Ко је Порошенков „лични генерал“

УКРАЈИНСКИ БОНАПАРТА

Украјина се и званично одрекла појма „антитерористичка операција“, како је доскора именовала грађански рат у Донбасу. Сада користи термин „задржавање оружане агресије Руске Федерације“, а војну групацију коју је Украјина формирала за ову операцију водиће генерал Михаил Забродски, што се својевремено заклео на верност Русији

Председник Украјине Петро Порошенко потписао је 20. фебруара „Закон о особености државне политике у обезбеђивању државног суверенитета Украјине на привремено окупираним територијама Доњецке и Луганске области“, у јавности познатији као Закон о реинтеграцији Донбаса. Датум није изабран тек тако. У Украјини 20. јануар сматрају даном када је „почела руска агресија“, те је јасно зашто је Порошенко толико чекао да потпише поменути закон.

„У овом закону именујемо Русију као државу-агресора, а то је заслужила јер је окупирала наше територије“, изјавио је Порошенко. Ова свечана „промена критеријума“ постала је основа за реорганизацију украјинске армије у Донабсу. Сада и законски на нивоу званичне терминологије Украјина у Донбасу не спроводи неку „антитерористичку операцију“ против „сепаратиста“ и „терориста“, већ задржава „агресију Русије“. А становници „сепаратистичких области“, самим тим, више нису терористи, него „колаборационисти“.

ПОРОШЕНКОВ ФАВОРИТ Јединице распоређене на територији која се граничи са Донбасом, и које штите националну безбедност пружајући „отпор оружаној руској агресији“, остају под командом Генералштаба украјинске армије, а на самом терену се потчињавају новоформираном Уједињеном оперативном штабу.

Нема сумње да ће новоформирани Уједињени оперативни штаб преузети актуелни командант Антитерористичке операције, генерал-мајор Михаил Забродски, иначе тренутно командант десантно-јуришних снага украјинске армије. Забродски важи за „најперспективнијег команданта украјинске армије“ и „идеалног војника“ који ужива највише поверење украјинског председника Петра Порошенка. Још важније, амерички војни експерт Филип Карбер сматра га човеком који „беспоговорно извршава било које наређење и уз то не трпи расправу, а уз све је у потпуности лојалан САД“. Он је „ветеран“ антитерористичке операције и сматра се фаворитом председника Порошенка, који се у медијима назива „украјинским Бонапартом“. Управо је овај генерал командовао одељењима 95. ваздушно-мобилне бригаде у време блокаде Славјанска и Краматорска. Заузели су брдо Карачун, које доминира над Славјанском, што је приморало устанике да се повуку из града. После тога 95. бригада је пребацивана по целој територији Донбаса, од обала Азовског мора и Мариупоља, до Краматорска и Луганска, као и обратно ради деблокаде појединих украјинских јединица које су држале у окружењу снаге устаника.

То је најмитологизованији део војне историје Украјине, а сами војници генерала Забродског су представљени као „страшни киборзи“ (посебно због борби на аеродрому Доњецка). Непознати амерички пропагандисти су снимили документарни филм о генералу Забродском и његовој бригади, у коме су објавили да је 95. бригада извршила у историји Европе најдужи напад у позадини непријатеља (на растојању од 470 км). На премијери филма присуствовао је и председник Порошенко, а Забродском је том приликом уручено звање „Хероја Украјине“, додељен му је и орден Хмељницког и чин генерал-мајора (тада је имао 42 године), после чега је постао командант свих ваздушно десантних снага украјинске армије. Истина, све ово је био „велики подвиг Порошенка“, јер Забродски је завршио Инжењерско-космичку академију Межанског у Санкт Петербургу и потом пет година служио као официр по уговору у руској војсци, после чега се вратио у Дњепропетровск. Овај део из његове биографије сметао је многима у Кијеву, а још више у центру унијатизма и украјинског нацизма – Лавову. Украјински унинацисти су истицали да је Забродски положио заклетву Русији и да је сада, према праву, дезертер, који је већ једном издао једну армију. Но „пут назад“ пресекла му је сама Русија (тачније државни Истражни комитет) која га је због гранатирања цивилног становништва у рејону Славјанска оптужила за ратне злочине. Кривично дело за које Русија терети Забродског (и још 20 лица из Министарства одбране Украјине) се односи на чланове 356 и 357 Кривичног закона Руске Федерације (примена забрањених средстава и метода вођења рата, као и геноцид). Поред тога, према неким подацима Забродски је по налогу Вашингтона учествовао и у свргавању Виктора Јануковича 2014. године.

На тај начин Порошенко је добио „личног генерала“. Пре именовања на нову функцију, украјински медију су чак писали да Порошенко припрема Забродског за улогу „војног диктатора“ у случају потребе. Ову тезу преузео је и познати руски аналитичар Ростислав Ишћенко, који о Забродском пише као о „војном диктатору“ ког одгаја Порошенко, јер се према одређеним сценаријима у Кијеву могу створити прилике да се уведе војна диктатура, а за то је потребно васпитати конкретног човека. Та личност је генерал Забродски, за кога каже да ће после најновије функције бити постављен на место начелника Генералштаба украјинске армије и министра одбране.

МИТ О ЗАБРОДСКОМ Што се тиче „мита о Забродском“ све је било „велики трик“ и доста једноставније у односу на филмску верзију. Према документима украјинског генералштаба, пред батаљонима 95. ваздушно-десантне бригаде, као и 30. моторизоване бригаде, је постављен задатак да „организују коридор“ између два пункта: Степановка – Красниј Луч – Краснаја Пољана – Лутугино, тј. да се пробију до „одбрамбеног положаја „Лугански аеродром“, који су било опколили устаници.

Једна од првих епизода грађанског рата у Украјини била је борба за брдо Крачун код Славјанска, на којем се налази телевизијски репетитор. Управо са овог брда, по његовом заузимању, Забродски је минобацачима и артиљеријом гранатирао стамбене четврти Славјанска. Брдо су, иначе, бранили козаци и добровољци, које је Забродски брзо поразио и потом је положај држао читава два месеца. Том приликом је убио 11 цивила, али му на Западу то нико није замерио. Потом је са својом јединицом широм Донбаса имао задатак да деблокира опкољене украјинске јединице. Због ових „подвига“, 24. августа 2014. године добио је звање „Хероја Украјине“.

И ова епизода младог генерала има своје наличје. Наиме, према документима украјински генералштаб је давао лажне извештаје о успесима армије председнику Порошенку. Међу тим фалсификованим извештајима је и рапорт да је акција код Красног Луча изведена успешно, те је 95. бригада пребачена у нову авантуру. Задатак је био контрола дела територије (на којој није било никога) од Красног Луча до Дебаљцева који је био дугачак 50 километара, што је било неизводљиво. Резултат је био улазак у окружење, а током две недеље борби бригада је изгубила 60 посто технике и много људи (руски извори наводе од 300 до 600 војника), а да при томе није извршила задатак. Но имали су и среће, јер се нису нашли у Иловајску, пошто они који јесу – нису преживели ту акцију.

Млади и перспективни генерал Забродски после свега је постао фаворит председника Порошенка, коме је предао на руковођење не само највећу групацију украјинске армије већ и најобученији део армије, али и човек о коме је у држави створен мит. Поред тога на руку генералу Забродском ишли су и медији, са којима је имао одличну сарадњу. Украјински медији су му помогли да се ослободи украјинских националиста и нациста, који су више деловали као бандити тероришућу и пљачкајући Украјинце и стално уцењујући политичаре у Кијеву, што је, јасно је, одговарало не само председнику Порошенку. Када је одстранио паравојне формације украјинских нациста и националиста са фронта, добио је подршку бројних политичара. Они су га наградили – препустили су му команду над свим падобранско-десантним јединицама. Такође, добио је и одрешене руке да реорганизује фронт, што је и учинио поделивши га на два дела: доњецки и луганско-мариупољски.

КОСОВСКИ ИСПИТ ЛОЈАЛНОСТИ Забродски се родио у официрској породици у Дњепропетровску, а војно образовање је стекао у Санкт Петербургу, а потом је пет година служио у руској војсци по уговору. После тога се враћа у Украјину и 2000. године је постављен за командира вода 95. ваздушно-десантне бригаде, која је формирана после стицања независности, као „чисто украјинска“. Бригада је распоређена у Житомиру и активно је била укључена у различите програме међународне војне помоћи, посебно помоћи обуке НАТО-а. Године 2005. Забродски је послат у САД на усавршавање. После повратка из Америке, Забродском је дат чин потпуковника, а у јесен 2009. године именован је за команданта украјинског контингента на Космету који је био у саставу уједињеног украјинско-пољског батаљона (у пракси је био 95. бригада из Житомира). На Косову и Метохији је положио „испит лојалности Вашингтону“, јер ниједним погледом није помогао угроженим Србима, чиме је показао да не осећа словенску солидарност.

Јануара 2013. године Забродски је постављен за команданта 95. ваздушно-десантне бригаде. Другим речима, Забродски је најмање од 2005. официр којег су обучавали НАТО инструктори и није чудо што је после избијања устанка у Донбасу управо он послат да оружаним путем гуши вољу народа.

Ипак, има украјинских аналитичара који мисле да „мит о генералу Забродском“ може и да се сруши. Наиме, Забродски што нема довољно војске за напад на Донбас, контролу територије Украјине, рат са олигарсима, нацистима и полусамосталним регионима.