ЦРНИ ШАРМ ИГОРА ВАСИЉЕВА

ДВЕ БЕОГРАДСКЕ ИЗЛОЖБЕ РАДОВА ЛЕГЕНДАРНОГ УМЕТНИКА

Игoр Вaсиљeв: Eгзoдус, 1954, уљe нa лeсoниту, 50 x 60 цм

Фондација „Плаво“ публици је понудила изложбу слика Игорa Васиљевa у Галерији 212 која је завршена 2. марта а одмах потом отворена је у Малој галерији Дома војске изложба цртежа

Врхунски ликовни догађај ових дана приредила је Фондација „Плаво“, која организује најбоље изложбе у Београду и ангажује чувене стручњаке. Сада је понудила две изложбе истог уметника, које су изазвале велико интересовање и каталог на 92 стране. Реч је о легендарном сликару Игору Васиљеву, митској фигури, претечи целе српске школе ирационалне уметности, некој врсти српског Ван Гога, који је окончао под мистериозним околностима, прогањан од Титове власти. Када многи ликовни послушници тог режима падају у заборав, Васиљев ненадано излази на видело као горостасна европска појава. Фондација „Плаво“ публици је понудила изложбу слика у Галерији 212 која је завршена 2. марта а одмах потом отворена је у Малој галерији Дома војске изложба цртежа.

ДОБА „ЦВЕТАЊА МРТВИХ ГРАНА” Године које је у српској уметности обележио Игор Васиљев (1928–1954) представљају време епохалне кризе. Пројекат модерне започет пре Другог светског рата завршавао се у све већем расулу вредности. У уметност се увлачио естетски феномен празнине а потом деструкције. То је доба када на сцену ступају и њом владају Фотрије и Дибифе са уништавањем пиктуралне материје, када Полок, Тоби, Де Кунинг и Хартунг сликарство преносе на површински план, Тапи уводи енформел, Бури уметност направљену од старих крпа и врећа, Лућио Фонтана environment (још 1947. године) а Волс припрема слику за улазак у хаос и ништавило. То време је Леонид Шејка у свом есеју из 1958. означио као „Цветање мртвих грана“, непрекинуту ентропију смисла и вредности уметности, расап органона ренесансне слике чији делићи фиктивно левитирају под привидом значаја дела модернитета. Миро Главуртић тумачи ово доба као експлозију ренесансне, сакралне слике, с краја гледану, експлозију у којој се све више и брже удаљујемо од врлих, великих узора, дела и извора.

Поједини значајни ствараоци, међутим, остали су имуни на злодух времена и стога се издвајају из њега. Много снажније од групе Кобра (прелазног облика између art brut и апстрактне уметности), када и Френсис Бејкон, али езотеријски, профињено и са црним шармом Игор Васиљев је међу првима у европској уметности педесетих пронашао тачке духовног упоришта, побуне и отпора превласти модернизма, полуге сламања кризе и надилажења времена. Био је то тријумф фигурације и ars phantastica, тог вечног израза измене, духовног преобраћења и обнове уметности (ако је уопште могуће његово сликарство подвести под било какву, па и одредницу „фантастично“). Игор Васиљев се са својим необузданим ирационализмом указао као опасан противник догмама апстрактне уметности, модернизма који је у српској средини сменио социјалистички реализам као званична, државна уметност. Насупрот службене историје, упркос моралних и идеолошких наказа, у Београду су током педесетих и шездесетих постојали тајни, подземни, али идејно часни и духовно надмоћни ствараоци разних врста. Поред група Балтазара и из ње настале Медиале (Леонид Шејка, Оља Ивањицки, Миро Главуртић и Владан Радовановић – којима се у дружењу прикључују Милован Видак, Драган Лубарда и други харизмати) у граду је постојала једна још старија ако не и дубља гноза. Независно је један од другог представљају Богољуб Јовановић, Милан Поповић и надасве Игор Васиљев. Медиала је тих раних година имала, чини се, само два учитеља, двојицу великих духовних инспиратора. Један је био професор Иван Табаковић, уметник који је први овде размишљао о звездама а други је Игор Васиљев, потомак пуковника руске царске војске Алексеја Васиљева, геодете и астронома, који је на небу изнад Хабаровска открио звезду.

Како се сећала црна муза Медиале Долорес Чаће, група је знала за Милену Павловић Барили, Богољуб Јовановић се не помиње (осим што га је веома ценио Дадо Ђурић), док је Милан Поповић био помало изложен подсмеху – његово сликарство сматрало се наивнијом верзијом медиалног. У групи која је презрела и одбацила диктатуру модерне уметности, најдубље цењен и уважаван био је Игор Васиљев. Архитекта Предраг Пеђа Ристић описао је дружење Уроша Тошковића, Дада Ђурића, Леонида Шејке, Синише Вуковића и Косте Брадића са Васиљевим. Његова сојеница на реци Сави била је агора сликарства новог херметизма. Није далеко од истине да је Васиљев утицао на иконографију Дада Ђурића и Уроша Тошковића, као што је Медиала преузела и доследно развила његову магију екстрема.

Игoр Вaсиљeв: Лудa, 1951, туш, aквaрeл, тeмпeрa, нa кaртoну, 16 x 13,3 цм, Кoлeкциja Вуjaсинoвић

СЛИКАРСТВО СУРОВОСТИ Неприхваћено у основи, у друштвеним темељима, сликарство Васиљева трпело је разне лоше критике и критичке преформулације. Стално помињан и преузиман је навод из текста Миодрага Б. Протића о Васиљевом „сликарству суровости и катастрофе“. Сликарство „суровости“ у европској модерни је art brut. Драгош Калајић о томе сведочи: „Ово је можда прва епоха у историји цивилизације где се ружноћа, немоћ, гадост, лудило и болест, славе као врлине. Ово је прва епоха у историји цивилизације где су слике лудака и исповести патолошких типова постали узор једне културе, једног морала.“ Довођење уметности вечитих маргиналаца, од којих се прославио и у то време узнео само Дибифе (мада је Калајићева критика уперена против највећег дела модерне и не односи се само на art brut) у контекст сликарства Васиљева нема никакве основе и не треба се ни трудити исправљати промашаје историјских судова домаће критике. С друге стране, уметност Медиале пре је обнова високих, ренесансних идеја traditia, него суровост и катастрофа, чак и на оном полу који припада али а не меду (Мед+ала = Медиала). Још мање је Васиљев присутан у концепту изложбе-тезе Драгоша Калајића из шездесетих „Суровост као идеал“, на којој је пажња била усмерена на први талас неофигурације (Шејка, Рељић и Оташевић). Уметност Игора Васиљева налази се у парадоксалној улози велике претходнице, претече обнове фигурације и фантастике на европским хоризонтима вредности, а да није вршила директан утицај. Управо се ту назире сва величина тог савременицима тешко разумљивог сликарства и тог духовног обола који зрачи независно кроз време, више као духовно сродништво. Васиљев је, попут Алберта Савинија, уметник чија је судбина да му се стално враћамо и откривамо га.

Можда је тачно узгредно и опште место у критикама – визионарска уметност. Васиљев је заиста сликао визионарски – али не као Антоан Карон или Чурљонис, понајмање налик Ернсту Фуксу, у традицији коју веома дуго познаје европска уметност. Реч је о сликарству опасних интуиција, најдубљих и директних увида у судбину. Док су се други уметници бавили „мундана астрологијом“, проричући као Клингер, Беклин и Штук Zeitgeist и Weltschmerz, или као Бош векове будућности, Васиљев се као ретко ко усудио да способности прорицања, надахнућа и визије окрене у сопственом правцу. Своје је сликарство населио робијашима, скитницама, грбавцима, рибарима, барским дамама, лудама, утопљеницама, просјацима и мртвим драгама, бајковитим ужасом. Насликао је „Утопљеника“ са старицом и црним псом а таквог га је мртвог мајка пронашла, у води, и недалеко је био црни пас. Алхемијски речено био је у сталном стању nigreda, бавио се животном и ликовном материјом у мистичном смислу погодном за упознавање у циљу могућег личног превазилажења, оплемењивања и обоготворења сопственог духа. Црнило и смрт, дно материје и живота, вековима се мистицима и алхемичарима, како онима који раде са materia prima тако и онима који на вишем нивоу делују попут доктора на агенсе духа, указивало као хумус, материца погодна за квалитативну измену и превођење у више и боље облике постојања. Игор Васиљев је као јуродиви Рус остајао попут најчудноватијих светих у хришћанству стално на дну; као духовно биће најдубље је ушао у прву фазу алхемијске операције да никада из ње изађе. Из мрака athanora бауљали су напоље људски отпаци, шљам, ужасна и страшна бића, демони и скелети. Они то заиста и јесу за обичног човека, међутим, за Игора који је имао више него душу, или вишу душу, то су само били људи, јадници и убоги овог света. Сличним процесима конвергенције Достојевски је излагао свој дух, као боготражитељ посветио је живот пониженима и увређенима, пишући из подземља и мртвих домова. Подземље је реалност фантастичног, ирационалног Београда, као што је алхемија реалност фантастичног сликарства. Бескрајно леп, попут „анђела сломљених крила“, племенит и надарен, као биће са другог света у сивом, соцреалистичком Београду тог времена, са врлинама саосећања и љубави Васиљев се надносио над светом ниже појавности. Било је то у сликарству и мимо њега испољавање хришћанске агапе. Тако се у идеалној тачки духовног универзума овог ствараоца спаја алхемија ars phantastica, зло и злоба, dance macabre и гробљанска естетика са највишим људским особинама – добротољубљем и истинољубљем.

Радознала Зика, 1954, уље на платну 90,5 х 64 цм

ЈЕДИНСТВЕНА ПРЕДСТАВА ХРИСТА Најбољу ликовну критику, најбрижљивије грађену и најсмелију тезу о сликарству Игора Васиљева, изложио је Драгош Калајић у тексту „Анђео сломљених крила“.  Стилом надахнутим до савршенства, Калајић тумачи духовност Васиљева подразумевајући традицију индоевропског силаска у подземље, победу над злом и повратак лепоти и истини. „Одгајен у крхкој и патетичној цитадели културе руске емиграције, где су дужности племенитости и духовне вредности наслеђа били чувани и развијани (…) – он је испит своје зрелости и смелости потражио у најгорој стварности, као ’претеча сликарства суровости и катастрофе’ (Миодраг Б. Протић). Тезу о примату хришћанске матрице покрета душе руског човека оспорава проста чињеница изостанка таквих или сличних појава у културама осталих народа који исповедају православну религиозност. Са друге стране, аналогни покрети душе карактеришу и културе германских народа, одакле потиче и река-понорница стила званог ’експресионизам’ чије историјске изворе осведочују већ дела раног средњовековља. Дакле, мислим да је ближа истини интуиција да је православље пружило само специфичан облик осмишљавања и ритуализовања једној истрајној и паганској тежњи душе човека севера Европе. Реч је о апсолутистичкој тежњи душе која не пристаје на друге изборе и домете живота изузев савршенства или самоуништења (…) Како су му били запречени путеви ка савршенству, Васиљев је кренуо ка дну, до крајњих могућности судбине, тамо где је она најтежа (…) Реч је о тајној и чудној награди смелости: они који се усуђују да искусе поразе и смрт добијају самопоштовање из кога потичу енергије и снаге усправног живљења“. Када се споје почетак и крај навода из ове изванредне тезе, ипак се увиђа њена недоследност. Ако се, наиме, нека личност пуна врлина подухватила да попут митских хероја „испите своје зрелости и смелости тражи у најгорој стварности“, зар не би „пораз и смрт“ били крај и доказ неуспеха те „зрелости и смелости“? С друге стране, зар би ико био толико неразложан да искуси поразе и смрт да би задобио самопоштовање кад би управо то стекао превазилажењем и надилажењем услова „пораза и смрти“, дакле победом која би потврдила зрелост и смелост полагања најтежих испита свести и савести. Управо нас сурова традиција Германа учи да за побеђене нема милости, да су они проклети и недостојни пажње, осуђени на уништење. Руско-словенска традиција географски северна али по духу битно различита од германске, познаје самилост и праштање, наду и љубав, па се те две есхатолошке пројекције кључно и непомирљиво разликују. Словени су ратне заробљенике ослобађали и укључивали међу припаднике својих племена док су Германи истрајно тежили потпуном уништењу противника. Тако се код Словена рано испољавају претхришћанске особине. Само се у источноправославном сликарству јавља представа Христа који раскида паклене двери, тера ђавола и ослобађа људе, само  хришћанска етика познаје Христа јунака који на далеко дубљи и драматичнији начин од митских хероја силази у подземље, уништава зло и постаје победник. Ако личност и сликарство Игора Васиљева не представљају такву христоцентричну природу победе над злом, какав је онда њихов смисао? Он је две године пред свој одлазак из арене живота насликао вероватно најпотресније Распеће у историји уметности 20. века, са којим по снази може да се мери још само Гриневалдово са Изенхајмског олтара. Самопоштовање и усправан ход о којима говори Калајић су исувише мале награде за тежину задатка који помиње.

ОТПОР ДО САМОУНИШТЕЊА Игор Васиљев се указује као никада дослућени пол супротности смрти која привлачи вечну младост и лепоту. Као и Бодлер, Рембо, Готје, Вајлд и други, био је уклети уметник. Ликом, појавом и стасом апотеоза предивне младости, лепоте, сунца и љубави, имао је несрећу такве савршености душе и тела бачених у проклету балканску провинцију, по менталитету трговачку и злонамерну, прогањан од ране младости од комуниста, на робији са шеснаест година и касније удаљен са београдске Ликовне академије. По психологији побуне против зла, херојства и очаја, могао је само да крене путем крајњег отпора до самоуништења. Из тог ресантимана, из угрожености и отуђености самозадовољног србијанског, комунистичког миљеа, настајале су његове гротескне слике. Васиљев је попут Шејке оставио поруку „У сликарству је једини спас“. Они који су требали да буду млади били су старци, духовне и моралне руине. Васиљев, међу највећим нашим сликарима двадесетог века, генијални младић који је са двадесет година сликао оно што се нико у Европи није усуђивао, морао је да води рат витеза против демона, смелошћу и храброшћу који запањују, на које нису помишљали ни његови узори од Гоје, Ван Гога до Руоа и Сутина. Такви ванредни духови надилазе условности простора и времена, теже више Небу него Земљи. На крају историјске ретроспекције остаће једино важно да душа Игора Васиљева припада оној далекој, светлој звезди коју је Алексеј Васиљев открио над величанственим небом Русије. 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *