Почетна / Интервју / Милош Јовановић: Хоћемо да Београд постане метропола какву заслужујемо

Милош Јовановић: Хоћемо да Београд постане метропола какву заслужујемо

Уместо у некаквој цензус коалицији, на ове изборе идемо мушки, сами

Радни сто Милоша Јовановића, председника Демократске странке Србије и кандидата за градоначелника Београда на изборима 4. марта, затрпан је с десет-петнаест фасцикли у којима су анализе градског буџета, загађености ваздуха, упоредних искустава у организацији јавног градског превоза у различитим европским градовима… Скраћена верзија ДСС-овог програма за Београд исписана је на 61 страници.

Разговарамо о предстојећим градским изборима, кампањи која је за нама, коалицијама, програмима…

 

Ваш слоган је „Ново лице Београда“, кампања коју сте водили била је прилично персонализована. Зашто сте се одлучили за такав приступ?

Зато што смо извршили смену генерација у Демократској странци Србије и отворили ново поглавље у страначкој историји, те се у извесном смислу сада налазимо на новом почетку.

Отуда је идеја била да се, пошто већ нисмо присутни у медијима, уз озбиљан и кохерентан програм за Београд с којим излазимо на градске изборе, поради и на видљивости и препознатљивости, а за то нема бољег начина него да истакнете председника странке, коме и припада да стане на чело и буде први на листи.

Најзад, наш слоган је и тачан. Ја јесам био потпредседник ДСС-а три и по године, али заправо никад нисам био на функцијама, и ако постоји свежа снага на политичкој сцени, а многи се издају за свеже снаге иако заправо то нису – неки се издају за нове, а били су министри у влади Александра Вучића – онда сам то ја, и један сам од ретких политичара у Србији који не живи од политике.

У кампањи за ове локалне изборе клонили сте се крупнијих политичких тема, за разлику од већине ваших опозиционих колега које тврде да је, примера ради, ово прилика за смену Вучићевог режима…

Не волим да мешам теме, и не волим политикантство. Нити могу да лажем људе, нити да се правим да знам мање него што знам: формално-правно, не можете да рушите председника републике на београдским изборима. Нити они служе за то.

А друго, било би непоштено према Београђанима да се правите да не постоје проблеми у Београду. Зато смо се за београдску кампању и усредсредили на Београд, дефинисали програм за Београд…

У крајњој линији, ми имамо идеје за Београд, а има много странака које немају никакву визију за Београд, неки лидери који учествују на београдским изборима уопште и не живе у Београду, па можда није ни логично да имају конкретних идеја за град у коме и не живе… Ту своју безидејност сакривају иза друге врсте кампање и порука, правећи вештачку поларизацију јер немамо овде две колоне, већ власт која и сама иде у две колоне и опозицију која се показала неспособном да се договори чак и око изборних услова.

У таквим околностима учинили смо једино логично: бавимо се собом и својом визијом развоја града.

Да ли бисте уопште видели себе у једној колони са Сашом Јанковићем, Вуком Јеремићем, Сашом Радуловићем…?

Више пута сам рекао да смо отворени само за природне коалиције, односно за коалиције политички сродних странака. Покушавали смо да се договоримо око коалиције са „Дверима“ и Миланом Стаматовићем из „Здраве Србије“, међутим, „Двери“ су одлучиле да иду с покретом „Доста је било“, који је за нас био неприхватљив из неколико разлога.

Који су то разлози?

Иако је истина да се ради о београдским изборима, реч је о покрету чији лидер има потпуно другачија убеђења од мојих. За њега је Сребреница геноцид, за мене она то није; за њега су геј бракови и усвајање деце нешто што може да се дозволи, а за мене је то потпуно недопустиво, за њега је Косово очигледно небитна тема пошто је био министар у влади Александра Вучића 2013. која је имала задатак да имплементира Бриселски споразум, а ја сам због тог споразума вратио мандат у Народној скупштини и дао оставку на све функције у странци зато што се нисам сложио са исувише благом реакцијом странке према политици тадашње владе…

И најзад, иако господин Радуловић не делује неискрено, у најмању руку је чудно настројен, јер човек који врло озбиљно позове Белог Прелетачевића на сарадњу као што је то он урадио, а Бели Прелетачевић је фиктивна фигура, дакле када кловна позовете на сарадњу, то много говори о томе колико озбиљно схватате или не схватате политику и државотворност…

Због свих тих разлога било нам је неприхватљиво да будемо у таквој коалицији, што је очигледно био став и Милана Стаматовића који им се такође није придружио. А мислим и да је намера Бошка Обрадовића од почетка била коалиција ДЈБ–Двери, очигледно цензус коалиција, што је и сам Радуловић признао када ју је назвао техничком. И то се види и кроз ову кампању, ту нема никаквог програма и углавном су се бавили другим листама, од Александра Шапића до нас.

Оптужили су вас да вам је актуелна власт финансирала кампању.

Кад немате своју визију и свој програм, онда се бавите другима. То је била потпуно бестидна оптужба, уз некакве фалсификоване налепнице које су кружиле друштвеним мрежама. А знате шта је рекао Умберто Еко, да су друштвене мреже дале глас милионима имбецила…

Људи су постали веома лаковерни, а нико да се запита одакле све то долази, ко лансира те приче, да ли неко има некакав циљ… А зашто су ту врсту прича највише промовисале „Двери“? Па зато што су преко нас тражили својеврстан изговор за своју неприродну коалицију, коју су чланови њиховог Политичког савета назвали противприродним блудом. Као да ми можемо да будемо оправдање за њихову коалицију. Коначно, могле су „Двери“ и да иду саме као ми. Нисмо мешетарили, а да смо заиста такви за какве нас оптужују, па и ми бисмо били у некаквој цензус коалицији. А ми мушки идемо на ове изборе, сами, и покушавамо да изградимо нешто за будућност.

Реч је о потпуној замени теза, и чуди ме да је то толико узело маха, макар и на друштвеним мрежама.

Дакле, СНС вам ни на који начин није помогао?

Наравно да не. Имамо све доказе да су нам рачуни потпуно чисти, све је плаћено нашим парама. Али да се вратимо и логичном размишљању: у медијима блиским СНС-у скоро нас уопште нема, не пуштају се чак ни наши видео-материјали… Хоћу да кажем, да имамо икакву помоћ од њих, та помоћ би се видела. Нити је имамо, нити нам је потребна, нити је логично да помажу организацији која је вероватно једина у последњих годину дана уздрмала, на неки начин, њихову политику Апелом за одбрану Косова и Метохије. Једно је викати „Вучићу…“, то није никаква критика, то му чак и одговара, а друго је саставити апел који је потписало више од 500 владика Српске православне цркве, академика, професора, новинара, књижевника, истинских интелектуалаца… И у том смислу је ДСС једина истинска опозиција, јер смо то и у формалном и у политичком смислу, и зато многима у опозицији и сметамо, а не само власти. „Двери“ преко нас, као што рекох, покушавају да оправдају своју цензус коалицију, Вук Јеремић и његова странка, сачињена од низа људи различитог мишљења, странка која чак нема ни став о томе да ли треба да будемо чланица Европске уније или не, жели да ДСС нестане и веома им сметамо јер би да заузму нашу позицију… Нови ДСС градимо у околностима у којима би сви желели да нестанемо, и отуда прљаве кампање и подметања. Но потпуно сам спокојан јер време увек покаже ко је ко, и убеђен сам да ради за нас. А ова кампања ме је у то додатно уверила, јер је показала да у Србији данас на политичкој сцени има врло мало квалитетних људи, и морално и интелектуално, због чега ово што градимо не сме и не може да нестане, него ћемо се трудити колико год можемо да једног дана преузмемо одговорност за вођење ове државе.

У више наврата сте споменули свој програм за Београд. Зашто би Београђани гласали баш за вас, а не за неког другог?

Зато што је наш програм озбиљно конципиран и промишљен, темељан и конкретан.

Ми живимо у Београду – рођен сам овде, моја деца одрастају овде и иду у државне школе, као што знате, возим се градским превозом – и као Београђани смо, чланови Градског одбора и ја, сели и размислили какав Београд желимо, шта нам смета данас и шта желимо да се промени. И дошли смо до једноставних закључака, јер живот Београђана је наш живот.

Закључили смо да је Београд данас загушен град у скоро сваком смислу – саобраћајно-еколошки јер је превише аутомобила, превише загађења, закрчен је и масакриран урбанистички, и загушен је управно. Одатле смо и кренули у размишљању.

Прво, урбанистички – Београд мора да се развија у ширину, а не у висину. Централне градске општине су пренатрпане и немају инфраструктуру; од паркинг места преко тротоара по којима не можете да прошетате с дечјим колицима до вртића и домова здравља. Дакле, Београд мора да се развија у ширину, и због тога хоћемо да забранимо надоградњу у централним градским општинама, да изградимо ново насеље на левој обали Дунава која је сада повезанија мостом „Михајло Пупин“, да доведемо у ред приватне инвеститоре, да они не буду једини који обликују изглед овог града јер је то недопустиво. У том смислу се залажемо и за увођење стилских критеријума за новоградњу, другим речима, да не може да се гради било шта, било где и на било који начин. Рајићева, паметна зграда у Крунској, Париска 8… недопустиви су у било ком озбиљном граду. Хоћемо да заштитимо урбанистичко наслеђе Београда о коме нико не води рачуна, и то деценијама уназад.

С тим у вези, хоћемо и да подигнемо Народну библиотеку на Косанчићевом венцу, на месту библиотеке која је порушена у нацистичком немачком бомбардовању 1941, да подигнемо онакву каква је била и да јој дамо двоструку намену. Прва је меморијална, јер тај злочин мора да се овековечи, а друга, културна, јер нема бољег знака виталности једног народа него да његова култура живи, и то тамо где су наши некадашњи непријатељи хтели да је убију.

Веома нам је важан и коридор културе – хоћемо да пешачким мостом повежемо Калемегдан, као историјско-културну целину где се налазе Војни музеј и Галерија природњачког музеја, Павиљон „Цвијета Зузорић“, цркве Ружица и Света Петка…, са Ушћем на коме је Музеј савремене уметности, и где би била изграђена нова зграда Опере и Балета, која би се наравно градила у сарадњи с Републиком јер је то установа од националног значаја, али и симбол града. Изградњом овог коридора културе ујединили бисмо две шетачке зоне, и зоне које обилују установама културе.

Рекосте да је Београд загушен и у саобраћајном смислу, то је очигледно свакоме. Како бисте решили проблем градских саобраћајних гужви?

Хоћемо да Београд продише саобраћајно-еколошки, а то ће се учинити тако што ће се смањити број аутомобила, и суграђани навести да их рационалније користе. Зато предлажемо жуту траку за аутомобиле с три и више путника, али једна од главних мера, која је све само не популистичка, јесте бесплатан градски превоз.

То заиста звучи исувише добро да би било истинито…

О томе су писане студије, а ево, 13. фебруара, изашла је вест да Немачка планира да у пет својих градова уведе бесплатан градски превоз, из истих разлога – смањење броја аутомобила, смањење загађења, јер је то данас питање јавног здравља; 14 одсто астме код деце је узроковано директно аутомобилским саобраћајем. Ми смо сличних година – колико је у наше време било деце с астмом? По једно или ниједно у разреду, а данас је то општа појава. О канцерима и канцерогености финих честица нећу ни да расправљам, то је документовано одавно.

Дакле, реч је о питању јавног здравља, питању филозофије мобилности у једном граду. Гарантујем вам да ће се у будућности јавни превоз посматрати као јавни сервис, попут здравства или школства који су бесплатни за њихове кориснике, а не више као комерцијална услуга грађанима муштеријама.

Економска рачуница је при томе код нас много лакша него на Западу, где све више размишљају о томе, зато што код нас највећи терет трошкова превоза већ иде на рачун послодавца. Само када би се другачије трансферисао тај новац који послодавци плаћају за око 650 хиљада запослених на територији Београда, добијате суму од 200 милиона евра. Та сума покрива трошкове функционисања градског превоза који су између 130 милиона евра, како тврди град, и 200 милиона евра по рачуници Фискалног савета. Када би се тај новац другачије трансферисао, могли бисмо да добијемо рачуницу која је повољна и за град и за послодавце и за крајње кориснике.

Шта је друга варијанта, за коју мислим да је и нелогична и немогућа и да нема будућност? То је оно што тражи Фискални савет – да се осетно појача контрола, да се наплата подигне с 55 на 70-80 одсто, да се више нико не шверцује, да се укину повлашћене категорије и изврши рационализација, односно отпуштања у ГСП… Ако је већ тако, онда је боље да имамо бесплатан и ефикасан градски превоз и здравију животну средину, и да мењамо навике које и иначе морамо да мењамо. Рачуница је рационална и чиста.

А опет, противите се изградњи метроа.

Не. Метро би био сјајна ствар, и ми у програму имамо изградњу метроа, и то такозваног тешког, правог, а не оног лаког, шинског који је идеја Демократске странке и који још увек стоји у Генералном урбанистичком плану, али он кошта четири и по до пет милијарди евра. И зато сматрамо да у овом тренутку економски, и као држава и као град, нисмо способни за такву инвестицију. Тек су се консолидовале јавне финансије, и на републичком и на градском нивоу, а овде говоримо о оптерећењу које је половина републичког буџета, односно шест годишњих градских буџета. То значи ново задуживање или концесија, која би подразумевала скупе карте и тиме ништа нећемо урадити.

Хоћете да кажете да је нереално СНС-ово обећање да ће изградити метро?

Да, то је у овом тренутку нереално, као што је било и до сада. Синиша Мали је 2014. обећао метро, рекао је да ће прва линија бити 2017. Сада је 2018, има ли те прве линије? Нема је. Има само нових предизборних обећања. Ми таква обећања не дајемо зато што се озбиљно бавимо политиком. Јесмо нови ДСС, али смо подједнако државотворни као стари, ово је ДСС, и не измишљамо и не бавимо се маркетингом и политикантством као други који сад обећавају метро, а били су градоначелници и нису га изградили, не зато што нису хтели већ зато што то није реално. Ми то кажемо отворено, уместо да обећавамо оно што знамо да не може да се испуни.

Уз то Београду фали 1.600 километара канализационе и водоводне мреже, по проценама надлежних служби. Проблем с канализацијом постоји скоро у свим градским општинама, нарочито ободним, у Младеновцу, Сопоту, Котежу, Овчи, Борчи, Крњачи где имате скоро 10 хиљада септичких јама… – то су све проблеми који морају да се реше. Та инфраструктура мора да се реши; причамо о метроу, а немамо канализацију. А цифре су сличне, више милијарди је потребно да се Београд уради канализационо, да се ураде колектори, постројења за пречишћавање отпадних вода која немамо, колектори за кишну канализацију…

Желите да Београд, како кажете, продише и управно. Шта то конкретно значи?

Просто ми је невероватно да нико о томе до сада није озбиљно размишљао. Београд се развија и урбанистички и демографски, а територијална подела је остала више-мање иста већ деценијама, с изузетком 2004. када је Сурчин издвојен из Земуна. Мора да се направи барем пет нових градских општина: Миријево, Авала, Батајница, Бежанијска коса и Дунавски венац. Знате, грађани Миријева треба да пређу седам километара како би дошли до општине, да не набрајам даље.

Колико ће то повећати бирократију?

Неће, зато што већ имате административне раднике за постојећи број становника, само их треба прерасподелити на другачији начин. Део општинске управе Звездаре ће прећи у Миријево, део општинске управе Новог Београда на Бежанијску косу, део општинске управе Палилула, који већ опслужује тај број становника, прећи ће на Дунавски венац…

То, дакле, не кошта ништа, а рационализује и приближава управу грађанима.

Уз те нове градске општине потребна је, наравно, и децентрализација, тако што ће им бити враћен део надлежности и својине који им је одузет 2010. и 2013. године.

Такође, некада приградске а данас градске општине, попут Лазаревца, Младеновца, Обреновца, Гроцке, Барајева и Сопота, треба да постану засебне јединице локалне самоуправе, јер нема никаквог разлога да зависе од Београда, чак ће буџетски боље проћи, а за Београд то неће бити велики губитак, то смо подробно изанализирали. Овакву могућност ставили бисмо на референдум у тим општинама, а мислим да је то рационално решење, зато што у тим општинама, које сам обишао, постоји толико проблема што се у Старом двору уопште не виде. Ти људи би морали да добију могућност да се сами старају о својим проблемима, и да се развијају самостално.

И најзад, што се управе тиче, хоћемо да променимо изборни систем у Београду. Уверени смо да би градска управа боље функционисала, а то би био и најбољи лек против партократије, ако би се увели већински елементи у изборни систем уместо садашњег интегралног пропорционалног система. То је узрок партијашења; не само да не знате за кога гласате него то странке чини хомогеним, држава се схвата као плен за страначко запошљавање и функционисање… А када знате за кога гласате, по имену и презимену, то потпуно мења изглед политичког система, и већ после једног или два циклуса губи се та партитократска пошаст. То су Французи урадили с Петом републиком након Четврте, партитократске.

Колико је свим овим вашим идејама успело да дођу до грађана? Какав резултат очекујете 4. марта?

До грађана је дошло онолико наших идеја колико смо ми имали снаге да их промовишемо и колико је медијска сцена отворена, а она то није.

Своје скромне капацитете искористили смо 120 одсто, реакције на терену су врло добре. Успех би био ако бисмо били у могућности да утичемо на градску власт, и да наше идеје буду реализоване, а ако пређете цензус, онда ни место за које сте се кандидовали није онолико далеко као што изгледа. Неуспех би, с друге стране, био ако све ово за шта смо радили, и овај програм који је заиста темељно урађен, и ова енергија и искреност коју смо унели у читаву ову причу, ако би све то остало непрепознато од стране Београђана.

Да ли сте, у теорији, отворени за сарадњу с СНС-ом?

Не, и то смо више пута рекли јавно. Нећемо разговарати са странкама на власти, ми смо опозиција у граду. Чак смо и градску коалицију раскинули, при чему наша критика актуелне власти није лична него принципијелна. Та врста стихијског деловања за мене је неприхватљива, и не могу да пренебрегнем чињеницу да људи који данас воде овај град немају ни визије ни господштине ни доброг укуса да од Београда направе метрополу какву заслужујемо.              

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *