КЛАСИКА У НОВОМ “ПАКОВАЊУ”

Међународни позоришни фестивал Славија 2018

Одабране представе са три континента обогатиле су последње зимске вечери Београда – многобројни посетиоци уживали су гледајући дела Еурипида, Шекспира, Клајста, Островског и Нушића, али и савремених немачких, руских, белоруских, казахстанских, иранских и алжирских драматичара

Разноврсност репертоара овогодишњег Међународног позоришног фестивала Славија основно је обележје ове значајне манифестације, коју већ седамнаести пут приређује истоимено малено и веома активно позориште чија сезона траје сваке године најдуже у Београду – од почетка септембра до краја јуна, с тим што је њен врхунац управо овај фестивал. Ансамбли са три континента – из Европе, Азије и Африке – приказали су од 9. до 18. марта десет одабраних представа дела класичних и савремених драматичара. Ако се за сусрет са остварењима класика може рећи да је љубитељима драме омогућио да виде код нас ређе или давно приказивана драмска дела, онда се, када су у питању савремени драматичари, може слободно констатовати да су приказани све сами досад непознати и неизвођени наслови на нашим сценама. Заиста, Шекспирова комедија Много вике ни око чега одавно се не изводи у нас – у београдском Народном позоришту последњи пут постављена је 1951. године, а Клајстов комад Породица Шрофенштајн никад није био на нашем репертоару, што је случај, колико знамо, и са Олујом Александра Островског, док је Еурипидова Медеја приказана у Народном позоришту 1953. године. Монодраму Хамлетови снови на основу текста Нине Мазур одглумио је сјајан уметник Александар Аладишев и то би, уз слободно тумачење Еурипидове Медеје и извођење Нушићеве комедије Лопуже, било све од класичног репертоара на овом десетодневном интернационалном фестивалу. Остала четири изведена наслова припадају савременом репертоару и приказала су их позоришта из Белорусије, Казахстана, Египта и Алжира. Занимање београдске публике за фестивал било је велико: све представе игране су пред до последњег места попуњеном двораном позоришта Славија. На овогодишњем фестивалу као врхунске издвојиле су се две представе којима смо у наставку посветили посебну пажњу.

Како нам је познато да читаво особље позоришта Славија – укупно седам особа –

ради на организацији овог фестивала, дужни смо да им одамо признање, истичући чињеницу да у реализацији није било никаквих пропуста. Закључимо да ова смотра свакако представља значајну (и потребну!) противтежу Битефу, који смо, због његовог репертоара последњих година назвали Бетеф (Београдски европски театарски фестивал), јер се на њему углавном појављују театри из западноевропских земаља, најчешће из Немачке.

Александар Островски

ОЛУЈА

ПОЗОРИШТЕ Ново уметничко позориште у Чељабинску – Русија, РЕДИТЕЉ Евгениј Гељфонд

Представа дела руског класика Александра Николајевича Островског Олуја у извођењу ансамбла Новог уметничког позоришта из Чељабинска, града на падини јужнога Урала, коју је режирао Евгениј Гељфонд, била је друга кулминациона тачка фестивала. Као што се зна, Островски је поред низа комедија написао и једну драму која му је одредила посебно место не само у руском него и у светском позоришту. Несумњиво то је Олуја, дело које је овај знаменити руски драматичар написао 1859. године, у време када се у Русији и другде много расправљало о кривицама и преступима, пороцима и злочинима, породичним неспоразумима и расколима. Островски у Олуји говори о греху. Наиме, Катарина, ватрено женско биће жељно љубави и пажње, удала се за младића Тихона, кога није сама одабрала и који није њу одабрао, мада му годи та веза баш као што би и она желела њега волети. Међутим, обоје живе у кући са његовом мајком, Мартом Кабановом, трговкињом која се умешно водећи послове обогатила и која влада свим укућанима. Зато Тихон заборав тражи алкохолу, често посећујући разне гостионице, док његову младу жену свекрва држи под крутим надзором затворену у кући. Међутим, једном седмично, у цркви или током шетњи на обали Волге, Катарина измењује погледе са бледим Борисом, кога у кући мучи и тиранише разуздани стриц Дикој. Варвара, безочна заова и сводница, једном приликом док је Тихон био на путу, током шетње у шумарку крај Волге, напросто гура у Борисово наручје Катарину, те ће се догодити оно што се могло и очекивати. Када се вратио Тихон, једнога дана наједном избила је летња олуја, што је нагнало уплашену Катарину, која од тренутка када је згрешила никако нема мира, да изненада јавно призна свој грех. Настане општа саблазан и долази до згражавања и ужасавања. Миран, млак и неодлучан Тихон ипак је склон да не одбацује жену, али за њу тражи казну свекрва Марта Кабанова те се Катарина, обузета грижом савести, неочекивано баци у Волгу.

Очигледно, редитељ ове представе Евгениј Гељфонд превасходно је настојао да сценски прочита све што је Островски желео да каже о лажном друштвеном моралу. Зато у њеном средишту није прича о несрећној страсти већ је главна пажња посвећена приказу поремећеног живота у оквиру једне породице и трагично погрешном поимању животних односа, што ову драму великог руског позоришног писца чини и данас актуелном и занимљивом.Ову представу фестивалски жири, којем је председавао Божидар Ђуровић, оценио је као најбољу на овогодишњем фестивалу Славија.

Наравно, било је још представа које су побудиле велику пажњу и одобравање гледалаца. Шекспирова комедија Много вике ни око чега, у режији Димитрија Китишиашвилија, имала је у ансамблу грузијског Државног омладинског позоришта Нодар Думбадзе из Тбилисија извођаче који су се претежно ослањали на театар покрета. Републичко позориште белоруске драме из Минска приказало је дуодраму Све је то због ње Андреја Иванова о неспоразуму сина адолесцента са мајком. Слободно тумачење Еурипидова трагедија Медеја на представи иранске позоришне компаније Џирџирак из Техерана Причај, Медеја, у режији Мехдија Шеикхванда, остаје у сећању по искреном емоционалном ангажману у тумачењу текста што га је испољила Дарја Назари у насловној улози.

Међународни позоришни фестивал Славија 2018 закључен је представом домаћина који су приказали Нушићеве Лопуже – ради се о проширеној шали у једном чину Два лопова с кратким одломцима, заправо појединим репликама из његових комедија Покојник, Госпођа министарка, Др и Сумњиво лице, у адаптацији редитеља представе Велимира Митровића и Бошка Пулетића. Ова представа несумњиво је донела знатно програмско освежење.  

Нина Мазур

ХАМЛЕТОВИ СНОВИ

ПОЗОРИШТЕ Академско драмско позориште у Владимиру – Русија, РЕДИТЕЉ Линас Заикаускас

Запамтићемо име глумца Александра Аладишева, првака Академског драмског позоришта из Владимира, града у североисточној Русији, протагонисте који је извео монодраму Хамлетови снови Нине Мазур. Као на некој конференцији за новинаре, на сцени је сто са отвореним лаптопом поред којега су микрофони бројних медијских гласила и агенција. На великом екрану иза Хамлетових леђа приказује се час интерпретације чувене реченице Бити или не бити, коју он поново покушава да протумачи, да би се потом у низу појавили ликови из Шекспирове трагедије са којима Хамлет полемише преко скајпа. Оваквом скоро халуцинантном поставком редитељ Линас Заикаускас жели да упућеног гледаоца изазове да размишља. У исти мах, такав поступак намењен је и претежно младој генерацији „која не чита“ са намером да је уведе у образовно-мисаони процес.

Ауторка Нина Мазур приказује на савремен начин, као неку врсту политичкога спина, истрагу након смрти краља Данске и ситуацију у којој се нашао његов син Хамлет по повратку из Витемберга са студија. Та прилика омогућује да све личности кажу истину, заправо да саопште своје виђење догађаја.На својеврсној прес-конференцији Хамлет излаже своје предубеђење, с тим што је у дилеми треба ли или не да освети оца убиством стрица, односно отвара се питање бити или не бити. Хамлет реконструише читаву стричеву заверу да га убију на путу за Енглеску, уверава се у Офелијину истинску приврженост, али увиђа и колико је лукава његова мајка, као и да су искварени и препредени готово сви дворјани. Нашавши се у безизлазној ситуацији, Хамлет, кога виртуозно тумачи Александар Аладишев, костимиран на савремен начин, прибегава бегу у алкохол да би на крају пао од силнога пића! Ван сумње, било је то јединствено и свестрано савремено понирање у свевремени лик данскога краљевића, чију је неодлучност и колебљивост Шекспир веома истанчано приказао. И моћна демонстрација савременог глумачкога стила, коју је Аладишев суверено остварио на начин пригодан и погодан за 21. век, користећи бројна техничка преимућства данашњице, освојила је све присутне гледаоце. У свему, била је то несумњиво успела егзибиција модерне глуме.