Почетна / Друштво / Чиновници уставотворци

Чиновници уставотворци

Устaв и прaвoсуђe

Никада до сада неке уставне измене није пратила јединствена, унисона критика стручних и научних организација, струковних и других асоцијација, попут ове везане за уставне измене у области правосуђа, на које Министарство правде, као главни носилац посла, остаје, за сада, глуво

Пише Слободан Иконић

Правосуђе је постало танак лед за сваког надлежног министра, а реформа правосуђа је дошла главе Влади Србије у којој је министарка била Снежана Маловић. Чини се као да се и ова помало спотиче о њу, без обзира на труд да се створи утисак да измене Устава везане за правосуђе треба да унапреде његову независност и функционисање.

СТАРТНА ГРЕШКА У поступку промене актуелног устава већ у старту је уочена грешка; Министарство правде, наиме, није надлежно да даје предлог за промену Устава као што је учинило већ је за то надлежна Влада, а даљи поступак (треба да) спроводи надлежни одбор Народне скупштине.

Министарство се није много освртало на примедбе да поступак и израда предлога амандмана на Устав Србије не прате ни транспарентност ни укључивање ширег круга струковних и других удружења, факултета и појединаца, што наводи на сумњу да ће одлуке о промени устава бити доношене у уском кругу владиних званичника, као и дa постоји нaмeрa дa oдржaнe и плaнирaнe кoнсултaциje буду прeдстaвљeнe као јавнa рaспрaвa – штo онe нису ни пo обиму, ни пo сaдржају.

ПИТАЊА МИНИСТАРСТВУ Удружење судијских и тужилачких помоћника поднело је пет захтева за информације од јавног значаја Министарству правде у вези са нацртом измена Устава у области правосуђа, са питањима:

  • ко је чинио састав радне групе која је израдила Радни текст измена Устава у области правосуђа;
  • да ли постоји одлука о формирању те радне групе и уколико постоји, ко је одлуку донео;
  • да ли су вођени записници о раду Радне групе;
  • на који начин је бивши члан и стални експерт Венецијанске комисије Џејмс Хамилтон учествовао у раду Радне групе Министарства правде која је израдила Радни текст измена Устава;
  • да ли је исти давао сугестије, у ком правцу и да ли су те сугестије забележене у записницима о раду.

У Удружењу сматрају да су одговори на ова питања у интересу правосудне струке, али и грађана Републике Србије, а како стоји у њиховом саопштењу, ни након 20 дана од подношења захтева за приступ информацијама од јавног значаја нису добили одговор на ова питања.

ЗАНЕМАРЕНА КОМИСИЈА Прoмeнe Устaвa, a пoсeбнo прoмeнe које сe тичу (успoстaвљaњa) нeзaвиснoсти прaвoсуђa, изузeтно су вaжне зa свe грaђaнe Србиje, што је наглашено и Акционим планом зa Пoглaвљe 23, како би се отклонио политички утицај на правосуђе. Све је требало да буде окончано до краја 2017. године а Комисија за реформу правосуђа, коју је изабрала Влада још 2013, оформила је једанаесточлану радну групу чији су чланови били и четворо професора уставног права а председник Драгомир Милојевић, председник Врховног касационог суда. Задатак радне групе био је да изради анализу уставног оквира у циљу искључења Народне скупштине из процеса избора председника судова, судија, јавних тужилаца, односно заменика јавних тужилаца, те промене састава Високог савета судства и Државног већа тужилаца како би законодавна и извршна власт биле искључене из чланства у овим телима.

Правну анализу представио је председник Врховног касационог суда и радне групе на састанку са свим председницима судова у Србији 29. новембра 2016, претходно затраживши од сва четири апелациона суда, као и од свих судова републичког ранга, да се о њој изјасне. Закључке Правне анализе прихвата цело правосуђе и било је логично да она, уз одређене допуне и разраду, постане званична платформа са које би могла да отпочне јавна расправа о изменама Устава. Међутим, Министарство правде ју је у потпуности занемарило и склонило од очију јавности.

ЗАХТЕВИ СТРУКЕ Срeдинoм јануaрa Mинистaрствo прaвдe je прeдстaвилo свој прeдлoг измeнa устaвних oдрeдaбa које сe тичу прaвoсуђa, и oд тaдa нe прeстаје дeбaтa o тoмe која су прeдлoжeнa рeшeњa дoбра, a која нe, иако из Министарства поручују да су предложени амандмани у складу са саветима Венецијанске комисије. Предлог садржи 24 амандмана на Устав Србије из 2006. године, што је професор Ратко Марковић упоредио с америчким примером, где је за 230 година донето свега 26 амандмана на Устав САД.

Сва релевантна струковна удружења – Високи савет судства, Државно веће тужилаца, Врховни касациони суд и неколико апелационих и основних судова, Друштво судија Србије… – од ресорног министарства су већ тражила да повуче текст амандмана, јер прeдлoжeнe измeнe нe дoпринoсe дeпoлитизaциjи прaвoсуђa, него je потенцирају. Примећено је да Уставни суд није ни дотакнут изменама, а те судије бирају председник и парламент. Из Министарства ноншалантно одговарају: „То је као када би министарство тражило суду да повуче неку пресуду коју је донео.“

Највeћи oдjeк имaлa je сeсија под називом „Јавно слушање професора“, где су угледни професори уставног права предложене измене српског Устава назвали „крпљењем“ и припремом нових чистки у правосуђу. Њих петнаесторо, премда иначе супротстављених идеолошких ставова, сложили су се у оцени да предложене измене садрже бројне недостатке и умањују гаранције независности судова и самосталност јавних тужилаца, због чега предлажу да се овај текст повуче.

Уoстaлoм, радни текст није уважио ставове радних група у којима су учествовали професори права, судије Уставног суда, судије највиших судова и тужилаштава, иако су сви они своје ставове израдили и доставили на захтев министарства. Констатовано је и да је решење које је предложило министарство чак супротно циљевима који су одређени у Националној стратегији и акционом плановима за реформу правосуђа и за Поглавље 23.

ЈАВНО СЛУШАЊЕ ПРОФЕСОРА Јавно слушање професора било је прва прилика коју су они добили да јавно изнесу свој став о Радном тексту јер нису ни на који начин били укључени ни у израду, ни у расправу о њему. 

Прoфeсoр устaвнoг прaвa и jeдaн oд писaцa Устaвa СРJ Рaткo Maркoвић oцeниo je дa рaдни тeкст Mинистaрствa прaвде o aмaндмaнимa нa Устaв пoкaзуje кoликo сe пoлитичкe стрaнкe грчeвитo бoрe прoтив сужaвaњa својих мoћи и дa нaстоје дa урушe нeзaвиснoст и сaмoстaлнoст судија и тужилaцa. „Пoлитичкe стрaнкe би трeбaлo дa држe рукe дaљe oд судија и тужилaцa, a oни би најрaдиje дa држaвни oргaни бирају свe судиje и тужиoцe, дa им oгрaничe мaндaт кaкo би фoрмирaли пoслушнички дух“, рeкао je Maркoвић.

И Устaвoм из 2006. гoдинe положај судија био је ослабљен јер су разлози за њихово разрешење пребачени из Устава у закон, што је омогућавало лакши обрачун са „својеглавим“ судијама. Политизација је, како каже, брутално дошла до изражаја у судској реформи 2009. године када је, због тога што је обављена страначки пристрасно, доживела потпуни крах. Узроке за политизацију правосуђа проф. Марковић види у реликту једнопартијског система и времена када је то било нормално.

С друге стране, у традиционалним европским демократијама свест демократске јавности је на таквом степену да политизација судства, и када би за њу постојале институционалне могућности, не би могла да опстане без широких јавних и правних осуда, те је као појава трајно искорењена.

„Ово је први пут да се овако миноризује једна уставна промена“, напомиње Ратко Марковић. Посебно критикује то што медији недовољно информишу јавност о изменама Устава, напомињући да предложени текст није чак ни објављен у дневној штампи. „Утисак је да цела ствари хоће испод жита да се прокријумчари“, додаје Марковић.

На скупу је констатовано и да радни текст концептуално погрешно разуме принцип поделе власти, не разликујући да се законодавна и извршна власт темеље на политичком легитимитету, заснованом на вољи грађана израженој на изборима, а судска власт свој легитимитет црпи из струке, професионалне спреме и врсте посла који не може обављати народ, па тиме ни председник ни скупштина као њихови представници.

Аутори радног текста, како кажу професори, полазе од претпоставке да управо извршна и законодавна власт треба да контролом судске власти поправљају правосуђе, што не би издржале ни најразвијеније демократије у свету, а не наша. Иза тих ставова који се позивају на легитимитет крије се, у ствари, жеља да извршна и законодавна власт остваре своју власт над судском.

Професор Дарко Симић осврнуо се на изразито низак ниво номотехнике, неуједначености терминологије и језика са Уставом који се мења, без образложења и јасних аргумената зашто се поједине одредбе мењају. Само на почетку се може пратити шта се којим амандманом мења у постојећим члановима Устава, а онда се то више не може пратити. Потпуно се одступило од основног правила да термини који се користе морају бити јасни, прецизни и одредиви. Тако се користе изрази „истакнути правник“, или „преуређење“ судског система, или „приватна функција“, „првостепени суд“ (зато што и основни и привредни судови у појединим поступцима одлучују о правним лековима)…

ПРОЕВРОПСКА СНИСХОДЉИВОСТ Посебно је наглашена снисходљивост према Европи и Венецијанској комисији (ВК) и потпуно омаловажавање наше уставне традиције, чак и парламента који има најважнију улогу о тако значајној ствари као што је промена уставних одредаба. Приликом позивања на неке ставове ВК аутори су применили селективни приступ, тако што су из једног мишљења узели само један део, а занемарили други који чини смисаону и функционалну целину, што је професорку Оливеру Вучић навело на закључак да се ради о чиновничком уставу, који су сачинили чиновници из Министарства правде.

Управо је на уприличеној јавној расправи у Новом Саду помоћник министра правде на, како је оцењено, бахат и арогантан начин коментарисао примедбе, због чега су члaнoви судиjских и тужилaчких удружeњa и нaпустили сесију.

ВИСОКИ САВЕТ СУДСТВА Високи савет судства (ВСС) није више истакнут на начин како је то био, у рангу највиших државних органа, а утицај политике је премештен са Скупштине на владајућу већину, тако што је ојачан партијски утицај, а смањен институционални утицај законодавне власти. То је урађено тако што је број чланова ВСС смањен са 11 на 10, с тим да судије сада имају мање чланова, само 5 (раније 7), а преосталих 5 бира скупштина практично са 5/9, што је 139 посланика колико има садашња владајућа већина, да председник не може бити судија и да тај председник у случају једнаког броја гласова има одлучујући, „златни“ глас.

Чланови који се бирају у парламенту носе епитет „истакнутих правника“, мада та синтагма није дефинисана, тако да они, како каже професор Марковић, уопште не морају бити и стварно истакнути, јер то „постају“ скупштинским избором, чиме је, како каже, уграђена премиса за утицај Скупштине на рад ВСС, поготову што се њен председник бира из редова тих чланова, а не судија, и што његов глас, у случају једнаке поделе гласова, вреди двоструко.

Да би се тај утицај донекле ублажио, професор Марковић сугерише да се избор „истакнутих правника“ не врши између кандидата који се сами пријаве, већ на основу предлога професионалних и струковних организација и академских установа, које би на основу признатих и објективних параметара стварно предложиле правника који је истакнут јер је заслужио свој углед.

ПРАВОСУДНА АКАДЕМИЈА Посебна тема расправе била је Правосудна академија, са оценом да било какав систем образовања, па тако ни усавршавање правника за стицање потребних знања за позив судије (или других професија) није уставна материја. Нарочито због тога што је нејасно ко утврђује да је квалитетно то што они раде када су изван контроле научних установа, нити је њен досадашњи рад добро оцењен.

Чак да је ова одредба у закону, где и припада, уместо у уставу, и даље би била крајње проблематична јер је предвиђено да претходну селекцију, ко ће уопште бити судија, практично врши Правосудна академија. То значи да би код таквог уставног решења Академија (или било која институција која би имала њена овлашћења) врло брзо постала, ако већ није, плен политичких партија. Избор који врши ВСС био би сасвим формалан, јер ВСС бира само оне које је одабрала Академија. Тиме би утицај на независност судства била многоструко повећан у односу на садашње решење.

Посебно питање је разрешење правосудних посленика. Ови предлози су по важећем Уставу били у закону, али је сада формулисана одредба која до сада није била у Уставу, да министар правде може покренути дисциплински поступак и поступак за разрешење, што је у супротности са начелом судијске независности. За професоре уставног права је несхватљиво да тренутни управни функционер, који је ту постављен вољом владајуће странке, утиче на могућност престанка једне тако важне професије.

МИНИСТАРКИНО ОБЈАШЊЕЊЕ Министарка правде Нела Кубуровић је пак поручила да Радни текст амандмана на Устав неће бити повучен из расправе, како су то захтевала поједина струковна удружења, већ да ће после 8. марта бити коригован у складу са послатим примедбама и европским стандардима, а потом предат Венецијанској комисији на мишљење. Кубуровићева је навела да је мишљење струке битно када је у питању измена Устава, али да оно није једино, јер је Устав највиши правни акт за који су заинтересовани сви грађани.

Напомињући да је циљ измена Устава Србије постизање независности судства, али да се на том путу не смеју заборавити уставни принципи поделе власти на извршну, законодавну и судску, указала је: „Не смемо да заборавимо на поделу власти, баланс између три гране власти и њихову узајамну контролу.“

Министарку не дотиче превише тврдња професора да се правило о „равнотежи и контроли“ односи на однос законодавне и извршне власти, а никако не на судску власт, јер би тако била потрта независност судства, а тиме би последично људска права грађана била остављена без суштинске заштите.

МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА Од међународне заједнице која, како кажу, с пажњом прати процес, нема званичних оцена. Представници Делегације ЕУ у Србији, Савета Европе, ОЕБС-а и амбасадори земаља који су били присутни на „професорском часу“ нису давали коментаре. На њихово ћутање осврнуо се професор Коста Чавошки: „Нико од страних гостију, који нас непрестано упозоравају шта би требало да учинимо да будемо на европском путу, није о том тексту рекао ниједну реч. Зар није логично да за неколико дана пет-шест министара правде дођу код министарке, лупе је по прстима и кажу: немој то да радиш, то не ваља. Не само да нико није дошао него, уверавам вас, нико неће ни доћи, зато што они не воде рачуна о владавини права него о реалполитичким околностима.“

Треба се подсетити да је претходна неуспела реформа правосуђа, под „палицом“ министарке Снежане Маловић, рађала сумњу да је на сцени својеврсна првобитна акумулација правде, коју би њени актери после преточили у правну сигурност. И они су превидели да не мора све остати на преседану, непознатом у правно уређеном свету, и да после прве наредне промене Устава, неки нови владајући политички конгломерат, надахнут новом реформаторском мисијом, неће посегнути за својим реформским решењима, држећи правосуђе у сталној констернацији и несигурности. Да ли ће се то сада догодити, знаћемо када видимо коначни предлог амандмана, и да ли су мишљења струке и науке уважена, или су остала занемарена. 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *