда и није. Што све заједно значи да би требало да верујемо на реч Волфгангу Ишингеру, али колико се његовој речи може веровати лепо показује његово саучествовање у крвавој рамбујеовској подвали на коју смо подсетили.

КОСОВСКА МИТРОВИЦА Све нас пак ово, изокола али директно у центар, доводи до централног догађаја, до отмице и јавног понижавања Марка Ђурића, директора Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије, а преко државног службеника Марка Ђурића и читаве Србије, понижавања које је обележило и недељу за нама и читав овај процес нормализације односа са Косовом.

Одмах то да буде јасно – ти призори које смо сви могли да видимо, наоружани и маскирани специјалци који маниром друмских разбојника шиканирају све који су им се нашли пред нишаном, малтретирање Ђурића кога вуку по поду на коленима, његово излагање подсмеху руље у Приштини, нож под грлом и „Алаху акбар“ у оклопном транспортеру између Косовске Митровице и Приштине, пребијање српских министара у косовској влади…, све то заједно јесте нормализација односа, прецизније, управо је то она нормализација односа коју имају у виду наши западни, ех, партнери. Никакво чудо, додајмо узгред, будући да је читав српски народ проблем, како то недавно признаде амерички генерал Кертис Скапароти.

Могло би се чак томе додати и да је то пребијање ненаоружаних грађана који су користили своје људско право да седну и поразговарају – европски стандард који ми, овако проблематични и затуцани, никако да схватимо. Присетимо се, уосталом, каква је била реакција Европске уније када је шпанска полиција – није сад битно шта мислимо о питању Шпаније и Каталоније – онако брутално пребијала Каталонце који су мирно покушали да гласају; реакције Европске уније, наиме, није било.

С тим што призори из Митровице и Приштине имају и пар додатних специфичности. Једна је можда само локална – јер не знамо за још неки случај да је један преговарач, Хашим Тачи на пример, наредио хапшење и малтретирање другог преговарача, Марка Ђурића – док друга специфичност можда има и интернационалну димензију, будући да је у Приштини, где је Ђурић намерно изведен пред руљу да би јој био изложен, још само фалило да га полију катраном и поспу перјем. Ова нас пак каубојштина изнова подсећа на Тачијев прошлонедељни боравак у Америци…

ДОГОВОР О ЗВАНИЧНИМ ПОСЕТАМА Ако је и било (болно) очигледно оно што се у понедељак догодило, основно питање је: зашто се то догодило?

Волфгангу Ишингеру иначе, који је онолико уверен да све иде тамо где би он волео да оде, то није јасно: „Да ли је то подбадање Приштине или шта већ, то не знам. Постоји џентлменски договор да српски политичари могу да посете северни део Косова. Ниједан од тих захтева до сада није био одбијен. Још увек не знам под којим се тачно околностима то одиграло, зашто га је хапсила специјална полиција.“

Да бисмо дошли до одговора, размотримо чињенице.

Прва чињеница јесте да наша, српска страна није својим поступцима испровоцирала оно што се догодило. Пре свега, о томе сведочи бриселски „Договор о званичним посетама“, који у својој првој тачки говори да ће стране „обавестити једна другу о посетама својих званичника“. Дакле, да се пре свега то разјасни, не тражи се дозвола друге стране, него се та друга страна само обавештава о посети, у року од 72 сата унапред, односно 48 сати, односно 24 сата унапред, већ у зависности од категорије у коју спада функционер о коме је реч.

Марко Ђурић иначе спада у категорију од 24 сата, што је чак и небитно будући да је прво обавештење о његовом путовању у Косовску Митровицу Приштини послато више од 75 сати раније, а онда и још у два наврата. Приштина није свој приговор приложила у року предвиђеном Договором (24 сата од примљеног обавештења, премда није јасно да ли у Ђурићевом случају то уопште важи, будући да је он одређен, како Договор предвиђа, као „званичник који ће имати редован и поједностављен приступ другој страни и за кога ће стране достављати само логистичке информације како би се омогућила припрема посета. Посете ових званичника спроводиће се тако да се унапређује процес нормализације односа или да се пружа допринос свеукупном раду у контексту дијалога уз посредовање ЕУ“).

Да ли је Србија требало да откаже посету Марка Ђурића (и генералног секретара председника Николе Селаковића), све и ако је негативан одговор Приштине – на кога она уистину и нема право, јер у случају њеног приговора, каже такође Договор, треба да посредује ЕУ – стигао у невреме, у суботу у 23:02 увече? Да ли је, једноставније речено, требало да пристанемо на самовољу Приштине? Не, наравно да то нисмо смели да учинимо, зато што бисмо таквим пристанком успоставили опасан преседан који би Приштини у будућности дао одрешене руке да поступа мимо договора и нашим званичницима самовољно ограничава посете.

НЕВАЖЕЋЕ ГАРАНЦИЈЕ Док смо још код договора, неколико веома важних напомена. Иако је, јасно је из свега изложеног, Београд поступио у складу с договором постигнутим уз гаранције Европске уније а Приштина га је прекршила, ЕУ ни речју због тога није чак ни осудила Приштину, а камоли да ју је натерала да испуни своју обавезу. Баш као и у случају Заједнице српских општина. И једно и друго јасно говоре да гаранције Европске уније вреде таман колико и гаранције, примера ради, Дафине и Језде.

Подсећамо овом приликом и на гаранције НАТО-а да интервентне и специјалне јединице косовске полиције неће ступати северно од Ибра без одобрења локалне, српске заједнице, а и то само у случају природних катастрофа које би захтевале њихово ангажовање. О постојању ових гаранција, додајмо и то, нису говорили само српски званичници и то у присуству највиших званичника НАТО-а (Вучић у присуству НАТО генсека Јенса Столтенберга), већ и, крајем марта 2015, тадашњи косовски премијер Иса Мустафа.

Тако да је закључак да се Западу уопште, а не само Европској унији, не сме веровати на реч, ни писану ни усмену, то јест да им се може веровати да ће своју реч погазити чим им се за то укаже потреба. Ово би морао да нам буде драгоцен наук за убудуће.

ТЕРОРИСТИЧКА БАНДА У сваком случају, пошто смо утврдили да није српска страна провоцирала и прекршила договор па тиме изазвала реакцију албанске стране, намеће се неодољив закључак да се догодило обрнуто. Да су Албанци искључиви кривци за оно што се догодило у понедељак, наравно, уз подршку својих западних патрона који су, да су хтели, лако могли да их спрече а нису то учинили.

Зашто су се одлучили на такав корак? Један оптимистички закључак, и песимистичко предвиђање које из њега произлази.

Ако, наиме, као што тврди Волфганг Ишингер, преговори Вучића и Тачија теку по плану, а план је да се Србија сагласи са уласком Косова у Уједињене нације, Албанци и њихови инспиратори пустили би да догађаји иду својим током будући да, јел’, тако како иду, иду баш тамо где они и желе, па читав осетљиви процес зато и не треба реметити. Све друго било би и глупо и ирационално, а шта год да јесу, а јесу много тога што пристојан свет није, до сада су показали да нису ни глупи ни нерационални.

Хоћемо да кажемо да, ако су уверени да ће им Вучић предати Косово и Метохију, онда га сигурно својим потезима неће терати да доказује супротно. А учинили су управо то.

„Терористичка држава, бандитска држава, измишљена држава“; „терористи обучени у полицијске униформе специјалних јединица непостојеће државе Косово“; „терористичка банда“; „како су јадни и мали, ти бедни терористи…“; „Банда једна. Банда подржана од западних сила“… Ово су само неки од епитета, неки од њих су и поновљени више пута, којима је Вучић описао приштинске власти обраћајући се нацији овог понедељка увече после седнице нашег Савета за националну безбедност. Производ ових речи, из угла наде Запада да ће му Вучић предати Косово и Метохију? Евидентно је да је оваква – предвидљива – реакција српских власти само додатно учврстила, уместо да омекша како би Запад желео, српску јавност у уверењу да тражени договор с Косовом не сме да постигне. Све и ако, као што тврди Ишингер, Вучић намерава да препусти Албанцима Косово и Метохију, оваквим је својим речима – сасвим прецизним и исправним, наравно – самоме себи одузео право да то учини. Како, наиме, препустити свој народ терористичкој банди?

С обзиром на све ово, склонији смо уверењу да преговори заправо уопште не иду у смеру који Ишингер прижељкује. Па је баш зато Марко Ђурић и прошао онако како је прошао. И то је тај оптимистички закључак који споменусмо.

А песимистичко предвиђање које следи из њега? Оно је очигледно: на делу су показали да се неће уздржавати ни од најпрљавијих потеза који се могу замислити, и треба их очекивати и убудуће. А ако је, поврх тога, у понедељак изведена и проба заузимања севера Косова, као што наводи председник Вучић, ситуација је утолико озбиљнија и опаснија.

ОДГОВОРИ СРБИЈЕ Како на све ово одговара Србија? Тако да њени одговори, сигурно, не могу да буду по вољи оних који се надају да ћемо пристати на улазак Косова у Уједињене нације.

Прошле недеље указали смо да је Вучић, у својим честиткама председнику Русије Владимиру Путину и председнику Кине Си Ђинпингу, нарочито нагласио своју захвалност због подршке коју нам пружају око Косова и Метохије, из чега смо извукли и закључак да се тиме додатно обавезао да ће за Косово и Метохију и сам наставити да се бори.

Вучићева реакција у понедељак увече – назире се ту сад и охрабрујући континуитет, који је у складу с проценом да су Албанци онако поступили зато што им не иде, а не зато што им иде у складу са жељама – отишла је и крупан корак даље. Јавно изреченом председниковом заклетвом: „Баш нас брига за њихов устав. Онда не бисмо преговарали ни о чему… Ми вама (Албанцима) имамо још мање нешто да дамо. Погледајте Устав Републике Србије, и видећете шта у њему пише, па погледајте шта од тога можемо да вам дамо. А ја вам кажем, не можемо ништа.“

Уз те речи које имају тежину заклетве, бележимо и још три важна, конкретна потеза.

Први је, идемо хронолошким редом, одлука Српске листе о иступању из владе Рамуша Харадинаја, чиме она губи садашњу парламентарну већину. Видећемо како ће се даље развијати ситуација на приштинској политичкој сцени.

Други, најава да ће српски представници самостално приступити формирању Заједнице српских општина ако у року од три недеље Приштина то не уради.

И трећи, посебне тежине ако се има у виду потпуна антируска хистерија која влада на Западу и дипломатски рат који је покренут, телефонски разговор Александра Вучића с Владимиром Путином ове среде током кога је, како наводи Кремљ, „председник Русије исказао снажну осуду поступака који крше Резолуцију 1244 Савета безбедности УН“ и „нагласио да решење питања Косова мора да буде засновано на потпуном поштовању те резолуције“. Са своје стране Вучић је додао и неколико детаља. Рекао је да је у „дугом и добром, садржајном разговору“ с Путином осетио „до сада највиши степен подршке“, пренео је да му је Путин рекао да је „Србија најважнија земља за Русију, не само на Балкану већ и у читавој Европи“ и да му је обећао „сваку врсту подршке… До сада највећу и најзначајнију подршку Руске Федерације“.

Можда смо исувише наивни, али све ове речи и потези не делују као поступци некога ко намерава да поступи по жељи Волфганга Ишингера, Хашима Тачија и њима сличних. А то заузврат значи да нам следи још тешких притисака, подвала и искушења. И да ће, осим постојаности, Вучићу бити потребно и много мудрости да би нам земљу кроз та искушења провео неоштећену. Али сам је то тражио. А шта је тражио то је и добио, убедљиву подршку народа да настави да га води. Исти тај народ, 81 одсто према резултатима анкете Института за европске послове, између Косова и Метохије и Европске уније бира – Косово и Метохију. Што ће рећи да ни Вучић, нити било ко други на његовом месту, заправо и нема много избора, ма колико мука тај избор носио са собом… 

Један коментар

  1. Nebojsa Anastasijevic

    Pohvaljujem, izuzetno, i sa velikim zadovoljstvom, gospodina Vrzica. Iz broja u broj, pronicljivo, pametno, temeljno i pismeno, razjasnjava slozenu sliku nase stvarnosti, crnju nego sto nam neki tvrde, i dovoljno hrabro izrecenu da znamo tacnije sta nam se dogadja i lakse odlucimo sta nam valja ciniti, kad dalje ne bude moglo.
    Posebno je znacajno sto je u pitanju mladji covek; to mi uliva mnogo nade.
    Bravo, momce!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *