МАПЕ ПО КОЈИМА СЕ ПЛОВИ КРОЗ ВРЕМЕ

КАКО ЈЕ ЈЕДНА КЊИГА „САБРАЛА“ ТЕМЕ ЕТИКЕ, АНТИКЕ И НАЦИОНАЛНИХ УЗОРА

Пише Ђуро Шушњић

Милован Витезовић нам дарује песничку истину о антици. Он је изабрао да о антици пева, а не да прича обичним речима о тако необичној култури. Ово је певање антике за одрасле, премда аутор верује да је свет деце и свет песника у много чему подударан, нарочито по искрености, бистрини и чистоти погледа на свет

“Испит код професора Милоша Н. Ђурића“ из пера песника Милована Витезовића – књига коју аутор описује као „ дијалог са бираним личностима антике” и посвету сећању на професора Милоша Н. Ђурића, чија су га дела „ држала у интелектуалној радозналости да на властити начин разуме и опева антички свет”, објављена је недавно у издању Завода за уџбенике. Овим делом обележени су 60 година постојања Завода, 125. годишњица рођења и 50. годишњица смрти српског класичног филолога, хеленисте, професора, филозофа и члана Српске академије наука и уметностиМилоша Н. Ђурића.

Милован Витезовић: Испит код професора Милоша Н. Ђурића

Читалац ових песама у слободном стиху (разлика између поезије и прозе овде није битна) мора да буде добар познавалац античке митологије, књижевности, филозофије и политике, да би могао уживати у ширини и дубини пишчевих казивања. Читалац треба, пре свега, да отклони своје предрасуде у погледу значаја и значења митова, а онда и стереотипе о схватању уметности, филозофије и политике. Крупна књижевна, филозофска и политичка дела не могу без митова као свог темељног изворишта, јер готово све што је у митовима, на овај или онај начин речено, постало је и наша судбина. „Митови су тако пуни значења да по њима живимо и умиремо. Они су мапе по којима културе плове кроз време“ (Роналд Рајт, Отети континенти, „Геопоетика“, Београд, 1995, стр. 6).

Мит је својство људског духа, а не нижи степен у његовом развоју. Зато је смрт мита могућа само као смрт човека: ово је проста антрополошка чињеница која стоји изнад и изван свих историјских условљености. Митско време не пролази, не допушта да се мери часовником (нигде се не помиње датум), што значи да историје још није било: „За сам крај мита и пред почетак историје вођен је Тројански рат“ (стр. 42 у рукопису). Овај догађај наговестио је могућност друкчијег рачунања времена – историју са Херодотом на челу. „Проречен за славу векова и назван оцем историје… Својим корацима премерио је стари свет и верујући у снове и пророчанства испитивао је догађаје и исписао коначне истине којима нас историја препочиње“ (стр. 74).

Милован Витезовић започиње своју причу са врховним богом грчког света Зевсом. „Од њега је била сва власт грчког света. Нико као он није умео са својима. Безпоговоран у свему, кад је морао да проговори, грмео је. Једино ко му је у његово време могао ишта приговорити био је Хомер“ (стр. 12). Односи моћи и надмоћи били су основни облици односа међу људима током историје, па није чудно што су људи и своје богове разумели као највише, врховне моћи. У уређеној заједници постојала је подела рада и специјализација функција и међу боговима. Зевс је био врховни бог или „бог опште праксе“, који је симболизовао целовит вредносни систем. Остали богови представљали су посебне делатности и вредности везане уз њих: бог правде, љубави, вина, рата, земље, мора итд. Дивећи се грчким боговима и митским херојима, ми се у ствари дивимо грчкој култури: у своје богове и хероје они су положили све што је било етички и естетички вредно. Нико не може бити мушко у свако доба и на сваком месту, па ни бог. Где има жена, има и богиња, са изузетком јудаизма и ислама. Свако људско биће је сложено, јер свако има и мушких и женских обележја. Антички свет био је божанствен и боженствен: поред мушких богова било је и богиња! Ово се слаже са симболичким начелом супротности које важи у целом космосу.

* * *

У песми Силазак са Олимпа Милован вели: „Кад су богови почели да живе са људима, зачела се филозофија и књижевност“ (стр. 36). У то време јавио се Хомер. „Кад је он певао на Олимпу је био тајац. Да ништа из певања не промакне, и богови су страховали могу ли поступати по певању његовом“ (стр. 14). „Њихове поступке одређивала је Зевсова воља и Хомерова машта“ (стр. 16). Волтер је погодио када је рекао: „Ко није читао Хомера личи на човека који није видео океан!“ И Орфеј је изговарао прве, невине и најстарије речи, пуне лепоте, свежине и смисла. Можда се и данас птице споразумевају језиком давно изумрлих песника-певача, рапсода: то је језик радости, крикова, уздаха. „Живео је кад су митови певани. За његовом песмом иде све живо“ (стр. 16–17). Реч не указује само на једну видљиву ствар, већ упућује на низ невидљивих значења: већи број значења повезан је са једном речју! „Кад је нит постала мит, она је од једног клупка исплела цео живот“ – тако је писац ових песама описао Аријадну.

Не могу да одолим, а да овде не наведем како је Милован, у мало речи, приказао и друге уметнике речи. Вергилије: „Само је једном сањао Хомеров сан. Отад је стално жалио што је очи отворио“ (стр. 16). Овидије: „Из Рима, престонице Васељене, император Август га је кроз своју Тријумфалну капију протерао у светску књижевност“ (стр. 117). Пиндар: „Мислило се да нема хероја ако га Пиндар не опева… Зато су му песме биле пуне етике и политике… Док је он одама одан славио друге, оне су славиле њега“ (стр. 58). Софокле: „Кад их је он писао трагедије су биле сув живот“ (стр. 64). Еурипид: „Само је он могао да се не сложи са боговима… Гнев богова стишавало је дивљење његовом дару“ (стр. 67).

Од када човек живи и пати на земљи, песници му откривају оно што је значајно и што значи за његов живот и његову смрт. Они су најстарије сећање и најмлађе искуство које почива у слави и забораву. У песничком језику чувају се успомене на потиснуту, изгубљену и заборављену стварност, а ова показује знакове живота још само у језичким играма. Само неко узвишено осећање, нека мудра мисао и неки херојски чин могу доћи у сукоб са уходаним, успаваним или уморним начином живота у коме су на снази обична осећања, окамењене мисли, просечно понашање. Стари песници су за своје читаоце увек нови.

* * *

Овде нећемо говорити (иако Милован то чини) о почецима грчке филозофије, то јест о првих седам мудраца, већ ћемо пажњу усмерити на три главна мудраца, који чине умни слив. „Са Сократа на Платона, са Платона на Аристотела, сливао се највећи водопад људских мисли“ (стр. 94). „Историја се дели на пре и после наше ере, а филозофија на пре и после Сократа. И пре се мислило, али је од њега мишљење постало опасно по живот“ (стр. 77). Сократ – Понеки човек међу људима посвети цео свој живот изградњи самога себе: ради и гради, од себе прави храм, никад довршен, али величанствен у својој замисли и извођењу. Такав човек тежи да свом животу и смрти да савршен облик. Зар Питија није сведочила: „Мудар је Софокле, мудрији је Еурипид, а од свих људи најмудрији је Сократ.“ Сократ се преселио у легенду, постао је симбол, а симбол је стваран колико и мудрац: сличан богу или раван божанству! Да је био велик знамо по томе што га следи мало људи. Својом смрћу упозорио је свет колико је мисао опасна. То је посведочио Антифон Атињанин: „Кад је говорио јечала је Агора. Тражио је Атињане да чују оно што не желе… Смрт га је збратимила са Сократом“ (стр. 72). Живот мислиоца и опасност животу увек иду заједно. Узводни пливач, против струје, ругао се јавности због просечности, „осредњег духовног стања“. И наш принц поезије Бранко Миљковић истиче: „Срећан ко своју песму не плати главом.“

Све оно лепо, истинито, добро и свето (а ово су заменљиви појмови, па је довољно навести само један), што једно велико време сабере у свом моралном животу, уметности, филозофији и религији, отелови се у једној великој личности, коју то време узме за свој знак: она сада стоји уместо духа времена и у исто време га надмашује! Он се не би убрајао међу изабране да је говорио само са становишта свога времена: он је надвремен и свевремен! Не каже се узалуд да је за главу био виши од Атине. Кроз уста овог врсног ствараоца проговарала је цела култура: судбина је све што она каже!

Млади Платон – „Слушао је Сократа јер му је имао шта рећи. Схватао је Сократове судије јер су га морале осудити“ (стр. 81). „И Платон је желео да буде Хомер. Али није био довољно слеп. После је остао Платон, нашавши у себи правог сабеседника за дијалог“ (стр. 82). „Онако широк и суздржан у свему, Платон се борио са собом“ (стр. 87). „Пуштао је тиране да говоре да би се у незнању до краја исказали“ (стр. 85). Платон је захтевао да најумнији владају светом. И по тој основи се види да је био идеалиста. Говорио је да је љубав наша жеља да будемо потпуни. „Обликован у свој мит о мислиоцу скаменио се на Агори“ (стр. 89). Постало је очигледно да је мисао о љубави прешла у љубав према мисли.

Платон и Аристотел – „Дошли су један за другим и укрстили мисли. Да Платон није први почео, коме би Аристотел противречио. Коментарима њихових мисли смењују се епохе“ (стр. 91). И данас има оних који верују да постоје само две врсте филозофа – платоновци и аристотеловци. Аристотелово време – „ Време га је верно пратило као одан пас. И у онај час кад је из Атине прогнан, у прогонство је пошло његово време, шенећи пред њим“ (стр. 96). Рафаел, за кога се каже да би сликао и да је рођен без руку, у својој слици Атинска школа, приказао је Платона са прстом упртим у небо, а Аристотела са отвореном шаком усмереном према земљи, што симболизује однос идеала и стварности.

                Из рецензије

Душко М. Петровић:

Трагом знања и радозналости

Кад се с врха Звездаре, као с београдског Олимпа, силази према Дунаву, наиђе се и на улицу која Улицу Чика Мише Ђурића пресеца на два дела, а у сваки део се само одатле може ући и на том месту се из оба излази. Српски класични филолог, угледни професор универзитета, преводилац, филозоф и хелениста, академик Милош Н. Ђурић добио је, ето, улицу у Београду, улицу именовану онако како су га и овај град, и сва учена Србија и њој наклоњен свет с љубављу и поштовањем звали: Чика Миша Ђурић. У јануару 2017. навршава се 125 година од рођења, а у децембру и пола века од смрти највољенијег професора Београдског универзитета, професора који је и својим студентима био и остао: Чика Миша Ђурић.

Угледни српски песник Милован Витезовић, који је шездесетих година 20. века био студент професора Ђурића, кренуо је – кад је све испите положио, па потом и сам професор универзитета био – на једну страну у песнички дијалог са историјом Хеладе и са онима који су нам је оставили као можда најзначајнији део у историји културе и уметности уопште, а на другу страну трагом свог професора Ђурића, његових предавања, беседа и разговора, па се са обе стране вратио на пегазу с бисагама пуним стихова које је на месту поновног сусрета отворио као књигу песама схваћених и приложених као песме-испит.

Ова књига песама, које су, све заједно и свака посебно, и заиста могле бити испит код професора Ђурића, отвара се песничким сликама анегдотског мириса и читалац лепо види како Чика Миша излази из прошлости и кроз Витезовићеву књигу као кроз Тријумфалну капију поново улази у Београд, у Филозофски факултет, у Коларчеву задужбину, у издавачке куће, у ововремени сплет поезије и историје….