Холивудска сатанистичка бајка са сертификатом Оскара

Пише МАРКО ТАНАСКОВИЋ

Ако је француска бајка Лепотица и звер у свом изворном облику имала за циљ да припреми девојке 18. века за уговорене бракове, потенцирајући значај материјалне сигурности и ситуираности младожење наспрам његовог физичког изгледа и идеје слободне, романтичне љубави, поставља се питање којој дидактичкој, социјалној функцији служи Дел Торова злоћудна водена фантазија

Церемонија доделе Оскара одавно је престала да буде забавна и лепршава манифестација која слави изузетност у филмској уметности и холивудски гламур, претворивши се мало-помало у напорну и досадну политичку говорницу са које самодопадљиви и пребогати холивудски либерали држе моралне лекције и диктирају политички коректне поруке остатку Америке и света. Ако је некада било најважније појавити се у најлепшој тоалети и заблистати на црвеном тепиху, данас је апсолутни императив отићи најдаље у високопарним говоранцијама које промовишу либералну и глобалистичку агенду тзв. мочваре. У таквој загушљивој атмосфери једноумља, претенциозне озбиљности и патетичне хиперосетљивости, у којој нема превише простора за хумор, креативност и истинску различитост, сасвим је логично и очекивано да гледаност и рејтинг Оскара из године у годину вртоглаво пада, а да главне награде, по правилу, купе апсолутно најгори филмови, под условом да шаљу жељену поруку. Пре две године награду за најбољи филм добио је малокрвни политички трилер Под лупом, који слави тобоже независне и храбре новинаре који су ударили на Римокатоличку цркву, док је прошле године очекивано награђена Месечина, сага о црнцу хомосексуалцу и његовом тешком животу која је била толико непогрешиво политички коректна да се нико од америчких критичара није усудио да случајно напише нешто негативно о овом, иначе патетичном и предвидљивом филму како не би био изложен оптужбама за расизам или хомофобију.

ДРУШТВЕНО ПОЖЕЉНЕ ПОРУКЕ Тријумф идеологије над естетиком и здравим разумом наставио се и током овогодишње доделе Оскара. Иако је пред гласачима америчке Академије као могућност стајао и номиновани филм Три билборда испред Ебинга у Мисурију, апсолутно ремек-дело које на црнохуморан, изнијансиран и суштински хришћански начин убедљиво говори о могућности искупљења и опроштаја чак и у случају највећих трагедија и најтежих грехова, они су се одлучили да позлаћена, престижна статуа Оскара за најбољи филм припадне Облику воде, делу мексичког редитеља Гиљерма дел Тора које романтизује љубав поремећене чистачице према једном чудовишту. На тај начин холивудски естаблишмент гурнуо је у жижу светске јавности један бизаран и вишеструко проблематичан филм. У нормалним околностима, овај суманути експеримент са очекивањима, укусом и прагом толеранције нормалних људи био би прогнан у статус уврнутог култног треш остварења са маргине, али је добијањем оскаровског сертификата устоличен као мејнстрим дело са највишим могућим уметничким дометима и кредибилитетом. Самим тим, поруке и поуке које носи су легитимне и друштвено пожељне, па је прави тренутак да се њима позабавимо. О чему заправо говори Облик воде? Они мање цинични рекли би да говори о љубави, а то би свакако требало да буде добра порука, јер важно је волети, мање је важо кога или шта. Дел Торов филм нам сугерише да је, на пример, могуће и сасвим легитимно волети и чудовиште, односно створење које не припада људској врсти.

Његова главна јунакиња Елиза је стидљива, нема чистачица која ради у тајној владиној лабораторији за време Хладног рата. Преко дана брише трагове крви, мокраће и других излучевина и текућина које су нуспроизвод експеримената у поменутој лабораторији, док вечери проводи у дружењу са цимером-уметником хомосексуалцем и у усамљеничкој мастурбацији. Њена безнадежна љубавна ситуација почиње да се мења када у лабораторију пристигне неидентификовани водоземац, получовек полугуштер или риба, који постаје предмет сурових експеримената безосећајних агената безбедности. Елизина иницијална емпатија према сиротом „чудовишту“ полако прелази у љубав и заљубљеност. Иако водоземац не може да комуницира речима, она ипак у његовим неразговетним крицима и жутим рептилским очима проналази топлину и нежност. Чак му не замери ни када одгризе понеки људски прст или поједе мачку, јер он је напросто дивље створење и такво понашање се од њега и може очекивати. Она одлучује, уз помоћ своје колегинице чистачице, Афроамериканке Зелде, да отме чудовиште из лабораторије и да га ослободи, што је доводи у сукоб са законом, али и са злим руским агентима који такође желе да се домогну мистериозног створења. Елиза успева у свом науму, што је доводи у прилику да своју везу са водоземцем сексуално реализује у нарочито инспиративној, дирљивој и бајковито снимљеној секвенци. Захваљујући једном изузетно упорном и злом агенту, читава романса добија насилан и трагичан епилог, али натприродне силе у виду водоземчевих магичних моћи исцељења ипак остављају могућност срећног краја за „принцезу без гласа“ и њеног слузавог изабраника.

ЛЕПОТИЦА И ЗВЕР МОДЕРНЕ Треба напоменути да ова бизарна прича ипак није нарочито оригинална. Ради се, наиме, о препричаној и ажурираној верзији Лепотице и звери за нови миленијум. Ако је изворна француска бајка имала за циљ да припреми девојке у 18. веку за уговорене бракове, потенцирајући значај материјалне сигурности и ситуираности младожење наспрам његовог физичког изгледа и идеје слободне, романтичне љубави, поставља се питање којој дидактичкој, социјалној функцији служи Дел Торова злоћудна водена фантазија. Да ли је то можда додатно урушавање већ климавих мушко-женских односа и даља ерозија породичних вредности? У ситуацији када је јавни дискурс презасићен феминистичким тирадама о мушким непочинствима и сексуалним злостављањима, савременој жени, која је ипак носилац и чувар идеје о традиционалној породици и потомству као њеном циљу, поручује се да срећу и љубав може пронаћи и на другим местима. Зашто неуспешно тражити човека ваших снова, који вероватно не постоји, када можете да се заљубите и да полно општите са вашом игуаном или хрчком? Ко каже да канаринац не може бити добар и поуздан емотивни партнер? Ствари су ипак далеко мање збркане када се у интимним односима ослоните на кућне љубимце. Или можда на компјутерски програм како је пророчки предвидео Спајк Џонзи у филму Она из 2013.  Овакве слуђујуће идеје само иду наруку господарима из сенке и креаторима новог светског поретка који више и не крију да им је традиционална породица главни непријатељ и мета, после чијег коначног уништења ће моћи да манипулишу људима, потпуно отуђеним јединкама, како им је воља. Тамо где су у деструкцији стали јуришници ЛГБТ секте, наставиће трансхуманисти и промотори апсолутне људске слободе који заговарају технофилију, бестијалност и зоофилију.

У својој емотивној манипулацији и перфидном пропагандном деловању, Дел Торо се служи опробаном и клишираном поделом улога. Сви позитивни јунаци су припадници мањинских група (жене са инвалидитетима, хомосексуалци, црнци), чиме се а приори за њих везују симпатије и сажаљење, док је главни негативац и тлачитељ, садистички владин агент, белац хетеросексуалне оријентације, који не само што има жену и децу већ и редовно чита и цитира Библију. Та врста карактеризације сасвим је у складу са владајућим мочварним медијским наративом у посттрамповској Америци, где се сваки облик конзервативизма и побожности доследно исмева и сатанизује, али такође открива и дубљу позадину која асоцира на Нечастивог. Познато је да сатанистички ритуали инцијације често укључују полно општење са „зверима“, односно животињама, али и неговање и упражњавање бизарних сексуалних фетиша и неприродних односа као вид ослобођења од репресивних хришћанских догми и забрана. Главна идеја водиља сатаниста и јесте човеково коначно „ослобођење“, односно одвајање од Бога и његово морално уништење, а да би се то постигло потребно је лишити га узвишеног осећања љубави. Током две хиљаде година хришћанство је градило узвишену културу романтичног односа између мушкараца и жена која се, по правилу, крунише црквеним браком и прављењем потомства. Доводећи у питање такав ексклузиван „концепт“ љубави и компромитујући га, Облик воде не само да охрабрује и оправдава којекакве перверзије и настраности већ нам пружа и могући путоказ у ком правцу ће се кретати глобална употреба речи љубав, то јест шта ће се све смештати под њен кишобран. На крају крајева не треба сметнути с ума и да је у Орвеловом свету место најгорих мучења и понижења названо управо Министарство љубави и да у њему нико не верује у бајке.            

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *