Напад западног капитализма на свет социјализма

Реаговање и коментар на интервју са писцем Мирком Магарашевићем објављен у „Печату“ број 510

Пише Миливој Коља Танасковић

Разговор вашег новинара Димитријевића са песником Магарашевићем који је објављен у „Печату“ бр. 510, под насловом „Траје југословенска коб српскога народа“, могао је да објави само недељник у коме је уредник монархиста и четнико-бранитељ Александар Чотрић, а никако „Печат“, лист који је основао господин Милорад Вучелић, истакнути новинар и политички аналитичар.

Додуше, у духовитим одговорима есејисте Магарашевића све је истина када истиче незахвалност браће које су Срби избавили из вишевековног ропства. Такође је успешно приказао како је злобна већина југословенског државног врха деценијама притискала Србију, остварењем давнашње идеје: „Слаба Србија – јака Југославија“.

Међутим, уочљиво је како је, ваљда због свог „алергичног“ односа према социјализму, у коме се бесплатно одшколовао, лечио и лако дошао до крова над главом, избегао да каже како је Србија у последњој деценији прошлог века скинула окове братских уцена и љагу са социјализма. Да је прочитао текст проф. Бернардинија у коме пише да је „бомбардовање Југославије 1999. и остале последице био напад западног капитализма на свет социјализма“, било би му много шта јасније.

Шта рећи о песниковим одговорима на питања која се односе на четнике, кад му је ваш новинар њима нудио одговор, као нпр. „Судбина Србије је повезана са судбином генерала Михаиловића, а то је судбина аутентичне сеоске и аутентичне грађанске Србије које су кажњене због одбијања да се поклоне ’највећем сину наших народа’.“ Или „Настојали сте да одшкринете врата наше вишедеценијске тамнице“ (?!).

Песник му није остао дужан; одговорио је питањем: „Како се и поред масовних ликвидација по тек ’ослобођеној’ Србији (1944–1948), може, данас, тако лукаво и дрско – рехабилитовати један Слободан Пенезић Крцун, за кога се у Београду говорило да носи српске крви до рамена!“

Да, било је од Срба недужно проливене српске крви, али од четничких ножева-кама. Сигурно песник, а и ваш новинар знају за четнички покољ у селу Вранић и заклану мајку са ћеркама у селу Даросава којима је једини грех био што су чувале борца против окупатора. Ако нису чули, нека прочитају да су у селу Дивотину код Свилајнца заклани Мика Брада, учитељ, Чедомир Протић, агроном, Петар Лазаревић, месар, Илија Бућин, свештеник, Витомир Савић, фотограф, Иван Димитријевић, службеник, Михаило Јовановић, те обућари Душан Китић и Душан Миљковић. Нико од ликвидираних није био члан Комунистичке партије, изузев учитеља Мике Браде. Не знају ни за четничко дивљање у селу Љубинци, код Александровца жупског, где су учитељицу Мирјану Ковачевић, пошто није прихватила удварање обесних четника, оптужили да ноћу чита комунистичке књиге, због чега су је одвели ноћу, силовали па заклали.

Добро би било да песник сазна и то како су, од „последица комунистичког терора“, син и ћерка четничког команданта Кесеровића „страдали“ тако што су, као деца самохране мајке, бесплатно одгајани у Интернату Учитељске школе на Убу и одшколовани у њој.

А четници-кољачи су ваљда добили што су заслужили, па не треба песник и новинар, а нарочито „Печат“ да се брукају ламентирањем над њима.