Почетна / Друштво / Борба за монопол на лаж

Борба за монопол на лаж

МЕДИЈСКИ РАТ

Све већи напори који западни естаблишмент улаже у борбу против „малигног утицаја Русије“ не само у земљама које сматрају „московским вазалима“, попут Србије, него и у сопственој јавности указују да су све неуспешнији у наметању свог наратива и дуго и пажљиво грађеног монопола на информисање

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Знаћемо да је наш програм дезинформације успешан када све у шта америчка јавност верује буде неистинито.“ Варате се ако мислите да је ову реченицу изговорио председник Русије Владимир Путин, шеф руске дипломатије Сергеј Лавров или неки од њихових „тролова“. Уста из којих су изашле ове искрене речи припадају некадашњем шефу ЦИА Вилијаму Кејсију и изговорио их је, према сведочењу тадашње аналитичарке у Белој кући Барбаре Хонегер, фебруара 1981. током једног од његових првих састанака са тек изабраним председником Роналдом Реганом. Кејси је ово рекао одговарајући на председниково питање о томе шта сматра својим циљем на месту директора Агенције.

Како је, онда, могуће да су приче о „лажним вестима“ у фокус јавности доспеле тек више од 30 година пошто је директор ЦИА њихову производњу поставио као главни циљ свог рада? Зато што је две и по деценије од пада Берлинског зида и дезинтеграције СССР-а хегемонија америчке елите угрожена и на глобалном нивоу, и на домаћем простору – унутар САД и вазалних држава. Њихов монопол на информисање јавности срушио се успоном ривалских сила, Русије и Кине, које су постале довољно моћне да Америци парирају не само у економском и војном него и у информационом домену, али и појавом бројних алтернативних медија на интернету.

ЕВРОПСКА БОРБА ПРОТИВ РУСКОГ КАНЦЕРА Док су с оне стране Атлантика бројни истражни и други комитети пре свега посвећени борби против „тролова“ и „страних агената“ оличених пре свега у РТ-у и „Спутњику“, чији се рад на разне начине отежава и онемогућава, на домаћем фронту њихови европски савезници, захваљујући још колико-толико стабилној ситуацији код куће, ангажовани су на „информативном раду“ на Балкану и истоку континента. Док амерички „Ајрекс“ (званично непрофитна невладина организација за професионализацију и развој медија) не сакупи снагу да се врати у Србију и обнови свој рад на стварању још независнијих медија, празнину би требало да попуне европски играчи предвођени Јединицом за европске стратешке комуникације („Стратком“) покренутом у оквиру Европске службе за спољне послове јуна 2015. са примарним задатком да се бори против „руског пропагандног утицаја“ на оно што бриселска администрација назива „земљама источног суседства“ (Азербејџан, Белорусија, Грузија, Јерменија, Молдавија и Украјина), као и на простору саме Русије. Иако је првобитно планирано да „Стратком“ буде ангажован само на истоку континента, формирана су три посебна тима задужена за север, југ и Западни Балкан. Поједине државе чланице ЕУ (укључујући и Хрватску, Румунију, Велику Британију и неке друге земље) затражиле су од шефице европске дипломатије Федерике Могерини прошлог новембра да се знатно појача рад јединице на Западном Балкану, пре свега у Србији, где је неопходно „најснажније супротстављање руској пропаганди“. Посебну пажњу потребно је посветити Србији јер је она, како оцењују западни „стручњаци“, „највернији вазал Руса на Балкану“ („Дојче веле“ 15. новембра 2017). Да је Србија „руски вазал“ немачким експертима недвосмислено указује чињеница да је она „једна од малобројних земаља у региону која није увела економске санкције Русији“, што „можда објашњава од чега Србија уопште живи“. С обзиром на то да немачки експерти не виде да то што Србија није увела санкције Русији супротно сопственим интересима, док је Немачка то учинила по цену губитка милијарди евра и зарад туђих интереса, говори управо да није ничији вазал (док Немачка то, можда, и јесте), јасно је зашто верују да је подршка Русији у нашој земљи последњих година порасла само захваљујући присуству „Спутњика“, а не због, на пример, равноправног партнерског односа који Москва има према Београду (као и са другим светским актерима), за разлику од Берлина, Брисела или Вашингтона.

Занимљиво је и ко за „Стратком“ саставља листу медија који шире тзв. лажне вести. Ради се о организацији „Кремлин воч“ у оквиру тинк-тенка „European values“ који финансирају Џорџ Сорош и његов Фонд за отворено друштво. 

ВЕРНОСТ КРАЉИЦИ У овом контексту медијске офанзиве треба посматрати и повратак британског јавног сервиса „Би-Би-Си“ у Србију. Овај медиј, који се није баш прославио по објективности ни током шкотског референдума о независности, када је требало заиста да објективно информише оне који га плаћају, а не само да другима шири пропаганду у интересу Лондона, Србију је напустио 2011, када је угашен радијски програм на српском, албанском и македонском језику. Колико објективни и у чијем интересу треба да раде новинари српског сервиса најбоље говори твит који је поводом запослења објавио један од њих, иначе врло угледни колега. „Драги сви. Од сутра ступам у службу Њеног Величанства Елизабете II у својству скромног новинара у ББЦ Србија“, написао је овај новинар несвестан и за кога ради, а и када се у српском језику пишу велика слова. У свој својој скромности, он је искрено рекао да је његов посао да шири интересе једне политичке фигуре која, у овом случају, представља цео естаблишмент, а не да извештава истинито, у општем јавном интересу, што налаже новинарски кодекс. Ово је исто као када би неки новинар РТС-а рекао да ради за Александра Вучића, или његов колега са РТ за Владимира Путина. Већ овај пример указује да „непрофитни“ западни стручњаци који желе да „професионализују“ наше новинарство за циљ можда немају стварање некакве непристрасне медијске сцене, него поновно успостављање изгубљеног монопола на пропаганду. Да им је до тога стало, потрудили би се прво да то спроведу код своје куће, али то не раде. Сетимо се само „Панамских папира“ и како су у том случају поступили „најнезависнији истраживачки новинари“ који су „зарад јавног интереса“ објавили само пробрани део документације до које су дошли, за разлику од „путиновског бота“ Џулијана Асанжа који је увек објављивао све.

Такође, треба се запитати и колико објективности и отпорности на лажне вести имају они што објављују вести позивајући се на опскурне изворе попут Лондонске опсерваторије за људска права за коју постоји основана сумња да нема никаквих кредибилних извора информисања из Сирије или на „опозиционе сајтове и постове на друштвеним мрежама“ на које се, на пример позива британски „Гардијан“ када пише да су „десетине хиљада Руса силом натеране“ да дођу на предизборни митинг Владимира Путина на једном московском стадиону (процењује се да је скупу присуствовало око 130.000 људи). И тако даље, и даље и даље…

Уместо да лупају главу размишљајући како да срца и умове грађана у Србији и земљама источног партнерства, као и унутар Европске уније, придобију продајом магле, европске бирократе и елита би можда требало да се ману тог заната и покушају да учине нешто конкретно како би вратили поверење грађана. Тужно је ако заиста мисле да је руска пропаганда толико моћна да може да их огади једном просечном Британцу, Французу, Немцу, Италијану, или Србину. Људе од њих одвраћају њихова дела, а за њих би се сазнало и без „малигних медија“ јер се и те како осећају у сваком сегменту живота обичних људи. Зато и расте изборни рејтинг „алтернативних снага“ како у САД, тако и широм Европе, укључујући и Италију, последњу у низу земаља у којима је естаблишмент доживео пораз.              

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *