Кад престане узрок, престаје и последица

Предлог новог Устава СПЦ

Предлог промене Устава СПЦ, организационог акта, изазвао је велику пажњу јавности која је у њему препознала потенцијал да изазове велике промене – од расрбљавања Цркве до увођења митрополитанског система. Поједини стручњаци мишљења су да текст предлога са решењима стоји између затеченог стања и најзлослутнијих предвиђања. О томе да ли предлог Устава СПЦ чува јединство или, напротив, има потенцијал да разори и измени духовно-национални идентитет наше помесне цркве, своје мишљење су изнели др Велибор Џомић, др Александар Раковић и др Зоран Чворовић

Разговарала Наташа Јовановић

Др Александар Раковић

Патријарх српски, никако поморских земаља

Усвајањем уставног решења о „српским и поморским земљама“ био би отворен пут за издвајање Црне Горе из српских земаља

 

Титула „патријарха српских и поморских земаља“ данас може бити вишеструко погрешна. До сада смо у јавности чули објашњења да је реч о повратку древног звања које је стајало уз архиепископску титулу у доба Немањића или да се односи „на све континенте од Европе до Аустралије и Новог Зеланда“. Међутим, та два тумачења се косе једно с другим. Немањићима није могло бити познато постојање Аустралије и Новог Зеланда, као ни Северне Америке и Јужне Америке. Титула архиепископа српских и поморских земаља је пратила владарску титулу Немањића и поморске земље су Срби преузели војним путем, на јадранском приморју, од Грка и Латина. Уколико би Српска православна црква на тај начин спојила неспојиво – позивајући се на древну титулу а стављајући је у изричити контекст савременог времена – направиће исту грешку као и творци телевизијске серије „Немањићи – рађање краљевине“. Наиме, са зебњом чекамо сваку епизоду која изнова може да носи сплет кардиналних грешака, оличених и у вртоглавим вербално-визуелним скоковима из средњовековног у савремено и назад, у само неколико секунди,  каже др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије.

Чули смо да је оправдање за титулисање патријарха као „патријарха српских и поморских земаља“ чињеница да СПЦ има своје јурисдикције на Новом Зеланду и у Аустралији. Како је дошло до изједначавања матичне територије аутокефалне цркве са њеном црквеном дијаспором?

Када бисмо и поверовали да се „поморске земље“ односе на сва мора и океане на свету, то решење би било и апсурдно јер Српска православна црква није Британска империја која има претензије да „влада таласима“. При томе, свака православна црква која има епархије у дијаспори би себи, у садашњем контексту, могла да надене претензију надлежности над морима и океанима. То ниједна није урадила. Будимо сасвим отворени: објашњење које је дато у јавности, а које се тиче Европе, Аустралије и Новог Зеланда (а мора се односити и на Северну Америку и Јужну Америку) –немушто је скројено јер није истинито. Објашњење је склепано како би се нашао начин да се замаскира да се титулом „патријарха српских и поморских земаља“ наводно „чува јединство цркве, упркос расутости народа у више држава“. Но целовитост Српске православне цркве нико озбиљан не доводи у питање у Калифорнији, Буенос Ајресу, Амстердаму, Кејптауну или Сиднеју. Целовитост је на првом месту под ударом у Црној Гори, где режим радикалних атеиста и црногорских сепаратиста има намеру да истера Српску православну цркву с њених вишевековних простора. Демократска партија социјалиста је то чак уврстила у петогодишњи план. Стога би титулом „патријарха српских и поморских земаља“ требало дати сигнал како се може тумачити да је Црна Гора „поморска земља“ док би Република Србија и Република Српска биле српске земље.

Сматрате ли да се допуном патријархове титуле релативизује национална одредница?

У контексту југословенског простора, где СПЦ делује на својој изричитој канонској територији, титула „патријарха српских и поморских земаља“ је такође вишеструко погрешна. Уколико, на пример, имамо на уму државне границе, да ли се Република Македонија тиме сматра српском или поморском земљом? Да ли се Република Словенија сматра поморском земљом због уског приобаља иако је та држава сасвим алпска земља? Да ли се Федерација Босне и Херцеговине сматра поморском земљом због само тринаест километара морске обале док је реч о махом планинској земљи? Но вратимо се ипак Црној Гори. Црна Гора се као „поморска земља“ не сме уводити у будући устав Српске православне цркве: нити као могућност, нити као нејасноћа, нити као недореченост. То данас може да асоцира на либералски „медитерански Монтенегро“ или „јадрански Монте Карло“. Кад год се у последњих тридесетак година Црна Гора издвајала из српских земаља, црногорски сепаратисти су изнова подвлачили „морску спону“ насупрот српској.

Архијереји Српске православне цркве не смеју да буду ти који би, усвајањем уставног решења о „српским и поморским земљама“, издвојили или отворили пут издвајању Црне Горе из српских земаља. Титула нашег патријарха треба да остане кратка и јасна – патријарх српски.

Др Зоран Чворовић

Између традиције и револуције

Само је један корак да садашње недоречено и неоправдано решење са титуларним митрополијама у новој ревизији Устава прерасте у пуни митрополитански систем

 

Да ли предлог Устава СПЦ има потенцијал да разори јединство и измени духовно-национални идентитет наше помесне цркве?

Предлог новог Устава СПЦ није ништа друго до једна бомба која има такав потенцијал. При томе је тај разарајући потенцијал видљивији у Преамбули предлога Устава, него у његовом нормативном делу.

Пре него што докажемо ову тврдњу, ваља подсетити да се током вишегодишњег рада Комисије за промену Устава СПЦ већина њених чланова залагала за радикалну промену историјског идентитета и устројства наше помесне цркве, од њеног расрбљавања до увођења митрополитанског система. Пошто су заговорници овакве радикалне ревизије били свесни да ће њихов концепт Устава наићи на снажно противљење не само верника већ и појединих епископа, па и самог патријарха Иринеја, они су већ током рада Комисије предложили да се у овој фази изради нацрт Устава који ће представљати компромис између затечене „традиције“ и револуционарне визије.

Да ли постоји теоријска основа за разбијање јединства Цркве?

Добили смо предлог Устава са револуционарном Преамбулом и компромисним нормативним делом. Револуционарност Преамбуле је пре свега дошла до изражаја у дефиницији Цркве, према којој „Црква Божија је Једна, Света, Саборна (Католичанска) и апостолска и постоји у историји као литургијска заједница једног места, возглављена једним епископом, то јест као епископија“. Изједначавање Цркве са литургијском заједницом окупљеном око једног епископа је основни постулат од кога полази тзв. евхаристијска еклисиологија формирана од стране богослова-модерниста који су били окупљени око Института Св. Сергије у Паризу. Један од њих, свештеник и професор Николај Афанасијев, истицао је да „Католицитет, као пуноћа у јединству Цркве и јединство у пуноћи, припада свакој локалној Цркви коју возглављује Епископ… Католицитет не припада заједници локалних Црква, него свакој локалној Цркви“.

Треба подсетити да је таква теорија Н. Афанасијева у време почетка Хладног рата послужила његовом ученику, свештенику и професору Александру Шмеману, као аргумент за оправдање самовољног одвајања Западноевропске епархије Руске цркве и њено припајање Цариградској патријаршији.

У Руској цркви постоји синтагма шмемановштина, као израз за либерализацију богословља и превладавање разлика између цркава. Где је она видљива у предлогу новог Устава?

У Журналу Московске патријаршије тзв. евхаристијску еклисиологију, која је уграђена и у Преамбулу Устава СПЦ, подвргао је канонској оцени један од највећих руских и српских каноничара 20. века професор Сергије Тројицки. Он јасно показао да је за Шмемана помесна или аутокефална црква само савез локалних цркава, под којима он подразумева епархије. „Ове Цркве-епархије“, како примећује С. Тројицки, „могу међу собом да ступају у савез и да тако стварају аутокефалне Цркве, али могу остати и потпуно самосталне, аутокефалне.“ Овакво Шмеманово свођење црквене пуноте, а последично и изворне аутокефалије на епископа, по Тројицком „нема ничег заједничког са православним учењем о Цркви, а блиско је учењу индипендената и баптиста“. У Православној цркви пунота Цркве никада није изједначавана са епископом како су то сугерисали Афанасијев, Шмеман и њихови следбеници међу писцима предлога Устава СПЦ, већ са сабором епископа помесне аутокефалне цркве и то „једног народа“, како истиче 34. апостолски канон. Шта у црквено-правном смислу крије еклисиолошки концепт који Цркву поистовећује са епископом постаје кристално јасно из поређења које је дао Тројицки, упоредивши епискополатријско уређење помесних цркава са тадашњим уређењем СССР-а, „по чијем Уставу, чл. 17, свака савезна република задржава право слободног иступања из СССР-а“.

Предлог Устава, истичу писци акта, не предвиђа митрополитански систем већ стварање титуларних митрополија. У чему је разлика?

Када одредбе нормативног дела предлога Устава СПЦ о митрополијама тумачимо одвојено од Преамбуле, измаћи ће стварни смисао и домет предложених измена. Према предлогу Устава бројне епархије се подижу у ранг митрополија, а њихови епископи добијају титулу архиепископа и при томе се не зна због чега, јер се не уводи митрополитански систем, отуда што митрополије немају своју аутономију и саборе подручних епископа. Следствено, реч је титуларним митрополијама налик оним из Грчке, али за разлику од Грчке предложене српске митрополије немају оправдање у историјској традицији, а титулу архиепископа су код Срба носили само предстојатељи аутокефалне Српске цркве. Оно што на први поглед делује као скоројевићка инфлација титула, у светлу теорије из Преамбуле која Цркву поистовећује са епископом добија сасвим другу димензију. Ако епископ отеловљује пуноту Цркве и ако је он као такав изворни носилац аутокефалности, онда преостаје само један корак да садашње недоречено и неоправдано решење са титуларним митрополијама у новој ревизији Устава прерасте у пуни митрополитански систем, са аутономним митрополијама у границама бивших југословенских република. Да до нове промене Устава дође потрудили су се писци Устава СПЦ састављањем недоречених и контрадикторних норми.

Да ли је то пут ка расрбљивању наше помесне цркве?

И када је питању брисање националног идентитета Српске цркве, оно је видљивије у идејама истакнутим у Преамбули него у нормативном делу предлога Устава СПЦ. Најпре треба рећи да је по Божијем промислу аутокефална црква на православном Истоку била историјски оквир за преображај гентилне свести једног етноса у христијанизовану националну свест једног лаос-народа Божијег. Отуда је христијанизована национална свест православних народа рођена вековима пре него што су западни народи кроз сукоб са папским универзализмом стекли секуларизовану националну свест. Мада је Устав организациони акт помесне цркве, ништа од ове везе између аутокефалије и националног није видљиво у овом предлогу. Насупрот томе, истиче се један антиисторијски глобалистички концепт помесне цркве у којој „нема више Јудејина ни Јелина“. Анационално одређење идентитета наше помесне цркве сасвим је у складу са модернистичко-екуменистичким богословљем, јер је и помињани А. Шмеман често истицао како је национално обична „историјска љуштура“ на телу Цркве. Како што су чланови Комисије за промену Устава СПЦ мишљења да је садашње име наше помесне цркве променљива бирократско-политичка категорија, коју као и постојеће устројство не треба „догматизовати“.

Да ли се као израз таквог анационалног карактера помесне цркве и проглашавања епископа за носиоца црквене пуноте и аутокефалије и рођење наше помесне цркве смешта у далеку недовољно познату историју апостолских времена, уместо да се искључиво веже за Светог Саву и 1219?

Позивање на апостолско прејемство уочи прославе 800 година од канонски стечене аутокефалности нема никакво црквено-равно оправдање, већ само може да се објасни релативизовањем светосавског и српског идентитета наше цркве. Исти циљ релативизације националног идентитета Српске цркве има и уношење историјских атрибута у назив помесне цркве и у титулу патријарха. Као што показују ставови чланова Комисије, назив „Пећка патријаршија“ се не уводи због одбране Космета већ да би у службеној комуникацији потиснуло српско име цркве. Додавањем титули патријарха средњовековног територијалног атрибута „поморске земље“ из владарске и архиепископске титуле, атрибута који је потицао из најранијег периода српског државног развитка у коме је српска краљевина била састављена од удеоних кнежевина, насилно се потире каснији историјски развитак у коме су се услед државне и националне хомогенизације изгубиле раније партикуларне удеоне традиције.

Током историје Срби су своју веру исповедали и у условима када нису имали националну аутокефалну цркву или када им је црквена организација била разбијена на више самосталних целина. Такво стање није било плод воље народа и његовог клира већ силе поробљивача. Уколико би се усвојио садашњи предлог Устава СПЦ, догодило би се први пут у историји да српски епископат, противно вољи народа, у име модернизма и „реалности“ добровољно цепа јединство аутокефалне помесне цркве, прилагођавајући га наметнутим политичким границама. Када се позивају на обавезу помесне цркве да свој рад прилагоди новој политичкој „реалности“, наше владике би морале да знају да 12. канон IV Васељенског сабор забрањује да се црквена организација прилагођава политичким поделама и да се сходно томе деле поједине црквене области. Осим тога С. Тројицки је показао да је тврдња богослова-модерниста према којој је постојање довољан доказ нужности и са становишта логике погрешна, јер „кад престане узрок, престаје и последица“ (cessante causa cessat effectus).

Др Велибор Џомић

Благообразност је тамо где сам ја

Шта све јесте, а шта никако није благообразно и по црквеном поретку

 

Подгорички парох, координатор правног тима Митрополије црногорско-приморске Велибор Џомић није био расположен да као члан Комисије за промену Устава СПЦ  развеје, у разговору са новинаром „Печата“, недоумице које су у јавности настале након објављивања предлога за промену Устава једине националне установе која обједињује целокупни српски народ. Подгорички парох Велибор Џомић био је расположен да своје виђење уставних промена подели са слушаоцима емисије „Седмица“ на Радио Београду. Иако нисмо били у прилици да сазнамо зашто се, рецимо, у Преамбули предлога Устава, и то уочи прославе 800 година од стицања аутокефалности Српске цркве, идентитет Цркве не дефинише као српски, а датум рођења наше помесне цркве не везује за 1219. већ за прва хришћанска апостолска времена, као ни то да ли предлог новог Устава СПЦ скида са дневног реда мајског Сабора питање Косова, из поменутог гостовања сазнали смо шта све везано за нови Устав јесте, а шта никако није благообразно и по црквеном поретку. У  наставку преносимо најзанимљивије делове интервјуа.

– Ревизија Устава није нова тема о којој се говори. Постојећи Устав СПЦ важећи данас донет је 1931. године, још у време блаженопочившег краља Александра, и од тада до закључно прошле године до маја претрпео је значајан број измена одлукама Светог архијерејског сабора. Последње штампано издање Устава је из 1957. У међувремену Сабор је доносио велики број одлука уставног карактера… дошло се до тога да нисмо имали ниједан пречишћени текст Устава, да га тако правнички прецизно назовем. И већ негде 1985, 1986. године су у једној свешчици штампане одређене измене и допуне тога Устава. Довољно говори чињеница да се у међувремену јурисдикција наше цркве од 1931. до данас радикално увећала. Никада толику јурисдикцију на свих пет континената ми нисмо имали, као што имамо данас, а то је општепозната чињеница. Организован је велики број епархија и у Северној и у Јужној Америци, Аустралији, Новом Зеланду, Европи… То је дакле једна реална пастирска потреба, да ту једну црквену реалност и оно што је данас црквена потреба, Свети архијерејски сабор кроз пре свега рад своје комисије коју је изабрао, да припреми тај текст.

– Цурење текста није предвиђено. Да ли се десило случајно или намерно, не знам, али знам да се десило јако неодговорно од некога ко апсолутно није свестан свога места и положаја у Цркви. Није то никакав тајни текст. Нема ту никаквих радикалних резова и раскрштавања са српством како неко ових дана пише по новинама, или како у Црној Гори кажу: „Ово је концепт Велике Србије.“ Дакле све у Цркви треба да буде како каже у Светом писму благообразно и по поретку.

– Неко је вероватно дао неодговорним појединцима тај текст јер Комисија га је доставила Светом архијерејском синоду, Свети архијерејски синод га је прихватио и на свој начин проследио епархијским архијерејима не да то буде некакав тајни текст него управо да на црквен начин, по црквеној процедури они размотре, проуче, у сарадњи са својим епархијским саветима, епархијским управним одборима, с правним саветима – тела којима председава епископ надлежни, учествује клир и део верног народа из парохијског живота и могу да учествују правобраоници, односно правни стручњаци на епархијском нивоу… (…) То је благообразно и по поретку. Стављање текста, предлога Устава на сајтове анонимне, фантомске, на друштвене групе и тако даље то је само ствар која говори да постоје људи који немају здраву и нормалну црквену свест, него желе не само неки сензационализам него они очевидно желе да смућују људе и да уносе некакав немир а никакве потребе за тим нема. Зна се да не могу данас у некој парохији по парохијском или црквено општинском питању да се изјашњавају сви и свако коме падне на памет.

– Постоји пут и начин како се верници обраћају црквеним органима. Уколико имају какве прилоге, предлоге сугестије, зна се шта је благообразно и по поретку. Верник до свештеника, свештеник до архијерејског намесника, архијерејски намесник до надлежног епископа, надлежни епископ ако то превазилази његове надлежности Светом синоду, Синод Сабору… то је црквени пут. Фејсбук, твитери, чуда, то су злоупотребе људи који немају здраву еклисиолошку свест а бојим се немају ни страха од Бога кад се тако понашају.

– Разумем да људе интересује како се бира патријарх и треба да их интересује, и знаће како се бира патријарх. Постојало је више начина кроз историју наше цркве о избору патријарха. Подсетићу да је Сабор 2000. мењао те одредбе па су касније враћене старе. Има више модела и сви су црквени. Имало је различитих мишљења. У медијима се ствар не решава.

– Нема никакве територијалне реорганизације епархија, нема никаквих других варијанти које се ових дана неистинито пласирају по медијима. Могу слободно да кажем да постоји огроман број незналица који не разликују титуларне митрополите и титуларне митрополије од митрополитанског система као једног од облика црквеног уређења.

– Нема радикалних измена. Тај текст има богословско оправдање.

– Црква не сме да зависи од државних граница и кукала нам мајка ако бисмо ми православни Срби прихватили тај концепт као што сам чуо негде.