Почетна / Друштво / Црква од Истока?

Црква од Истока?

Предлог новог устава СПЦ

Да ли овај документ има потенцијал да у будућности произведе нове и тренутно несагледиве промене?

Пише Наташа Јовановић

Када установа окренута вечности, верна вишевековном предању и канонима, уз то и једина кадра да сачува национални идентитет народа, саопшти да је сазрео тренутак да промени свој највиши организациони акт, онда, чини се, ова новина само неупућене може оставити равнодушним. Поред чињенице да овакви резови слуте могући раскид са вековним устројством, на опрез позивају и гласови који су до јавности стизали током дугогодишњег рада Комисије за промену Устава СПЦ да ће организационо устројство Српске православне цркве бити потпуно прилагођено новим политичким границама на подручју бивше Југославије. Јер онима који су разбили бившу Југославију и истовремено спречили српски народ да се државно уједини, несумњиво смета чињеница да је СПЦ, сходно својој одлуци из 1996. године, остала једина национална установа која обједињује целокупни српски народ и која својим устројством релативизује наметнуте политичке границе међу Србима. Какве то има везе за најављеном променом Устава СПЦ?

ВРХОВНА ВЛАСТ? На први поглед предлог новог Устава у који је „Печат“ имао увид не нуди места за овакву врсту претпоставки. Њиме се, између осталог, предвиђа нова процедура избора патријарха, преименовање 13 епархија у митрополије, подела Архиепископије београдско карловачке и стварање две нове епархије, изједначавање Цркве са епископатом… У овом (не)исхитреном предлогу СПЦ јавност је засад препознала две ствари. Прво да нови Устав предвиђа промену назива СПЦ у „Српска православна црква – Пећка патријаршија“, што је оцењено као покушај да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, и друго да се у Преамбули Устава нигде не помиње реч српска или светосавска као идентитетско одређење. Но званични предлог новог Устава нуди још неколико праваца за размишљање – да ли је већинско бирање патријарха противно традиционалном устројству православне, а нарочито Српске цркве, шта је позадина изједначавања Цркве са епископом, те да ли овај документ има потенцијал да у будућности произведу нове и тренутно несагледиве промене када је у питању устројство и идентитет СПЦ?

Већ после првог читања, уочава правни историчар Зоран Чворовић, упада у очи да је званични предлог новог Устава СПЦ непримерено оптерећен метаправним елементима иако је реч о основном организационом акту једне помесне цркве. Елементи неправног карактера, напомиње Чворовић,  дошли су до изражаја у некој врсти Преамбуле Устава, која садржи дефиницију Цркве формулисану у складу са модернистичким епискополатријским схватањима да је Црква литургијско сабрање свештенства и народа око једног епископа.

„Изједначавање епископа са Црквом је противно саборном устројству Цркве које је установио сам Христос, а апостоли потврдили 34. каноном. Када се један овакав модернистички еклисиолошки постулат уноси у дефиницију Цркве, која је дата на почетку акта што искључиво регулише правно-организациону страну Цркве, онда се тиме поставља идејна основа за оправдање даље разградње саборног устројства наше помесне цркве. Уз то, изједначавање Цркве са епископом отвара врата клерикализацији каква никада није постојала у Цркви од Истока и која је супротна природи Цркве коју апостол Павле упоређује са телом које има многе удове.“

Наш саговорник оцењује да су поједине норме новог предлога Устава тако лоше правнотехнички написане као да нису плод дугог и свестраног разматрања, већ производ некакве журбе. Такви су, примера ради, прописи о начину гласања у Сабору, као и они који се односе на избор патријарха.

„Предлогом Устава је одређено да ће Сабор одлучивати једногласно или већином гласова, а при томе се не наводи да ли је реч о некој од квалификованих већина, натполовичној или релативној већини. Сабор се одређује као тело које врши највишу законодавну и судску власт у СПЦ и томе се додаје и ’врховну власт’, при чему ни најинвентивнији правник не може да закључи шта би то била врховна власт.“

НОВА РЕАЛНОСТ Пажњу јавности највише је привукао предлог новог начина избора патријарха. Садашњи начин путем апостолског жреба уведен је 1967. година као брана мешању комунистичких власти у избор патријарха. У стручној литератури, овај начин, сматра Чворовић, показао је да је апостолски жреб до сада оправдао разлог због ког је и уведен. Уместо тога предлаже се да се патријарх бира једногласно или двотрећинском већином.

„Када се један орган бира овако високом квалификованом већином, онда је нужна последица да тај исти орган из такве већине вуче много већи ауторитет и моћ него онај који је изабран нпр. натполовичном већином или жребом. Римске папе имају императорску моћ не само због учења о папској непогрешивости и надлежности којима папа располаже већ и због двотрећинске већине која је од 1059. године потребна у конклаву за избор папе. Једном речју, таква већина би произвела патријарха који није ’први међу једнакима’, што би било противно традиционалном устројству православне, а нарочито Српске цркве. Међутим, код прописивања већине писци предлога Устава показују потпуну неконзистентност, јер у следећем ставу одустају од двотрећинске већине када она не може да се постигне и предвиђају избор патријарха апсолутном већином. При томе је процес кандидатуре остао потпуно нерегулисан. Не зна се ко предлаже кандидате за патријарха; уз то, отпао је и обавезан избор између више кандидата, који постоји у садашњем Уставу, а који је преузет из Византије, где је обезбеђивао самосталност Цркве према држави, јер је цар бирао једног од три кандидата које му предложи Сабор.“

Имајући у виду основна обележја предлога новог Устава СПЦ, тешко је отети се утиску да се неком очигледно жури са његовим доношењем.

„Као што се од државе Србије тражи да реши све спорове са суседима, што је еуфемизам за признање лажних држава и лажних нација на српским историјским земљама, тако се, чини се, и од СПЦ тражи да своју организацију прилагоди новој политичкој ’реалности’. СПЦ је, не заборавимо, прихватила Екуменску повељу и друге бројне документе, као што је скорашњи памфлет КЕК ’Будућа Европа’, у којима се пропагира јединство евроатлантистичке Европе и укључење православних држава и народа у ову нову Вавилонску кулу.“

Да ли ће нова Скупштина КЕК (од 2008. у њој не учествује РПЦ), која се одржава почетком јуна у Новом Саду, поставити питање СПЦ шта је урадила по питању конкретних дела којима се прихвата нова политичка „реалност“ коју је НАТО исцртао на Балкану?               

УВОЂЕЊЕ МИТРОПОЛИТСКОГ СИСТЕМА

Да ли треба да чуди што западни политичари и њихови послушници у Црној Гори, БиХ и Хрватској врше притисак на локалне епархије СПЦ да постану тзв. Православна црква у Црној Гори, БиХ и Хрватској?

Без брисања српског идентитета епархијама СПЦ у овим земљама, нема ни успешног завршетка процеса стварања квазинација. Следствено, најаве брисања атрибута „Српска“ из назива наше цркве и увођење митрополитанског система, према коме би СПЦ заправо била једна национално неутрална конфедерација аутономних централнобалканских историјских православних митрополија, деловали су током свих ових година као спремност за компромис са непријатељском „реалношћу“. Садашњи предлог новог Устава са својим решењима стоји негде између затеченог стања и оваквих најзлослутнијих предвиђања. Не брише се назив „Српска“, али се додаје историјски атрибут „Пећка“, с могућношћу да ово „Пећка“ постане најчешће употребљавани назив, а у следећој промени Устава СПЦ и једино име наше помесне цркве. Уосталом, КиМ се у саставу Србије пре брани неузимањем докумената злочиначке квазидржаве од стране свештенства и монаштва на КиМ, него насловом у имену Цркве.

ПОМЕСНА ЦРКВА БЕЗ НАЦИОНАЛНОГ ИДЕНТИТЕТА

Да ли је из Преамбуле Устава видљиво да је из црквене аутокефалије рођена српска

национална свест?

Подизање појединих епархија у ранг митрополија, где Црну Гору покрива једна, а Хрватску и БиХ две митрополије, ствара могућност да у будућности јача веза ових митрополија са наведеним политичким ентитетима, а истовремено под спољним притиском слаби веза са црквеним центром у Београду. Да су ове слутње оправдане, говори уводно дефинисање наше помесне цркве, у коме се реч српска не помиње као идентитетско одређење ниједанпут, већ се супротно томе истиче како Црква превазилази све границе, па и националне. Тако се обећана реалност Царства небеског, у којој „неће бити ни Јудеја ни Јелина“, на силу смешта у историју како би се по мери људске логике спровело глобалистичко уједначавање свих друштвених различитости. Из Преамбуле Устава се не види да је из црквене аутокефалије рођена српска национална свест, нити да је њен угаони камен „светосавље“ као православно хришћанство српског стила и искуства. Таква помесна црква без националног идентитета дозвољава према предлогу Устава својим епархијама да користе печат који неће одражавати јединство СПЦ, већ ће бити у складу са антисрпским асимилаторским законодавством нпр. Црне Горе или Хрватске.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *