Драгана Бољевић: О владавини права нема ценкања

Политичари су пролазни. Наука, струка и судство су вечни. Наше је да за свог времена бранимо светле правне традиције које су нам, у много тежим условима, оставили наши претходници. Евентуална победа политике је пролазна, наша коначна победа је сигурна све док не одустајемо од свог позива

Разговарао Слободан Иконић Фотографије Милан Тимотић

Рад на изради измене устава ради отклањања политичког утицаја на правосуђе, посебно део који се тиче независности правосуђа, наишао је на неподељену критику стручних и научних организација, струковних и других асоцијација, факултета и појединаца. Једно од њих је и Друштво судија Србије, а његов председник, судија Апелационог суда Драгана Бољевић за „Печат“ објашњава да су у свету ретки примери да се толико често потеже за променама у правосуђу, области која треба да буде најстабилнија и најпостојанија. „Али“, како каже, „има и драматичних. У Турској је право бачено под ноге извршној власти. У Албанији се, под окриљем ЕУ, спроводи лустрација, у Украјини тест спремности. И унутар ЕУ дешавају се забрињавајуће промене, актуелно највеће у Пољској. У готово свим европским државама на делу је угрожавање достигнутих нивоа права грађана. Притисак је свуда присутан и забрињавајућ.“

Последице највише осећају грађани, али се прст кривице после упире у судије и тужиоце као главне кривце. Како се ваше колеге носе са том стигмом?

Извршна власт има ту предност да контролише медије у великој мери и да, са лакоћом неодговорности за углед државе, судијама и тужиоцима приписује сопствени значајан део одговорности за функционисање правосуђа. Све је теже трпети такво понашање политичара над представницима правосуђа. Судије и тужиоци су обесхрабрени и малодушни. Ово већ сувише дуго траје, некима је скоро цела каријера прошла у оваквим околностима, а неки за друго ни не знају.

И сада се, поред задатих циљева везаних за европске интеграције, као један од разлога наводи наводна тежња судске власти да се издигне изнад остале две гране власти. Да ли је досадашње стање ишло томе у прилог, или је то само маска за супремацију и злоупотребу у правосуђу?

То, да судска власт треба да се унапреди у правцу веће независности од оне коју имамо по сада важећем Уставу, јесте обавеза коју су политичари прихватили. Уосталом, није забележен случај да је у некој држави проблем настао од претерано независног судства. Али политичари сматрају да ће се унапређење судства постићи смањењем независности и укидањем слободног судијског уверења, а то су темељи владавине права. Још очекују да их и ми и грађани подржавамо у таквом нескривеном покушају да укину поделу власти, онемогуће владавину права и уведу јединство власти.

Жалосно је, али сасвим тачно, ми смо у позицији да се из све снаге боримо да се стање не погорша, с обзиром на радни текст амандмана, а не да га поправљамо у односу на важећи Устав.

Ако погледамо тренутно стање, није била потребна реформа да би се благовремено попунили неки судови или укинула ненормално дуга в. д. стања. Ко је ту већи кривац – формална политичка власт и Министарство правде, или Високи савет судства као највиши орган судске управе?

Шанса је пропуштена 2012. године када су Друштво судија и Удружење тужилаца захтевали, а судије и тужиоци очекивали, да буду процесуирани судије и тужиоци – чланови правосудних савета који су били одговорни за катастрофалан рад савета приликом тзв. реформе и ревизије реформе правосуђа. Међутим, они су се приклонили новој власти, која их је заштитила од одговорности. Затим је преко тих истих људи изабрала председнике судова и јавне тужиоце који су у великој мери преносници политичке власти на правосуђе. Тиме је садашња власт показала да они који су политички послушни неће одговарати ни за какво кршење закона. Управо зато су нам данас у Србији потребне, не минималне, него максималне гаранције независности правосуђа, јер се само тиме ово стање може поправити.

Огроман број нерешених случајева приписује се само судијама, без обзира и на друге многобројне околности. Рецимо, огроман број судија је напустио правосуђе, управо због незадовољства стања и односа према њему…

Поред онога што је већ речено (партијски уплив на кадровска решења и лоши закони пре свега), важан узрок преоптерећености појединих судова је лоше управљање правосуђем. Надлежност је и даље недовољно добро пројектована, а ресурси недовољни, па постоје уска грла у систему, нарочито код тужилаштава, виших судова у неким већим градовима, посебно у Београду, Привредног апелационог суда, Управног суда. Примера ради, заменици тужилаца у неким тужилаштвима у Београду имају више од 1.000 предмета, у првостепеној парници у Вишем суду у Београду судије имају по 700 предмета, у другостепеној по 1.000 итд. Са таквим оптерећењем нормалан рад је немогућ. А грађани мисле да су за све то криве судије и тужиоци.

Занимљиво је да се Министарство правде сада појављује као главни иницијатор и носилац реформског поступка. У накарадној реформи из 2010. године Високи савет је то био бар формално, иако су сви знали да је главни „играч“ Министарство. С обзиром на то да се ради о уставним амандманима, сада је и парламент стављен у инфериоран положај. Има ли за то основа?

Процедура промене устава је уставом уређена и у њој нема места за министарство. Није министарство то које треба да шаље радну верзију уставних амандмана Венецијанској комисији, јер је одлука о промени Устава у надлежности скупштинског одбора, на предлог владе. Занимљиво је да су два скупштинска одбора пре месец дана одбила да одрже јавно слушање о уставним амандманима, иако би посланици који о томе одлучују требало да буду за то заинтересовани.

Мени се чини да се све то суштински ради ванинституционално, на нивоу изнад министарства. Како би иначе било могуће да анонимни аутори амандмана заобиђу једновремено и целокупну академску и правну струку у Србији, али и надлежне државне органе, који су сви, као никад до сада, изричито против предложених решења.

Видимо да су у јавности главни промотори реформе министарка Нела Кубуровић и њен помоћник Чедомир Бацковић. Као да се ради о неким уредбама а не о тако важној уставној материји. Неки критичари су то већ назвали „чиновничким уставом“?

Предлози су правно-технички на неприхватљиво ниском нивоу, практично без образложења (10 од 24 амандмана буквално ни нема образложење, а код других нема образложења због чега се поједина досадашња решења мењају или сасвим напуштају и шта се тиме жели постићи), или са погрешним образложењем; присутно је темељно неразумевање концепта поделе власти и независности судства, без које нема владавине права. Лоши су до те мере да сви који нешто значе у струци захтевају њихово повлачење. Да не би остало нејасно ко су то „сви“, да их набројим: Врховни касациони суд, Високи савет судства, Државно веће тужилаца, Апелациони судови у Београду и Крагујевцу и сви судови који су одржали седницу колегијума свих судија, 15 најугледнијих професора правних факултета из области уставног права, теорије државе и права и судско-организационог права, Друштво судија, Удружење тужилаца и још преко двадесет аутентичних удружења која се дуго времена баве заштитом права, Савет за борбу против корупције, Повереник за информације од јавног значаја, Адвокатска комора Војводине и Београда. Не постоји ниједан професор уставног права који је подржао предложена решења.

Колико су озбиљна позивања, управо поменутог помоћника министра, на удружења која немају упоришта у правосуђу или на писма подршке асоцијација као што су фризери, бравари и други, као наводни „vox populi“?

Иза те тезе како треба да се чује „глас народа“ крије се, истина неуспешно, проста жеља да се укине. То је увођење система „кадија те тужи кадија ти суди“. Да ли могу грађани да одлучују ко треба да оперише? Наравно да не могу. А ко да вози авион, или да буде академик  или професор, пројектује електране итд. – не. Грађани, баш зато што немају посебна знања, свој глас Уставом преносе на судије и тужиоце. Да би они могли да штите њихова права од, свуда и увек, незајажљиве извршне власти.

Иначе, сам Бацковић је само пример до које мере партијска логика може да сроза углед државе, која га је чак поставила и за свог представника у Венецијанској комисији.

Њихова бахатост и ароганција је пратила и јавну расправу за коју су струка и наука рекли да је била само формална и далеко од своје суштине. Колико је Друштво судија било у могућности да јавно дебатује и изложи своју аргументацију о питању правосудних амандмана?

Стварне расправе није било. То су више били временски ограничени монолози у којима није било прилике да се заиста размене аргументи. Представници министарства су том процесу још доследно давали неприхватљив, омаловажавајући тон. Упркос захтевима да се размењују аргументи, то је увек и доследно било спречавано. А када смо се министарки обраћали због увреда, па и претњи њених представника, добијали смо саопштења да морамо бити способни за размену аргумената. Кад је дошло до тога да помоћник министра није реаговао у ситуацији када је судија Гордана Видојковић била вербално нападнута и физички угрожена од једног од учесника „расправе“ у Новом Саду, представници судија, тужилаца и удружења изашли су и одлучили да у тим правосудним позоришним представама не учествују. Међутим, предали смо у року обимне писане студије којима смо објаснили разлоге неприхватљивости предложених амандмана и неопходност да они буду повучени. Али нити је било шта од тога уважено, нити је изнет било који аргумент зашто није уважено.

Тај наш излазак из преваре о расправи је довео до тога да се хитно праве организације које ће подржати те амандмане, а то онда нужно спадне на тек регистрована или и нерегистрована удружења пекара, фризера, козметичара, потрошача (која могу имати знања о року трајања производа, али о уставном уређењу правосуђа сасвим сигурно не), и слично.

И ви сами никако да избегнете судбину жртве неке правосудне реформе. У претходној нисте били реизабрани, у овој вам се такође прети. С обзиром на функцију председнице Друштва судија, осећате ли се угроженом и како на то гледају ваше колеге?

У једном од предложених амандмана помиње се као неспојиво са судијском функцијом обављање приватне функције. Иако нам баш није јасно шта је то приватна функција, ми смо то прочитали као озбиљну претњу удружењима судија и тужилаца и намеру да се правосуђе потпуно ућутка.

У телевизијској емисији г. Бацковић је отворено рекао да ће му бити задовољство да мени и таквим судијама као што сам ја нанесе штету. То је директна претња и покушај застрашивања судија. То је непојмљиво да се деси у нормалној држави, у каквој би он до сутра био смењен. А тиме што га толерише, влада је на себе преузела сву одговорност за такво понашање.

Да вас подсетим, Друштво судија је настало пре више од двадесет година када је скоро 600 судија устало у одбрану струке. И тада под претњом да се изгуби посао, која се ускоро и остварила за неколико десетина наших колега. Устали смо и десетак година касније када је странка која демократију има у свом називу решила да погази тековине демократског друштва и да, 2009. године, без разлога, процедуре и решења избаци са посла 800 судија у једном дану. Боримо се и данас кад власт под изговором да испуњава обећање да ојача независност правосуђа предлаже решења која ће правосуђе драстично уназадити. Шта је било са претходним ауторима таквих пројеката знамо, не знамо само да ли садашњи реформатори размишљају о последицама планираних решења.

Ако погледамо суштинске захвате амандмана о којима, како кажу у министарству, и Венецијанска комисија треба да се изјасни и да сагласност, судећи по до сада неподељеном мишљењу струковних организација, удружења, факултета и појединаца, многа решења дубоко задиру у судску независност и не доприносе деполитизацији правосуђа, већ је додатно оснажују. Као да се ради о разговору глувих?

Ми смо на позицији владавине права и с тиме нема ценкања. С друге стране, представници министарства извршавају свој задатак. Тако да један део њихове „глувоће“ долази због скромних правничких способности, а већим делом што су на задатку рушења владавине права.

Откуда толико позивање министарства на Венецијанску комисију, када је то саветодавно тело иза којег стоји европски политички естаблишмент?

Често се осетим и сама, а видим и остале моје колеге, сасвим апсурдно. Па управо је Друштво судија било то које је, још од свог настанка, непрестано заговарало европске стандарде за правосуђе и за њих се борило против свих министарстава. Сад је представљено како Министарство правде штити европске стандарде од нас, све предлажући решења за која је сваком из струке јасно да подјармљују правосуђе политици. Нама ту нешто не штима. Та сигурност представника министарства да ће Венецијанска комисија бити сагласна, то хвалисање да се све ради у сагласности са Венецијанском комисијом, да ништа неће бити учињено без њене сагласности… Због тога смо се већ обраћали и Венецијанској и Европској комисији, да нам се разјасни о чему се ту ради. И у случају неких других „младих демократија“, а и у случају Србије, већ се дешавало да дође до великог политичког ценкања. На пример, када је Србија испоручивала хашке оптуженике, ЕУ је затварала очи за дешавања у правосуђу у време катастрофалне ревизије реизбора 2011. године. Тада смо, уз помоћ наших колега из иностранства, морали да предузмемо активности како бисмо шире указали да ту недоличну трговину и у томе смо успели. И сад од наших колега из иностранства чујемо да западне државе верују да ће се Србија одрећи Косова и Метохије и да Венецијанска комисија може бити склона да заузврат прогледа кроз прсте нашим властима.

Јер, на пример, јесте стандард да најмање половина чланова Високог савета судства буду судије, дакле да судије не буду у мањини. Али је стандард и да их буде и више, а у појединим државама (нпр. Грчка, Кипар) савети су састављени само од судија. Дакле, од половине до 100 одсто све може бити у складу са стандардом. Али, кад се има у виду да је стандард да се једном достигнути стандард не снижава и да је до сада од 11 чланова у Високом савету судства 7 било из реда судија, онда не може бити у складу са стандардом да се број судија чланова Савета смањи на 5. Јер је то снижавање стандарда. Нарочито када председник Савета, који није судија, има одлучујући глас у случају кад су гласови подељени. Јер то онда значи да су судије у мањини а партијски представници у већини и да ће они одлучивати о свему у правосуђу.

Власт из претходне реформе се жалила како нема подршку академске и интелектуалне средина и да она, бар како су они говорили, углавном ћути. Сада су се сви они огласили жестоком критиком понуђених решења, али ћути власт. Као да ова паралела није случајна?

Током претходне тзв. реформе власт је наизменце имала подршку ЕУ, некад прећутну некад изричиту – током 2008. и 2009, па онда опет 2011. Али када смо успели да тадашњег комесара за придруживање г. Филеа суочимо са непријатним питањима парламентараца у Европском парламенту, што је могло да утиче на његову даљу каријеру, ствар се променила и ЕУ је правилно оценила погубност тзв. ревизије реизбора.

Сада је стартна позиција боља, што се тиче домаће јавности и што се тиче стручних тела у Европи. Брине само та увереност кључних држава да ће се ова власт одрећи Косова и  Метохије, за шта би они били спремни да тргују принципима. Надам се да ћемо успети да одржимо будном професионалну савест свих у Венецијанској комисији.

У том смислу је наша позиција једноставна: бранимо струку и боримо се да Србији буде боље. Ево већ 20 година непрекидно. Па докле стигнемо.

Какви су изгледи да примедбе и критике буду уважени?

Што би рекао мој колега Омер Хаџиомеровић: 20 одсто да, 100 одсто не.

С обзиром на негативне реакције у вези са питањем амандмана – од Врховног касационог суда, преко Високог савета судства, па до угледних професора из области уставног права – шта ћете, као струковна организација судија, предузети уколико једногласна мишљења и критике не буду уважени од стране креатора и главних политичких фактора овако озбиљне уставне реформе?

Политичари су пролазни. Наука, струка и судство су вечни. Наше је да за свог времена бранимо светле правне традиције које су нам, у много тежим условима, оставили наши претходници. Евентуална победа политике је пролазна, наша коначна победа је сигурна све док не одустајемо од свог позива. Ако не успемо ми, успеће они који долазе после нас. Зато што ће им бити утрт пут.