Почетна / Документи / Ни Енглези ни комунисти него српски народ

Ни Енглези ни комунисти него српски народ

Открића једног филма: 27. март 1941. између стварности и мита

У чему је значај 27. марта 1941. за српску историју? У слободном и слободољубивом изразу осећања независности, суверености и идентитета српског народа на његовом животном простору, можда са мало више пркоса него што је то код других народа, али свакако у духу моралне целовитости његове душе

Откриће непознатог филмског материјала у архиву „Филмских новости“ о демонстрацијама у Београду 27. марта 1941. које је аутор ових редова 2006. уклопио у дугометражни документарац Проналажење душе – 27. март између стварности и мита ни данас није изгубило на актуелности. Снагом аутентичног филмског документа, који је основно онтолошко својство филмског медијума, ове покретне слике откриле су дуго потискивани и скривани садржај историјског призора, који се, са много разлога, сматра једним од најважнијих у прошлом веку.

У чему је значај 27. марта 1941. за српску историју? У слободном и слободољубивом изразу осећања независности, суверености и идентитета српског народа на његовом животном простору, можда са мало више пркоса него што је то код других народа, али свакако у духу моралне целовитости његове душе. Винстон Черчил је већ сутрадан у својој нападнутој престоници свечано изјавио како је ова душа поново пронађена, додуше у контексту који је више одговарао британској политици у целом међуратном периоду. Рекао је југословенски народ иако је знао да овакав народ не постоји. Такође је врло добро знао да су 27. март водили од почетка до краја Срби и да ће углавном Срби ускоро платити високу цену за овај свој саборни чин, коме је сер Винстон аплаудирао двадесет метара испод површине земље, из свог Darkest Hour у Вајтхолу. То Черчилово проналажење душе у часу у коме је Хилер гутао последње остатке Европе, стављено је у наслов филма, који је, на изненађење и задовољство аутора, више од пола века касније, изазвао велику пажњу.

Овде су нарочито занимљива два момента: два, ако хоћете, обрасца који и данас узнемиравају историчаре и деле их на најмање два табора, како то у Срба обично и бива. Први је стварни карактер двадесетседмомартовског догађаја. Други је питање утицаја са стране, нарочито одомаћена теза да су 27. март платили и организовали Енглези, тј. њихова тајна служба, преко својих агената у врховима тадашње југословенске војске и политике. Ова друга теза толико је узела маха да се однекуд сматра готово ноторном – иако за њу никада није пронађен ниједан доказ.

Скините сабље, припашите кецеље

Прво, влада Цветковић–Мачек и режим принца Павла Карађорђевића, који је вршио регентску власт од убиства краља Александра 1934, били су у свим слојевима српског народа омражени много пре потписивања Тројног пакта, тачније од тзв. Споразума између српских и хрватских политичара 1939. године и стварања Бановине Хрватске, којом је Хрватима дато све што им је икада пало на памет, испуњени готово сви њихови територијални прохтеви, поништен Устав и створена држава у држави на штету Срба. Истеравши ову своју замисао, уметничка душа и отмени западњак Кнез Павле, који никада није имао упоришта у српском народу, веровао је да је тиме коначно решио хрватско питање. Време је убрзо показало да су и он и његов премијер Цветковић испали тешке наивчине. Хрвати, наравно, опет нису били задовољни и 1941. масовно су прешли на страну непријатеља, стварајући сателитску НДХ, а већински Срби били су до краја понижени. Дубоко незадовољство, створено у свим српским земљама, избило је у време почетка европског рата, у коме је Павле, после дужег премишљања, одлучио да се повинује Хитлеру и приступи његовом табору. Ово је прелило чашу. Још под тешким утиском огромних жртава у Првом светском рату и дубоким антигерманским и слободољубивом осећањима, избио је још исте вечери, 25. марта 1941, спонтани бунт у Србији.

Око осам увече, после објављивања вести да је у Бечу потписан пакт, на Правном факултету почело је да кључа као у кошници. Поведена је жестока расправа између две велике групације студената о организацији генералног штрајка и масовних демонстрација у целој земљи. На једној страни била је формација Демократске омладине Љубе Давидовића и Српског културног клуба, изразитих антифашистичких стремљења, коју је предводио Десимир Тошић, шеф „демократског блока“. Они су осуђивали пакт, владу и принца Павла, тражили да краљ Петар ступи на престо одмах, пет месеци пре пунолетства те да се у то име масовно изађе на улице. На другој су стајали  комунисти, углавном скојевци, који су се налазили на слободи (за разлику од руководства КПЈ, које је још било у затвору), на чијем се челу налазио Рифат Бурџовић Тршо. У начелу и они су били антифашисти, али су се на све начине супротстављали идеји о масовном окупљању. У духу директиве Коминтерне после потписивања пакта Рибентроп–Молотов, залагали су се за апстиненцију од „империјалистичког рата“, за стриктну неутралност и чврст савез са СССР. У сваком случају, није требало излазити на улице. По речима Тошића, изговореним у филму, дискусија је трајала дубоко у ноћ, док у једном тренутку истакнути студент Евгеније Јуришић Штурм, припадник чувене београдске породице, није скочио на катедру и повикао: „Ми смо гола говна! Док ми овде расправљамо, Немци стоје на нашој граници! На улице, браћо и другови!“ Ово је пресудило. Како су демократе преокренуле ствар и Бурџовић се сагласио, али само у духу пароле „савез са Русијом“, да наступају у две одвојене колоне, да се не мешају, што је већ слутило српску трагедију и грађански рат, на који се није дуго чекало.

Сутрадан, 26. марта, у Крагујевцу и другим местима централне Србије народ је изашао на улице. У Београду, ђаци средњих школа око подне су обуставили су наставу под паролом „Доле Немачка! Доле пакт! Доле издајничка влада!“, како у филму сведочи проф. др Дејан Косановћ, тада ђак Треће мушке гимназије. Бунт београдских ђака је нарочито утицао на огорчени официрски кор. Један од главних завереника и извршилаца преврата, пешадијски мајор Живан Кнежевић, записао је: „Ђаци су одбили да иду на предавања. Настава је обустављена. Грађани, који су све наде полагали у војску, почели су да се окрећу против ње.“ Пешадијски мајор Никола Косић приступио је тада завереницима зато што „тога дана ми официри нисмо могли да пређемо улицу због свеопштег презира. Говорили су нам: скините сабље, припашите кецеље!“, а генералштабни потпуковник Миодраг Лозић: „Нећу Швабу да дочекам као Бугарин, већ у шуму!“ Ово незадовољство подстицале су изјаве виших официра, нарочито ваздухопловног генерала Душана Симовића, који се отворено супротстављао капитулантској политици режима и због тога био уклоњен са места начелника генералштаба. Навелико се говорило о војном пучу, а од војске је тражено да преузме власт.

У поподневним часовима 26. марта скојевци су се окупили у аули Правног факултета и одатле кренули према оближњем совјетском посланству, тражећи „савез са Русијом“ (не „са СССР“ него „са Русијом“!) ,о чему у филму говори Слободан Босиљчић, тада скојевац а доцније новинар и уредник Радио Београда. Успут се студентима спонтано прикључила маса грађана. Званични совјетски дипломати држали су се директива у духу стриктног поштовања Стаљиновог пакта са Хитлером и показали су маси српских антифашиста спуштене ролетне и погашена светла. Затим су ступили на сцену жандарми и растурили збор, терајући масу према Каленићевој пијаци. За то време су Тошићеви активисти припремили бројне отиснуте слике Петра Другог и пароле у духу „Доле пакт!“, „Живео краљ Петар“ и „Доле издајничка влада“. Десимир Тошић наводи да се још нигде не беше појавила парола „Боље рат него пакт“.

Велике масе света почеле су да из унутрашњости пристижу у Београд. Железничари, који су били на челу протеста у Крагујевцу, нису прегледали карте: свако је могао у Београд бесплатно. Велико окупљање заказали су Тошићеви студенти за јутро 27. марта на правцу Славија – Теразије – Кнез Михаилова. Тек на крају дана прикључили су се плану и „комунци“ и одабрали „резервну“ трасу Палилула–Дорћол, са завршним радничким митингом у кругу Фабрике текстила подно Калемегдана. Пошто су окаснили (појавили су се тек око подне), „комунци“ су се, хтели – не хтели, спонтано придружили масама које су већ биле на београдским улицама.

 

Краљ преспавао пуч

Све до раних поподневних часова 26. марта, официри окупљени око генерала Боривоја Мирковића, помоћника команданта ваздухопловства Душана Симовића, нису чинили ништа. Одлучни на било какву војну акцију против пакта, чекали су наредбу, које још није било. „Тврдим: 26. марта до 13. часова ни ја нисам донео дефинитивну одлуку за удар. Све што је претходило 26. марту била је само духовна припрема, а организација је извршена са веома ограниченим, дакле минималним бројем млађих официра. Али шта, када и како ће бити извршен државни удар није знао нико до тог доба. Понављам: до тада нисам ни ја био донео одлуку.“

Одлуку о удару донео је Мирковић после вести о догађајима и врењу у земљи и престоници и извештаја његових официра. Стари обавештајац Мирковић је знао да се оваква прилика више неће указати. „Сад или никад!“, рекао је свом претпостављеном, око пет по подне истог дана.

Ово је запањујући, али историјски сасвим тачан податак. Обично се мисли да је пуч припреман дуго и темељно, с обзиром на чињеницу да је у ноћи између 26. и 27. марта функционисала војна машинерија и да је преврат извршен без проливања крви, осим једног мање-више несрећног случаја, у Макишу. Из тога се могу извући најмање два закључка. Прво, да су народ и војска мислили и очекивали исто; официрима нису биле потребне велике припреме да изврше оно што су наумили, а народ је добио оно што је очекивао. Друго, Павлов режим био је толико компромитован и истрошен да се скљокао готово сам од себе, без иједног знака отпора. Главни Павлов ослонац, министар војни генерал Петар Пешић, заказао је партију бриџа за поноћ, а кад је сазнао за пуч, одмах је дигао руке од свега.

Само генерал Симовић је био шокиран Мирковићевом одлуком и гледао га разрогаченим очима. „Ама, ниси још требао… Ја не могу учествовати, али ако ствар не успе и будете пали у руке овима, ја ћу вас у том случају бранити.“ „Немојте ви да браните ништа. Пут којим сам пошао озбиљан је. Може да се успе или изгуби глава. Средине нема“, одговорио је Мирковић.

„После овога Симовић је отишао кући и није излазио из стана све до четири сата ујутро, када је пуч сасвим успео“, пише Мирковић. А онда је Симовић доведен у Генералштаб, заједно са проф. Слободаном Јовановићем, кога су пробудили и довели пучисти. У другој соби, преплашен и унезверен, седео је ухапшени председник владе Драгиша Цветковић.

О свему овоме ништа нису знали Енглези. Иако је посланик сер Роналд Кембел, у духу Черчилове директиве, досађивао кнезу Павлу, Цветковићу и коме све не демаршима, предлозима и идејама „да се од њега око није могло отворити“, иако је у посланству пуном паром радио обавештајно-субверзивни тим предвођен пуковником Томом Мастерсоном и мајором Џорџом Тејлором, који су побацали сто хиљада фунти на неке политичаре „друге линије“ (Милана Гавриловића, Милоша Тупањанина и један део Земљорадничке странке, Илију Трифуновића Бирчанина и његову Народну одбрану, а можда и на самог генерала Мирковића), Енглези су за преврат сазнали тек после четири ујутро и то у „Чубурској касини“, од сељака са оближње Каленићеве пијаце!

Према властитом опису, британски дописник Ловет Едвардс још је седео уз полић и слушао божанствену Софку Николић уз звуке Царевчеве виолине, кад су у кафану упали сељаци и донели вест да је напољу војска и да је извршен државни удар! Музика је засвирала туш, настало је опште љубљење, Едвардс се тргао и излетео у ноћ, уверивши се, још на Славији, да је вест тачна. На улазу у хотел „Мажестик“ већ га је сачекало једно митраљеско гнездо југословенске војске. Едвардс, иначе и агент Управе за специјалне операције (СОЕ) Хјуа Долтона, пробудио је телефоном Тома Мастерсона, који само што се није срушио. Колико год филмски и анегдотски звучала, ова прича је тачна, јер је преузета од самог Едвардса. Потврђује је, уосталом, и шеф контраобавештајног одељења Генералштаба Југословенске војске, пуковник Жарко Поповић, који је, и сам „двадесетседмомартовац“, те ноћи „држао на оку“ све енглеске агенте у Београду. Како су то Енглези платили и организовали пуч знају ваљда само они који и данас понављају ову мантру.

О пучу ништа није знао ни Петар Други Карађорђевић, који је тог јутра дошао на престо. Краљ је преспавао државни удар и све до девет ујутро пучисти, због низа околности, нису с њим били у вези. Краљеву прокламацију о ступању на престо написао је ad hoc, у једној од канцеларија Генералштаба, професор Слободан Јовановић. Око 5.30 ову прокламацију прочитао је на радију један од руководилаца пуча, ваздухопловни пуковник Драгутин Савић, али је због јачег утиска Мирковић наредио капетану корвете Јосипу Саксиди да овај текст на радију прочита поручник бојног брода Јаков Јововић, који је имао глас врло сличан краљевом. Док се са Јововићем возио према Радио Београду, капетан Саксида записао је нешто врло значајно: Теразије су биле препуне манифестаната, који су са неописивим одушевљењем клицали краљу, војсци и Југославији, тако да се њихов ауто са муком пробијао кроз ову масу! Саксида и Јововић још нису били ни стигли до Радио Београда, а народ је већ чуо краља, који је, и сам запањен, слушао „свој говор“ на радију три сата касније!

 

Ћутали су испод ролетни

Да се вратимо комунистима. Реке манифестаната које су потекле према Теразијама из свих крајева града и одушевљење на београдским улицама, пароле „Живела војска“ и „Живео краљ Петар Други“ потпуно су изненадиле оно мало комуниста што се у марту 1941. затекло у Београду. Неуспела мисија пуковника НКВД Зубова, који је у фебруару покушао да извиди реалне шансе за пуч и супертајно упућивање генерала Мустафе Голубића са задатком да обнови совјетску агентуру на Балкану, неколико недеља касније, потпуно су фрустрирали посланика Плотњикова и званичне совјетске представнике у Београду. Ћутали су испод спуштених ролетни. Кад се 27. март догодио, били су само немоћни посматрачи. Од руководства КПЈ у Београду се задесио само Светозар Вукмановић Темпо, који је све до Титове смрти ћутао о 27. марту, а кад више није било Тита, у „Борби“, изјавио следеће: „У марту 1941. ситуација је прерасла Партију, а расположење маса било је испред организованих снага Комунистичке партије Југославије. Нико у Партији није знао за пуч, а спонтане манифестације у Београду и Србији потпуно су изненадиле руководство Партије. Директива Коминтерне је била: не идите на демонстрације, чувајте Партију, није још куцнуо час… Битке се добијају истином.“ О истом сведочи и отказивање митинга, који су, понесени народним одушевљењем, комунисти били заказали за 28. март. Тито се тих дана обрео у Београду, али другим поводом. Упозорен да му Мустафа Голубић из Москве доноси „катил-ферман“, брзо је окупио своје присталице и организовао противигру, која се завршила уништењем Стаљиновог егзекутора.

  Откуда теза да је КПЈ 27. марта 1941. извела народ на улице кад је било сасвим обрнуто? Кад је 27. март извео Партију из мишје рупе?

  Пет година после мартовског преврата, док је рат још трајао, Тито је у Београду извео масовни перформанс под називом 27. март што је било исписано огромним словима испод његове слике и свих савезничких застава на балкону Народног позоришта. За овај дан заказан је велики народни митинг код Споменика, а фронтовски активисти довели су масу од око 150.000 људи, међу којима је било много оних у чијем је свежем сећању остао изворни догађај. Све расположиве трофејне филмске камере распоредио је около Радош Новаковић за наш први филмски журнал. Атмосферу сурогата, која се граничила са театром апсурда појачавао је „Марш на Дрину“ уз чије су звуке парадирале партизанске јединице у шајкачама! Једина војна мисија, која је присуствовала догађају, била је француска, на челу са генералом Пејронеом. Све је било као некад, чак су се на балкон попела и два члана двадесетседмомартовске владе, Савица Косановић и Васа Чубриловић.

Само је на транспарентима сада писало – „Доле краљ Петар“!

Око четири сата на балкон Народног позоришта ступио је он, нови митски херој Југославије, који је ту, пред масом Београђана, изјавио да су „хисториски 27. март организовале конструктивне народне масе Србије, али и Хрватске и Словеније и других наших народа“, што је, неколико дана касније у „Борби“, разрадио Кардељев дежурни марксист, Борис Зихерл: „Комунистичка партија је 27. марта 1941. извршила последњу смотру пред велики народни устанак. Уски дворски пуч био је само оруђе великосрпског хегемонизма, али је свенародна Комунистичка партија Југославије уз маршала Тита преузела руковођење народним манифестацијама. Што није успело 27. марта 1941. успело је 29. новембра 1943. Двадесет седми март био је први дан Народноослободилачке борбе под вођством Тита и Партије.“

И то је годинама после рата била званична верзија. Тако је дошло до новог проналажења душе, које је трајало седам деценија.             

Патријарх Гаврило: Нови Видовдан

Српска православна црква и патријарх Гаврило Дожић одлучно су подржавали војни пуч још за време „духовне припреме“ официра за акцију. Патријарх је пружио снажну подршку новој влади и заклео је, а поводом ступања краља Петра на престо служио свечану литургију. Већ у 10 часова 27. марта патријарх је благословио пучисте, рекавши: „Видовдан 1389. године, Видовдан 1914. године и 27. март 1941. године су исти по суштини и мотивима. Сва ова три велика датума воде Царству Небеском.“ Немци су Дожића одмах по доласку ухапсили и интернирали до краја рата.

Мајор Косић: Сви као један

Завереник који је пучистима отворио врата Министарства војске, мајор Никола Косић писао је: „Сви смо деловали као један. Било је дивно гледати како од Славије долази колона тенкова мајора Зобенице, затим гардијски батаљон мајора Кнежевића, тако да је око три часа ујутро раскрсница Немањине и Кнеза Милоша постала командно место преврата.“ На саму раскрсницу мајор Зобеница поставио је један тенк „Рено“ са натписом „За краља и отаџбину“. Тенк је стајао на том месту до увече као симбол велике промене. Исти мајор Косић причао је доцније како су му тог дана оба рукава шињела била потпуно мокра од љубљења и суза радосница народа.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!