Дисови последњи сати

Премијера на Новој сцени БДП: Утопљене душе

Успели сценски приказ драме о погибији коју је песник предвидео током извођења у пуној мери је обузимао високу гледалачку пажњу

Назив најновије премијере у Београдском драмском позоришту Утопљене душе идентичан је наслову прве песничке збирке Владислава Петковића Диса (1880–1917), објављене 1911. године, о којој је Јован Скерлић написао најубитачнији и најоштрији од свих својих књижевних приказа, да би, доследан себи и своме критичарском ставу, овога песника, данас слављеног и највише хваљеног као аутора песама Тамница, Јутарња идила, Утопљене душе, Можда спава и Нирвана – изоставио и у потпуном издању своје Историје нове српске књижевности (Београд, 1914). Исто се догодило и са Антологијом новије српске лирике Богдана Поповића (1936) у којој нема ниједне Дисове песме Диса, док га је Миодраг Павловић у својој Антологији српског песништва (1964) заступио управо поменутим песмама. Додајмо да Павловић у предговору своје Антологије истиче да Дис чини дубљи продор у области сна и маште и уочава да је „… Дис био истински сањар, њему су се, неуком, отварали предели сна и јављале дотле нечувене мелодије нашега стиха. У границама свога уског сензибилитета, који га је нагонио да се у својим песмама готово опсесивно понавља, Дис је успео да створи неколико изванредних песама, чија је лепота већ добила своју заслужену оцену.“ Додајмо и чињеницу да се наша књижевна историја почела интензивније бавити ревалоризацијом Дисове поезије после Првога светскога рата. На то указује Миодраг Павловић: „Један Скерлићев бруталан и неправедан напад изазваће, када то за песника буде сасвим доцкан, низ похвала и рехабилитација којима се у догледном времену не види краја. Нарочито у наше време, Дис је постао песник књижевне историје о коме се, поред Лазе Костића, најчешће и најрадије пише.“

Тешко подносећи раздвојеност од породице, Дис се у изгнанству у Француској разболео од туберкулозе и вођен жељом да буде што ближи својима упутио се на Крф. Како је италијански брод на којем је био торпедовала непријатељска немачка подморница, песник се удавио у Јонском мору 1917. године, придруживши се тако утопљеним душама своје прве збирке песама, али и „оном току српског песништва који чине песници метафизичари као што су, да споменемо само неке, Његош, Лаза Костић, Змај…“ – истакао је Јован Деретић у Историји српске књижевности (2004).

Александар Југовић у драми Утопљене душе, коју смо видели на позорници а која је део већег позоришног комада, слика последње сате Дисовог живота током којих песнику навиру многа сећања и у којима се у кошмару мешају снови и јава прожета многим неизвесностима и неподобностима. Редитељ Бобан Скерлић, иначе веома маштовит и спретан у динамичном обликовању сценских ситуација, свој поступак засновао је на настојању да се на позорници првенствено осети веома сензибилна, осећајна и дубока људска душа песимистички расположеног песника, а мање да се чују његови добро познати стихови, будући да је Дис, свестан извесности смрти, живео и стварао на посебан начин. Редитељ је желео да на палубу брода „Италија“, који плови Средоземним и потом Јонским морем, доведе и гледаоце, односно да их што више приближи сцени. То му је донекле пошло за руком како посебним распоредом седишта за публику на Новој сцени БДП-а, тако и пред сам почетак представе промицањем појединих глумаца између редова седишта у гледалишту, који су се шетали певушећи једну песмицу из онога времена, док је песников кошмар приказао додељујући неколицини глумаца задатке да у суштини тумаче више ликова. Извођачки резултат није изостао, јер су и глумци здушно прихватили своје задатке у оквиру такве концепције. Веома пластично приказан је призор дешавања на палуби пошто је торпиљиран брод. Сценографско решење Немање Петровића добро одабраним појединостима дочаравало је палубу брода у скромним условима камерне позорнице. Штета је што је костим Татјане Радишић стилски био веома близак савременом одевању.

Са очигледном преданошћу и ангажманом Сергеј Трифуновић тумачио је Диса успевши да нам дочара извесну зачудност његове појаве, односно да нам прикаже песника уздигнутог и издвојеног од суморне свакодневице. Са веома добром маском и карактеристичним држањем, приказао га је као случајног путника на броду који живи у свом посебном свету, опседнутог чежњом да се пребаци што ближе домовини не би ли тако био ближи својој породици. Била је то, од почетка до краја, мајсторски остварена улога. И остали глумци – Милица Зарић, Игор Дамњановић, Немања Стаменковић, Ивана Дудић и Лако Николић – својски су се заложили да оригинално и уверљиво оживе личности од којих су неке биле инкарнације песникових кошмара и визија прошлих дана. Били смо сведоци једног успелог сценског приказа који је све време извођења у пуној мери обузимао пуну гледалачку пажњу.         

Александар Југовић

УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

ПОЗОРИШТЕ
Београдско драмско позориште – Нова сцена

РЕДИТЕЉ

Бобан Скерлић

ДРАМАТУРГ

Кристина Ђуковић

СЦЕНОГРАФ

Немања Петровић

ДАТУМ ПРАИЗВЕДБЕ 6. март 2018. године

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *