Почетна / Регион / Метафора издаје

Метафора издаје

Развојни пут Драгана Мектића

Како је министар безбједности БиХ постао обавјештајни пројекат Бакира Изетбеговића

Да ли би Босни и Херцеговини могла бити највећа база и јединствени терористички камп Муслиманског братства, Ал Каиде и Исламске државе у Европи, да послове координације и креирања безбједносних политика не води Драган Мектић?

У Босни и Херцеговини дјелује бројна и фанатична мрежа насилних екстремиста и терориста, организована кроз разне облике привидно хуманитарних, образовних и вјерских организација. Та мрежа формирала је своја антиуставна насеља, класичне терористичке кампове у којима обавља разне специјалистичке обуке, спроводи програм вјерске радикализације и организује слање бошњачких младића и цијелих породица на најгора ратишта у историји ратовања.

Тероризам постаје наша свакодневица на коју се постепено привикавамо а одговорност за то сноси министар Драган Мектић, човек који је недавно упоредио српски народ и српске државе, као највеће европске жртве нацизма и фашизма, са самим нацистима.

Изјава у складу са медијским лажима којима је заштитио команданта Трећег маневарског батаљона из Какња Елведина Шехагића Динка, измишљајући да послије злочина над Србима, Возуће и ритуалних клања у којима је овај батаљон учествовао, у строју пред Алијом Изетбеговићем не стоји „кољач из Какња“ него према Србима пријатељски оријентисани аналитичар. У том духу он тумачи и Сребреницу уочавајући механизме за компромитовање високих службеника РС и њених институција – и тиме се обилато служи.

КО ЈЕ ДРАГАН МЕКТИЋ? На послу министра безбједности Мектић се понаша као прави скандал мајстор: више комуницира с медијима него са безбједносним агенцијама пуштајући у јавни простор необрађене и непровјерене обавјештајне информације. Током цјелог мандата од 2015. до данас својим изјавама он не само да је узнемиравао јавност већ ју је често и забављао, коментаришући теме које нису у његовој надлежности, али које шаљу пропагандистичку поруку, као рецимо ону о томе да је важније бавити се пензионим и здравственим фондовима и финансирањем успјешних пројеката из реалног живота грађана Републике Српске него тешким ратним злочинима муџахедина и терористичким прјетњама.

Да бисмо објаснили зашто су за министра одбране реалије из безбедносног сектора до баналности упрошћене, али и врло употребљиве и уносне, неопходно је завирити у не тако далеку прошлост.

Реч је о човјеку рођеном у великом хрватском селу Драгаловци код Добоја који је као одбачено и усвојено дијете имао сталну унутрашњу потребу да пред Србима из Прњавора доказује свој радикализам. Касније, како пише на службеној страници Министарства безбједности БиХ, дипломира на Факултету правних знаности у Загребу. Наиме, неколико мјесеци прије него што ће Фрањо Туђман постати предсједник Хрватске, његову стручну оспособљеност и диплому којој више одговара назив „Потврда“ овјерава усташоидни професор криминалистике, наводни декан Више школе унутрашњих послова Владимир Обрадовић. Обрадовић је лојалност доказивао изразитим и активним антисрпством, те је тако у својој анализи „Казнених дјела ратних злочина са обиљежјем тероризма“ за најстрашније облике тероризма на свијету оптужио српски народ представљајући све војне нападе Хрватске војске на недужни народ Републике Српске Крајине као облике и видове терористичког дјеловања.

Стицање дипломе на Вишој школи унутрашњих послова МУП-а Хрватске, с обзиром на хрватско законодавство из тог времена у коме релевантни закон о Републичком секретаријату унутрашњих послова регулише питање статуса поменуте школе, у најмању руку је чудно. Стручно усавршавање у овој школи, које је финансирала путем СИЗ Социјалистичка Република Хрватска, намјењено је било само радницима Министарства унутрашњих послова Хрватске.

Ове чињенице које упућују на његов рад у страној обавјештајној служби обавезују да се овом полицијском и политичком чиновнику хитно забрани приступ тајним подацима битним за националну безбједност и заштиту уставног поретка БиХ. Без обзира на то да ли је његова диплома купљена или је реч о биједном фалсификату или је тек резултат подршке обавјештајцу на терену – захваљујући овој дипломи, која није нострификована и која представља интерни акт органа унутрашњих послова друге државе, Мектић је изиграо конкурсне процедуре за избор директора Службе за послове са странцима.

ПОКРОВИТЕЉ ТЕРОРИСТА Ништа мање спорна је и његова улога коју је наводно имао у рату у БиХ. Време је показало да ни она није аутентична. На њој је, са много измишљених детаља, радио утицајни припадник БОРС-а, генерал из рата који је ову услугу наплатио запошљавањем кћерке у Министарству безбједности БиХ. Истина је да је Драган Мектић био командир маневарског вода у резерви при Полицијској станици у Прњавору. Са појединим паравојним јединицама дјеловао је у муслиманским и хрватским селима око Прњавора: Лишња, Гаљиповци, Пураћи, Кулаши. Из тог периода вероватно потиче и пријатељство са Зеидом Дукменићем, првим конвертитом и ритуалним исламистичким убицом, који је четири одсјечене главе тројице позадинаца у војсци Републике Српске и једног цивила српске националности, са муџахединима Тешња, лично донијео у канцеларију тадашњег шефа полиције Тешња Шемсудина Мехмедовића, данас посланика у Парламенту БиХ. Знајући ове и многе друге чињенице из Мектићевог живота, лако је објаснити његову улогу у прикривању дјеловања екстремних исламистичких група и измишљању паравојне формације у Републици Српској (случај невладине организације „Србска част“).

Треба знати да је за време два мандата у Служби за послове са странцима Мектић прикривао терористе, њихове идентитете и њихове прљаве финансијске трансакције. Истовремено, он је непримјетно пренијео све надлежности ентитета на државни ниво, остављајући Републику Српску без икаквог утицаја на изузетно важне послове са странцима. Нигдје у свијету па ни у окружењу не постоји таква самостална агенција. У другим земљама, иначе, ове службе се формирају и дјелују у склопу полиције или граничне полиције (одсијек за странце). У БиХ она има велики законски оквир, капацитет и надлежност на читавој територији, овлашћења обавјештајних, полицијских и управних агенција у пословима са странцима. Занимљиво је да је Служба годинама добијала најсавременију опрему из САД. Барем се тако мислио. Тачније, књижило се да опрема долази, а гдје је завршавала не зна се. Не зна се ни гдје је утрошено 300 милиона долара помоћи САД, имплементиране кроз програм ИЦИТАП, али се зна да је, главни амерички човјек Џим Тилман позван и затим ухапшен баш у САД због корупције у Босни и Херцеговини. Тилман је радио са Мектићем и још неколико директора полицијских агенција на „раздуживању“ опреме. Размјере могућег криминала су енормне.

Злоупотребе у Служби чињене су на сваком кораку – нико на зна колико странаца улази у земљу, колико борави, колико је изашло, гдје је ко и шта ко ради? Откуда 40.000 афроазијских дошљака у насељима око Сарајева, Прокошког језера, Травника итд. Дозволе боравка овим лицима углавном су издаване без пратеће документације. Зато нико није обавијештен, нити зна колико је у последњих 10 година наручено наљепница за одобравање боравка: колико их је отиснуто странцима у пасоше, а посебно колико је захтјева, уопште, поднесено.

МИЉЕНИК СТРАНИХ АМБАСАДА Шта би се десило када би „нека“ безбједносна агенција упоредила податке у Информатичком систему Службе за послове са странцима, дјеловоднику који је вођен у централи и теренским центрима са подацима које су пријављивали Министарству правде?! Сарајевска чаршија и западне амбасаде знале су како да искористе његову срамну ратну улогу и корупцију у Служби за послове са странцима.

Након двије деценије боравка у Сарајеву, радећи у заједничким институцијама, постао је миљеник, али и обавјештајни пројекат Бакира Изетбеговића и његове СДА, те британске и америчке амбасаде у Сарајеву.

Отуда је сваки разговор о Савезу за промијене као коалицији српских политичких странака увредљив и бесмислен. Онај ко у тој политици види било шта српско или ништа не разумије или је и сам дио проблема. Нажалост, странке из Савеза за промијене и кадрови који су Мектића устоличили не припадају овом јасном националном идентитету и овом колективном интересу. Ту политичку групу не занимају ритуално одсјечене главе 65 недужних војника и цивила српске националности на Возућој од стране радикалних исламиста, нити четири недужна Србина убијена на Црном Врху код Тешња од стране муџахедина под контролом оца Мектићевог шефа Бакира Изетбеговића. Не занимају их ни жртве муџахедина по националности Хрвата, њих 24 на Малинама и Бикошама који су сурово заклани и сакривени – без гроба и без свједочанства да су ту икада били и постојали.

О Мектићу као таквом, посебно о себи и властитој политици, прије или касније, хладне главе мораће расправљати и СДС и српски народ у цјелини без лажних спинова активиста наранџастих револуција о нужност катарзе, суочавања са „својим злочиначким ликом“ или нужности борбе против корупције и криминала која служи само политици Бакира Изетбеговића, Британаца и Американаца.             

 

Један коментар

  1. Veću sramotu od ove niste mogli da objavite. Dragan Mektić je čovjek koji se u ratu borio za srpski naropd, za razliku od Dzevada Galijaševića, koji je bio vojnik tzv. armije BiH, pa sad kad nema šta, onda uzima od Vlade RS 4000 KM ili 2000 eura da bi borce RS proglašavao izdajnicima.
    Oduvijek čitam Vaš list, ali nikad kao do sada nisam imala ovakav transfer blama. Nadam se da Vam se ovakvi propusti više neće dešavati. Sramno i krajnje bezobrazno. Prvo provjerite ko su ovi ljudi koji pišu, ukoliko naravno ne uzimate novac od njih da bi objavili ovako nešto.




    3



    4

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *