ЈЕСИ ТИ, ЦАРЕ, НОРМАЛАН?

Пише Божидар Зечевић

Сада се већ јасно види да за ТВ серију Немањићи – рађање краљевине нема наде и да се догађа катастрофа националних размера. Све јасније постаје да сваки појединачни инцидент потиче не од несрећне игре околности него од трагично погрешне, у суштини дилетантске концепције, с којом се ушло у пустоловину, у нас још невиђену и неопевану

Има ли кога да заустави ову националну срамоту? Има ли игде икога који је свестан и властан да каже прекините ово? Па нека је и грдан новац потрошен (није први пут да смо бацили три – ако је само три – милиона евра у ветар), па нека неко одлети са телевизије (и треба да одлети), мања је штета него да из недеље у недељу гледамо овај јад и беду и стрепимо од некe новe бруке. Друштвене мреже у Србији откриле су нову, морбидну друштвену игрицу поводом серије Немањићи – рађање краљевине, нарочито после треће епизоде у којој наш национални светитељ прима монашки постриг испод фреске на којој је он сам представљен у позним годинама са својим светим оцем, дакле у некој врсти временске капсуле или монтипајтоновског flash forward-a, што је и за ауторе и за менаџмент серије било ново, ужасавајуће изненађење. Остали су, наравно, без речи кад је овај кадар, још исте вечери, обишао српске и оближње интернет мреже. Какво су објашњење могли уопште да дају? Како су могуће овакве глупости и поред тога што је материјал и серију гледало толико уметника и уредника а да нико од њих у кадру није препознао Светог Саву и Светог Симеона, што значи да зјапи огромна рупа у њиховом знању и образовању, да појма немају чега су се латили и шта треба да представе милионском гледалишту.

Како било, сада се већ јасно види да за ТВ серију Немањићи – рађање краљевине нема наде и да се догађа катастрофа националних размера.

СРПСКИ АВАЛОН И НЕМАЊИНИ ЧУКЉЕВИ Највећа невоља је у томе што све јасније постаје да сваки појединачни инцидент потиче не од несрећне игре околности него од трагично погрешне, у суштини дилетантске концепције, с којом се ушло у пустоловину, у нас још невиђену и неопевану. А како је све почело? Два идеолошка комесара друге Србије одабрала су, на наводном јавном телевизијском конкурсу, овакaв пројекат јер је било јасно да он садржи елементе десакрализације и профанације српске средњовековне државе, чиме се иста измешта из свог историјског контекста и омаловажава. Покушај да се у првим епизодама Немањићи прикажу као полудивљи главари месног значаја и карактера, који живе у бедним брвнарама у некој дубокој балканској шуми и оданде узнемиравају европске државе, у потпуности одговара данашњој слици коју Србији желе да створе актери самопоништавања и аутошовинизма које је после 2000. године по Београду пажљиво разместио и платио окупатор. Када је држава изјавила да жели телевизијску серију о Стефану Немањи и рађању краљевине, друга Србија поскочила је и одмах пожурила да се наметне као продуцент и главни идеолошки арбитар овог предузећа. Основни њени циљеви сада излазе на видело и не зна се на шта ће све још изаћи.

Друго је питање да ли је аутор пројекта Гордан Михић био свестан ове ујдурме. Верујем да није и да је имао сасвим другачије намере, али да се у њу неочекивано уклопио својом идејом о Немањићима као људима са новобеоградског асфалта. Михићева замисао („људи од крви и меса као и сви други“), понашање и нарочито вербализација ових ликова већ у првој епизоди шокирали су својом лексиком и изговором неприпремљено гледалиште, заражено Игром престола. То да јунаци ТВ саге говоре као они сами нису никако могли да прихвате. Али не ради се толико о савременом говорном, рекло би се типично београдском сазвучју колико о његовим испразним и баналним значењима: све ове личности пуштају исте, сведене, равне и безличне поруке. Немањићи уопште не личе на „људе од крви и меса“, како је желео њихов творац, а њихов говор лишен је дубљег смисла и боје. Те индивиуе су шупље и не развијају се, што се одражава на ток радње, која тече млитаво и безвољно, нема успоне и падове, нема драматургије изненађења и контрапункта. Актер ове представе је аноним са урбане маргине, а не древни предак српског национа, народни јунак, архетип.

Одувек сам Гордана Михића сматрао нашим најбољим, највреднијим и најпоштенијим филмским писцем и изражавао према њему изузетно поштовање. Са својом импозантном филмографијом Михић је веома значајна појава наше културе. Али сада се сасвим добро види да су његова замисао и његова драматургија биле од самог почетка тешко уклопиве у фину чипку српског средњовековља, са Немањићима као родоначелницима духовних источника српског народа, у чијим су се животима прожимали политички, прагматички, али и трансцедентни, метафизички па и мистички видови сазнања, својствени источној Васељени. Другим речима, питање је колико је Михић уопште могао да одговори оваквом изазову. Његов антијунак са београдске периферије тешко је могао и привирити у овакав свет, а никада постати његов протагонист.

Сетимо се колико је дуго и доследно Михић градио концепцију свог филмско-телевизијског антијунака. Млитави и безвољни, његови главни ликови (Чувар плаже у зимском периоду и Пас који је волео возове Паскаљевића) били су заперци једног лутајућег времена, у ствари друга генерација (анти)хероја такозваног црног таласа из краја шездесетих година, Пацолина и Џимија Барке (Буђење пацова и Кад будем мртав и бео Жике Павловића, са низом деривата, који су се множили у филмовима Јелића, Рандића, Лазића, па и самог Михића као редитеља). Сви до једног из Михићевог пера ти бледи губитници унутар заједничког слепог поља, ликови без својстава и статуса, освајали су наше симпатије из сажаљења и страха, онако аристотелски, као знаци једне жалосне епохе. Што су били овакви, није само Михићева кривица. Располућеност и недореченост јунака тог доба била је, у ствари, „хронична мана југословенског филма“, како каже Ђорђе Кадијевић: „То је вечити получовек и вечита креатура, никад интегрални, никад прави човек као протагониста.“ Комесари су добро познавали Михићеве склоности, као што им је такође било познато да никада није завирио у историју, поготову не у даљу српску прошлост и да Немањићи тешко могу постати његов métier. Социјална маргина друге половине ХХ века у отуђеном граду, са осушеном лексиком и духовним сивилом егзистенције била је и остала његов непресушни поетички изазов. И ту се нису преварили, мада се Михић повремено и сам трудио да изађе из ових парадигми (Господин Фока, Сироти мали хрчки), што је друга прича, опет изван наше главне теме.

Овде се ради о неуклопивости овог драматуршког или ако хоћете, животног модела у онтолошки Универзум српског средњевековља. „Човек од крви и меса“ из сурчинског миљеа, извините господо, не припада том универзуму. Михићеве индивидуе, веродостојне у Сивом дому, не могу се насељавати по Дому Немањића и нема те ауторске слободе којима се тако нешто може оправдати.

Млади глумац, који тумачи лик принца Растка, поводи се управо за оваквим стереотипима: „Глумачки сам Растку пришао како сам једино смео: као обичном младићу, изузетно паметном, осетљивом, осећајном, али који је жива особа, од крви и меса, попут свих нас.“ Нити су Михићеви Немањићи људи од крви и меса, нити је Растко Немањић био сасвим обичан младић. Био је владарев син кога српско народно искуство не памти као неког „попут свих нас“ већ по низу аскетских склоности, од којих она главна, да одбаци „бољи живот“, презре све профано и заветује се Богу, не беше баш „обична“. Ни данас ни онда. На крају, овај глумачки јуноша изјављује: „Ми једва да знамо званичан изговор и правопис тог доба, а камоли какав се сленг користио, а користио се свакако, јер су људи увек и у сваком добу – људи.“

Не, млади колега, никакав сленг се тамо није користио него се пажљиво градила онтологија дворске речи и племенитог обраћања. То што се вама чини да „једва да знамо званичан изговор и правопис“ после читаве плејаде српских и светских палеографа и лингвиста што се изређаше много пре вашег рођења и расветлише готово сваки детаљ нашег средњовековног језичког идиома, остављам на част вама и вашем ментору, који такође верује да је сленг општа појава и да су људи увек и у свако доба – људи, као што је рупа на саксији увек и у свако доба – рупа. Да не верује не би могао да смисли и напише оно што је већ постао хит друштвених мрежа, а то је она реченица коју српски владар добацује василевсу целе екумене: „Јеси ти, царе, нормалан?“

Што се може упутити и аутору и директору државне телевизије. А то је и превод језичке деградације Немањића на сленг обезличених, техничких креатура који сваке недеље промичу нашим екраном. То је, штавише (или чак штавише, према Михићевом дијалогу), парадигма целе ове серије, у којој је језик не само удаљен од историјског логоса Немањића него срозан на говор улице („кад отегнем папке“, „увале принцезу“ „причврљи нешто“ итд.), или технички жаргон („треба да је покупим “, да јој „обезбедим одговарајуће услове“ и сл), као што је сам Немања, српски наследни владар у ко зна ком поколењу, проказан због својих наводних чукљева, који тешко улазе у млетачке ципеле! Трља руке и ликује друга Србија, а серија, лишена језичких и других обзира, неповратно тоне у вешто постављену замку.

НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ Редитељ ове серије, која је стално на ивици да постане пародија (што можда и није случајно, јер је у овај пројекат ушао са фантастичним искуством постмодернистичке спрдње са једном другом жртвом српске историје под насловом Црни Груја, ако се не рачуна извикана, а вапијуће спора и стереотипна, назовисавремена серија Мој рођак са села), Маринковић од првог кадра има проблем са организацијом свог материјала, са којим, изгледа, ни сад не зна тачно шта хоће. Новогодишњи циркус са накнадним ремонтом пилот-епизоде, али и остатка серије, сведочи о неозбиљности „уметничког језгра“ и провизоријуму на делу: јер ако може и овако и онако, ако серија постаје боља кад се избаце неки празни ходови и то у току самог емитовања, онда ту нема говора о изграђеној концепцији, а камоли о некој структури. Новинари тврде како су Немањићи „положили поправни“! Није онда чудо што сад и гледаоци почињу да режирају (неки и да пишу) поједине секвенце и то је она нова друштвена лакрдија на Твитеру и Фејсбуку коју малочас поменух. (Има и бисера. Као, пита Немања шта има ново, а Ана каже: „Стефан и Вукан су нетолерантни на глутен.“)

Већ пословични постали су декламовање и шмирање унутар иначе проблематичне глумачке поделе, у којој до појаве Ћетковића и Глоговца у четвртој епизоди (Глоговчев лик унео је осећања велике туге и пијетета) не видесмо озбиљног глумца. Са изузетком Микија Крстовића (Адам), а укључујући напосе Нелевића као Немању, глумци су најслабије карике ове продукције. Маринковић или не уме да ради или уопште не ради са глумцима. Они немају никакве одређене задатке и крећу се као шаховске фигуре у партији коју не разумеју. Најгоре је кад би требало да кажу нешто важно, тј. сами осећају да се ближи глумачки тренутак за који нису припремљени. Онда, наравно, прибегавају импровизацији. Такав је случај са Немањиним словом у јединој до сада scène-à-faire, на крају четврте епизоде, са главним монологом у серији, где треба да се открије његово виђење света и живота. Слабо припремљен, на крају једне потпуно равнодушне партије, звучао је празно и натегнуто.

Исти немар огледао се и у избору локација и организацији филмског поља. Већ смо поменули Немањин двор и екстеријер убоге брвнаре, час усред неке (Бојчинске?) шуме, час унутар палисада, ни налик на „српски Авалон“, ма како да је изгледао. Он још није пронађен зато што га нико до сада није озбиљно ни тражио, каже др Дејан Радичевић, доцент на Одељењу за археологију београдског Филозофског факултета: „Не знамо како изгледају ни дворови Немањића, ни куће обичних људи, јер нису истрајно и систематски тражени. Никада није постојала стратегија истраживања националне археологије, са јасним циљем и сталним финансирањем, какву имају све друге земље. Чак ни резултати и оно мало што је истраживано нису потпуно познати, јер извештаји још нису написани, укључујући и оне са ископавања у Рашкој области која су обављена седамдесетих година прошлог века… Али је злонамерна тврдња да су немањићки дворови били дрвени и примитивни.“ Међутим, редитељ Маринковић је више пута покушавао да организује простор око брвнаре као неку врсту епицентра српске средњовековне државе. Један немар (државе) према доказима свог постојања продужава се у други немар (њене телевизије) у организацији светог места серије: тако се све свело на крајњу неодређеност у изградњи дијегетичког простора филма – мож’ да бидне ал’ не мора да значи. Немањин чардак остао је тамо где је хтела друга Србија.

Ни на небу ни на земљи.

Тако Русикон и Свету Гору уопште замењује живописно здање манастира Црна река у Ибарском Колашину, препознатљиво свакоме по својој аскетској скучености. То је управо онај ентеријер у коме стрижу Растка испод фреске Св. Саве, а то се догађа јер Маринковић не уме да се снађе у микропростору режије који је погрешно одабрао – уместо да се покренуо мало даље или посегнуо за самим Атосом, са његовим величанственим пленерима.

Употреба општих планова сведена је, дакле, на најмању меру. Кад нема довољно тзв. кадрова за успостављање или поновно успостављање просторних односа (establishing или reestabishing shots), јављају се тешкоће у режији и монтажној изградњи призора и „слажу се“ углавном крупни и средњекрупни планови. То, међутим, захтева стриктно поштовање принципа или закона рампе. Е сад се Маринковић нашао у новој невољи, јер овај закон, који се сматра азбуком филмског заната и изучава на првој години филмске режије, не познаје довољно или га уопште не познаје. Континуитет филмског призора перцептивно се нарушава ако се, у споју два кадра изабере угао камере изван расположивих углова, до 179 степени. Када се „прескочи“ 180. степен, изгледа да се кадар изненада преврнуо, тј. долази до перцептвног скока, кога нема у стварности и који важи само за филм. Ова појава описана је у тзв. гешталт психологији, одакле је преузео највећи српско-амерички професор филма Славко Воркапић. Закон рампе, којим се чува илузија филма увео је како у Холивуд (где се интуитивно примењивао дуго пре Воркапића) тако и на нашу академију, коју је исти професор основао педесетих година, и где је рампа и данас обавезна за бруцоше режије.

Маринковић се у Немањићима опасно клиза ивицом ове границе, а на неким местима је прескаче, што по оси кретања, што по оси погледа глумаца у кадру. По оси кретања у другој епизоди Немањића кад у сцени са Растком Просигој двапут улази и излази кроз рампу. По оси погледа у чувеној сцени Немање и Фридриха Барбаросе, у трећој епизоди, решеној у низу погрешно снимљених и повезаних крупних планова. Зашто наводим ове режијске грешке? Зато што се у њима добро види општи немар и ошљарење, а богами и недовољна професионална писменост некога кога су одабрали да руководи најважнијим државним пројектом у домену телевизијске режије. Да ли је и то само стицај околности?           

Проф. Синиша Мишић:

Немања није био скоројевић

Немањин двор није био шумска викендица већ озбиљна државна институција. Немања је био цивилизован човек, преговарао је с византијским царем Манојлом на грчком и успевао да парира и његовој лукавој дипломатији и војној сили. Немањина деца учила су језик империје, наследнице Рима, на истом двору где су се налазили, данашњим терминима, генералштаб и државна администрација. Немања није скоројевић, он увек наглашава да припада лози старих српских владара од којих су неки били у рођачким везама с византијском царском породицом. Све су то разлози због којих знамо да сигурно није живео у шумској колиби“, каже проф. др Синиша Мишић, шеф Катедре за историју српског народа у средњем веку са историјском географијом на Одељењу за историју београдског Филозофског факултета.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *