Почетна / Србија / Косовско чвориште

Косовско чвориште

Пише Бојан Јовановић

Сагледано као велико национално судилиште, Косово је средишње, чворно место српског духовног постојања, па је зато и начин решавања његовог проблема једна од одредница наше будућности

Настајући као део интегралног српског етничког, културног и духовног простора, Косово и Метохија су у оквиру те целине и добили изузетан значај за националну свест и културни идентитет Срба. У неповољним историјским околностима ово подручје је постало мета агресивне албанске популације, односно арбанашке како се некад називала или шиптарске како је сама себе именовала, а која га је, стављајући се на страну окупатора, постепено освајала и потискивала Србе. Иако су сви окупатори и све идеологије под чијим је окриљем успевао великоалбански национализам историјски поражени, његови резултати су остајали све док западне силе и НАТО, подржавши албански тероризам у борби против српског становништва и регуларних српских полицијских и војних снага 1999. године, нису окупирали ово подручје и омогућили Албанцима да наставе са прогањањем и убијањем Срба, а потом и да 17. фебруара 2008. прогласе сецесију овог дела српске територије. Једнострано проглашавање независности аутономне српске покрајине Косово и Метохија од Републике Србије и стварање тзв. Републике Косова подржале су и признале водеће земље Запада а под њиховим притиском и мање вазалне државе, попут Црне Горе и Хрватске.

ВЕКОВНИ ПРОБЛЕМ И БРЗА РЕШЕЊА Узроци данашњег стања на Косову и Метохији дубоки су и недовољно се узимају у обзир од стране оних који настоје да га сагледају и пронађу одговарајуће решење. Будући да покушаје тих разматрања карактеришу битне недоследности и противречности, смисао сваког правог ангажмана био би да се најпре историјски адекватно схвати овај замршени и у чвор везан косовскометохијски проблем, а потом да се он и сагледа у равни отвореној према будућности. То ће омогућити разматрање проблема у ширем контексту и избегавање теснаца у којем мимоилажење постаје драматично и неминовно води до трагичних сукоба.

Сагледано као велико национално судилиште, Косово је средишње, чворно место српског духовног постојања, па је зато и начин решавања његовог проблема једна од одредница наше будућности. У одсуству стрпљења и потребе за дугом посвећеношћу његовог решавања и долазе идеје да овај чвор, попут оног Гордијевог који је Александар Велики мачем разрешио, треба једноставно пресећи. Наравно, ништа погрешније од тога, јер се ниједан проблем који је настајао вековима не може решити брзо и лако. Зато су и обећања појединих данашњих политичара да ће у свом мандату решити косовски проблем опасна илузија чије би евентуално остварење у садашњим неповољним политичким околностима за Србе и Србију имало несагледиве и далекосежне негативне последице. У неповољним међународним околностима које су и омогућиле окупацију јужне српске покрајине и самопроглашење њене независности, Србија се не може надати повољном решењу. Као што се у таквим приликама животни облици учауре да би опстали, тако и гетоизирани Срби на Косову и Метохији могу одолети искушењу нестанка само уз помоћ и подршку Србије, чувајући свој национални и културни идентитет.

НАЈБОЛНИЈА СРПСКА РЕЧ Када се каже да овај проблем треба најпре расветлити и разбистрити, онда се има првенствено у виду однос према нејасноћама, парадоксалностима и противречностима које свесно и несвесно скривају праве намере или их недовољно јасно истичу. За разлику од неизвесне будућности, садашњост, уколико није прилика за променом негативних последица прошлости, представља могућност да се оне адекватно сагледају. Иако се, дакле, негативне стране прошлости могу порицати, потискивати и заборављати, садашњи тренутак је прилика за непосредно суочавање са њима. У извесном смислу то може бити и суочавање са сопственом сенком, али је простор таме превише велик да би се ограничио само на сегмент свог негативитета.

Све што су албански националисти и терористи учинили Србима и Србији на Косову и Метохији да би етнички очистили ово подручје и прогласили сецесију било је, и јесте, у функцији великих сила Запада и НАТО-а. Од 1999. године до данас они су уништили више од 150 српских цркава и манастира са основним мотивом и циљем да избришу сваки траг српског националног присуства на Косову и Метохији и покушају да створе етнички чисту државу. Истовремено, међународне прилике нису се промениле, а у том контексту Срби се још увек оптужују и проглашавају главним кривцима за дешавања на Косову и Метохији.

Када се изрекне нешто што боли, онда се, не улазећи у коректност казаног, истиче да је то последица суочавања са истином. Таквим болом се настоји да докаже наводна истинитост реченог, али се притом заборавља да више од истине боли лаж оличена у стереотипу о Србима који демонстрирају поједини интелектуалци и писци, попут Бернар-Анрија Левија и Херте Милер, у служби западних центара моћи, када на позив својих овдашњих истомишљеника, финансираних и подстицаних из истог извора, долазе у Србију. Одређено историјски дубоком националном траумом, Косово је постала најболнија српска реч чије помињање у овом контексту само појачава тај екстремно непријатан осећај.

ЈЕЗИК УЛТИМАТУМА Наравно, они који не осећају тај бол или га наносе другима служећи се важећим стереотипима о Србима, потврђују да је превише инвестирано у лажи о искључивој српској кривици за сукобе на Косову и Метохији, као повод интервенцији и окупацији овог дела Србије, да би се оне сада распршиле неким новим увидом и истином. Места за такав оптимизам нема јер је он одређен ширим контекстом односа Запада са Русијом и њиховим ривалитетом који је прерастао у дипломатско непријатељство и рат санкцијама. Будући да се у тим оквирима и одвија комуникација између Србије и Албанаца са Косова и Метохије, сваки договор који би довео у питање резултате те велике инвестиције Запада у независно Косово није могућ. Запад не жели и не признаје било какав договор који не би био у складу са његовим интересима. Ситуација је идентична оној у Босни и Херцеговини пре избијања рата деведесетих година, када су се српска и муслиманска страна договориле о мирном решењу, прихвативши тзв. „Кутиљеров план“, решењу које није одговарало Западу, односно Американцима који су принудили Алију Изетбеговића да одустане од постигнутог договора и уз обећану помоћ започне рат против Срба. Могуће је, дакле, у садашњој констелацији политичких снага само да Срби и Србија буду у функцији тог пројекта о тзв. независном „Косову“ и да прихватају ултиматуме под окриљем наводних договора и постигнутих решења.

Свака данашња расправа о Косову и Метохији је под озбиљном политичком сенком већ започетих разговора Србије са властима самопроглашеног Косова у оквиру Бриселског споразума условљеног преговорима Србије са Европском унијом око приступања овој организацији. Будући да је завршетак тог разговора са Косовом, како истичу европски званичници, предвиђен као међусобно правнообавезујуће признање две стране, оправдање су сумње, изражене у излагању бројних учесника организованих расправа у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији као и у Апелу за одбрану Косова и Метохије, да такав поражавајући исход не био у функцији заштите националних и државних интереса Србије. Видеће се ускоро да ли најављена промена Устава Србије има за циљ и промену правног статуса Косова и Метохије као саставног дела Републике Србије. У том смислу би се одрицањем од Косова и Метохије и њиховим признањем демаркациона линија кризног подручја померила унутар Србије и њен југ би постао ново жариште великоалбанских претензија.

СРПСКИ УСТУПЦИ Проблем Србије у овом политичком процесу је у недоследности, односно непринципијелности. Поставља се питање: да ли Србија заиста сматра Косово и Метохију својом територијом, својом покрајином, а самопрокламовану државу „Косово“ фиктивном, лажном и недостојном признавања, или се само то декларативно истиче, а стварно мало-помало откида од сопствене суверености и уступа тој држави? Успостављање граничних прелаза који нису више административни, додељивање међународног позивног телефонског броја, противуставно укидање српских институција, допуштање учлањења у међународне организације, при чему је понашање наше делегације приликом учлањења Косова у Међународни олимпијски комитет, у најмању руку било срамно, и низ других уступака, указују на проблем српске доследности у очувању своје суверености. Иако пристајање на тај преговарачки процес подразумева и одређену прагматичност у политичком понашању, низ учињених уступака се већ претвара у принципијелност српског уступања. Прагматизам и политика сталног попуштања изазивају оправдану бојазан да тај пут не води ка очувању Косова и Метохије као дела српске територије, јер је на делу успостављање пузајуће државности методом постепеног кувања жабе.

СТВАРНОСТ И ПРАВО У сенци тог процеса одвија се смишљено одлагање формирања Заједнице српских општина као дуготрајуће понижење коме су Срби и Србија изложени након низа учињених уступака другој страни. Без одговарајуће заштите, Срби су препуштени страшном терору и обесправљености, немоћни да се одупру насиљу, паљењу летине, крађама и узурпацији имовине, прогањању и затварању осумњичених за наводне ратне злочине. Организовано насиље над Србима на Косову и Метохији не престаје, а репресија чији се интензитет повремено повећава да би кулминирала убиствима врши се са циљем обесмишљавања њиховог живота као средства протеривања са овог подручја.

Предлози и идеје о ампутацији овог окупираног подручја Србије истичу тренутну реалност као аргумент и траже да се поштује фактичко стање као основ и његовог правног потврђивања. Традиционални принцип „чије су овце онога је и планина“ наводи се као аргумент који је у савременом свету изгубио значај, јер се у том свету полази од правног као реалног и чињеничног, па се и власником земље сматра онај који има тапије на њу, чији су храмови и манастири на њој. Ти предлози и захтеви долазе управо од стране оних који, када су у питању њихови интереси, истичу управо важност правне реалности, право власништва, због које су спремни и да зарате само да би одбранили право поседа, право на своју територију. Британија је, на пример, због Фокландских острва, удаљених више хиљада километара од њихових граница, заратила са Аргентином, само зато што су Аргентинци користили та готово ненасељена острва за испашу. Међутим, када је у питању Србија, тај правни принцип престаје да важи и успоставља се политика двоструких стандарда по којима Косово и Метохија представљају посебан случај на који се не може применити важеће право. Како су сви правни аргументи на страни Србије, стварност и треба усагласити са њима. Уколико се фактичка реалност тренутно не може променити, не сме се пристати ни под коју цену на промену међународне правне реалности која јасно дефинише Косово и Метохију као део Србије.

МАКИЈАТО КРАЂА Основна разлика између стварног и правног упућује на основну матрицу бројних противречности везаних како за неодређено стање на Косову и Метохији, тако и за настојања да се оно дефинише и реши. Те контрадикторности карактерише не само европске и америчке званичнике када се залажу за двоструке стандарде већ и оне интелектуалце који у сагледавању косовскометохијског проблема настоје да буду објективни и праведни. Један од њих је и Мартин Хајперц, аутор књиге „Макијато дипломатија – Косово, мртви угао Европе“, објављене 2017. у издању београдског „Албатроса плус“, који с правом истиче да је „Косово“ погрешан корак историје, да је реч о мафијашкој држави и да је шокантно и страшно то што Европа мора да сарађује са челним људима те државе, као што су Хашим Тачи и Рамуш Харадинај. Међутим, указујући да је кључно питање Србије и Срба у односу према Косову не његово признање него прихватање губитка, он се, у ствари, залаже за легализацију проблематичног добитка. Уколико је та скаламерија од државе настала отимањем дела територије једне суверене државе, што потврђује и важећа резолуција УН, онда се поставља питање како прихватити ту крађу, тај лоповлук као губитак у контексту европског правног система у којем се то не може легализовати без пристанка оштећеног? У том смислу се и врши притисак на Србију да се решавањем спора и граница са „Косовом“ добровољно одрекне овог дела своје територије. И док у Србији већ постоји колона оних који би, уз неки поклон у шареној хартији чијим би се распакивањем суочили са празнином као великим ништа, прихватили губитак и превару као нешто саморазумљиво и нормално, чини се да је далеко већи број оних који се са таквим решењем и сопственом улогом у том процесу не слажу. Пред Србијом је одсудно време које ће ускоро показати да ли ће она кренути странпутицом коју заговара мањина, или ићи путем свог самопотврђивања, историјски достојно и часно бранећи своје националне и државне интересе. Тај пут и даје наду да се велики чвор не може пресећи, већ поступно разрешити и омогућити да живот на овом подручју крене даље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *