Фестовска слика суноврата цивилизације

После 46. ФЕСТ-а

Најпопуларнија филмска смотра у нас и овог пута испунила је свој задатак да филмофиле, и оне који се уче да то буду, снабде разлозима да филм воле, прате и вреднују. Ништа друго се и даље од ФЕСТ-а и не може очекивати пошто је још увек и без наде да буде другачије… Али свидело се то нама или не, ФЕСТ је данас више него некада паланачка приредба за локалну употребу која у најбољем случају понекад добаци и до појединих средина „у региону“

Прошле недеље је у Београду завршен 46. ФЕСТ. Више од сто за нашу публику премијерних филмова, који су били разуђени на чак дванаест локација где су приказивани, покушало је да још једном подари поглед у актуелно стање светског филма залазећи прилично широко у програмски и жанровски састав не само уобичајене понуде ФЕСТ-а већ и неких других филмских манифестација као што су фестивали документарног или такозваног ауторског филма. Није, међутим, битна та евентуална програмска колизија са поменутим смотрама пошто је ФЕСТ ипак далеко способнији да привуче пажњу публике и самим тим да се обрати најширим њеним слојевима. Један мали посебно издвојени акценат је ове године добио британски филм, што је добра и занимљива одлука иако је и ова кинематографија одавно у кризи оригиналности па и сопственог идентитета, што је било видљиво и из ФЕСТ-овог пресека њихове најновије продукције. И ове године је ФЕСТ покушао да реанимира домаћи филм – учинак је био упечатљиво најслабији до сада, што никако није кривица овог фестивала већ још јаднијег стања у нашем филму и околности да бројни наслови који би вероватно били увршћени у програм напросто нису завршени. Изостанак било каквог филмског гламура, који је константа још од краја седамдесетих година прошлог века (тек повремено, као прошле године са Кустуричиним довођењем Монике Белучи), настављен је и сада. Мноштво гостију који мало коме у публици нешто значе (наш „црвени тепих“ био је истински јадан и патетичан), кажу да их је било четрдесетак, прошло је кроз сале где су представљани њихови филмови без помпе и задовољења апетита публике за великим звездама које отуда и даље не доприносе унапређењу ФЕСТ-овог значаја на светској мапи фестивала. Тако је и ово издање ФЕСТ-а у суштини било прилика да се гледају филмови и ништа више од тога. То из перспективе публике. Организатори су довели пријатеље, сараднике и познанике (посебно из околних кинематографија) или оне који се шетају фестивалима мање-више као туристи.

Растакање цивилизације доминантни тематски лајтмотив

Занимљиво је да је ове године намерно или силом прилика било највише почетничких филмова. И то у споју са новим остварењима веома искусних аутора. Времешну браћу Тавијани, рецимо, или једнако искусног Романа Планског, Пола Шрејдера или Марту Месарош, да поменемо бар најчувеније и најстарије чија су дела ушла у неки програм ФЕСТ-а, пратили су први радови и српских младих или бар млађе средовечних аутора који су коначно снимили свој дугометражни првенац, и страних. Спој огромног искуства и почетнички ентузијазам аутора прва су карактеристика понуде 46. издања нашег ФЕСТ-а. И даље се инсистирало на бројним огранцима програмске шеме, што је небитан уплив у покушај наводног реновирања ФЕСТ-ове физиономије уведен пре неколико година. Чак и бесмислен јер су се поједини филмови својим жанровским карактеристикама и садржајно преплитали и саплитали о те целине потпуно безначајне за гледаоца. Значајан је пак био садржајни заједнички садржалац многобројних одабраних филмова за овогодишњи ФЕСТ. Иако су натегнуто и насилно убацивани у наводне садржајне одреднице поменутих програмских целина, добар део филмова, без обзира на продукцију која је подржала њихово стварање, па чак и без обзира на основни жанровски ниво њихових прича, као и без обзира на културу и традицију кинематографије која их је произвела, у ФЕСТ-овој понуди је на овај или онај начин под утицајем светске ерозије морала, суноврата политике, економије и уопште цивилизацијских вредности угрожених сваковрсним кризама. До те мере је тај утисак доминантан да делује као да је овогодишњи ФЕСТ тематски био фокусиран на социјални коментар актуелног момента у растакању цивилизације чији смо савременици.

Неке од тих филмова су препознали жирији до баналности непотребно бројних награда које додељује ФЕСТ. Најбољи филм приказан на ФЕСТ-у у такозваном такмичарском програму је остварење иранског дебитанта Милада Арамија „Шармер“, који се бави једном од најприсутнијих прича у актуелном тренутку онога што је остало од тзв. западног света у Европи – покушају избеглица да се домогну легалног статуса у овом случају идиличне скандинавске земље (Данске, која је продуцентски доминантни творац овог дела); овај филм је у неку руку, бруталнија и далеко мање романтична, комична или сапунаста верзија „Зелене карте“. Арами, који је добио признање и за сценарио, наравно да је био присутан да прими награду, али наравно да ту није био његов чувени амерички колега Пол Шрејдер, који је за свој такође значајно ангажовани филм „Искушеник“ добио награду за режију. Шрејдер се у свом остварењу окренуо проблему сукоба религиозних осећања и световне трагедије која се прелама из стварног живота у духовни свет његовог главног јунака, војног свештеника. Изузетно одлучан да буде ангажован и социјално брутално реалистичан био је и кинески филм „Анђели носе бело“ за који се ФЕСТ хвалио како га има у моменту када је његова судбина наводно неизвесна о питању домаће, кинеске, дистрибуције јер је због врло неповољне слике о неким аспектима савременог кинеског друштва пред забраном приказивања у Кини. Овај филм је, иначе, од ФЕСТ-а почашћен наградом за најбољу женску улогу која је додељена целом глумачком ансамблу. Збуњујуће конципиране награде фестивала који додељује главно признање под називом „Београдски победник“, али и такозвану Награду жирија приде, настављено је и ове године па су ово потоње признање доделили још једном Иранцу (тако се и ФЕСТ придружио одавно присутном тренду светских фестивала који обожавају да имају ауторе ове кинематографије међу лауреатима) Вахиду Јалилванду за његово дело „Без датума и потписа“, драми с врло занимљивом и оригинално осмишљеном причом о политичкој компликацији једне наизглед једноставне саобраћајне несреће. Али публика је за најбољи филм ФЕСТ-а изабрала нешто сасвим друго – ново дело Пола Томаса Андерсона „Фантомска нит“, драма о ексцентричном дизајнеру женске одеће из педесетих година прошлог века у Лондону и његовим сусретом са по његов живот и рад фаталном женом.

Домаћи сегмент ФЕСТ-а је био до те мере мршав и неупечатљив да је потпуно довео у питање пре неколико година добронамерно и похвално уведено фокусирање на пружање прилике домаћем филму на ФЕСТ-у, али и на покушај да се домаћа кинематографија ипак окрене свом најпознатијем фестивалу. Изостанак макар једног новог остварења онога што је остало од активних домаћих славних имена довело је у питање домаћи сектор програмско устројства ФЕСТ-а. Апсурдни моменат да је у одељку „Српски филм“ било приказано само пет наслова, и да је о наградама у том сегменту одлучивао петочлани жири, довољно говори, зар не? А чак четири остварења су почетнички филмови. Пето, „Изгредници искусног аутора Дејана Зечевића, није доживело своју премијеру у Београду већ на Чикашком фестивалу прошле године. Тај је филм донео признање ФЕСТ-а сценаристи Ђорђу Милосављевићу, а за најбољи домаћи филм проглашен је допринос изузетно ретком упливу у СФ од стране српске кинематографије, делу „Едерлези рајзинг“ Лазара Бодроже.

Брутална трагичност европске идиле

Помињани преовлађујући садржајни биланс већине филмова разврстаних у све могуће програмске целине овогодишњег ФЕСТ-а, који се креће од скоро документаристичког реализма у третирању горућих социјално-политичких тема и уопште критике посрнуле цивилизације, па све до реалистично-фантастичне дистопије, прилично занимљиво, за наш филм чак и оригинално, допуњује управо поменути Зечевићев рад на „Изгредницима“, који се кроз измишљени социјални експеримент неколицине студената инспирисаних теоријом њиховог професора о неминовном хаосу који се циклично појављује у друштву, па и у животима његових јединки, осуђујуће осврнуо на социјални безизлаз с којим се суочава данашња младост у Србији. Ипак, далеко су драстичније безнађе и безизлаз приказали грчки филм „Линије“ и бугарски „Правци“, оба у омнибуском маниру коментаришући суноврат друштва кроз страшне трагедије појединаца у окриљу идиличног социјалног савршенства Европске уније. Ако има оних уверених у илузију организованог, правичног и напредног друштва које обезбеђује улазак у ЕУ требало би да се освесте објашњењем последица практичне примене тог савршенства на већину становништва које нуде поменути филмови.

ФЕСТ је и овај пут испунио свој основни, од првог дана постављени задатак да филмофиле, и оне који се уче да то буду, снабде разлозима да филм воле, прате и вреднују. Награде су у том смислу сувишне и чак спутавајуће. Основна програмска одлика, додуше, овогодишњег ФЕСТ-а је његов еклектички склоп. Можда ипак не кривицом селектора већ стањем у светској кинематографији није било могуће у потпуности испратити кључну одлику еклектичког приступа (понешто од свега најбољег јер је тог „најбољег“ тако мало), али је портрет актуелног момента у светском филму махом комплетан. Ништа друго се и даље од ФЕСТ-а и не може очекивати пошто је још увек и без наде да буде другачије то најпре само наша ствар и евентуално оних чије место није на листи такозваних гламурозних имена светске индустрије филмске забаве. Свидело се то нама или не, ФЕСТ је данас више него некада паланачка приредба за локалну употребу која у најбољем случају понекад добаци и до појединих средина „у региону“. И ништа више и ништа мање од тога.