Почетна / Колумне / Зона сумрака / Струјни удар

Зона сумрака / Струјни удар

Заиста је занимљиво било гледати како из визуре луксембуршких новинара данас изгледа живот Срба на Косову. Испада да, као што су по логици Хага Срби сами себе убијали током ратова деведесетих, тако и сами себе тлаче на Косову, а највећи проблем овог друштва и највећи доказ „цивилизованости“ је плаћање рачуна за струју

Иако север асоцира на Дивљи запад, на географском западу Космета дивља је само природа. У овом крају Метохије, где живе Срби, ред се зна – ово је, рекло би се, кључна премиса документарца „Деценија (не)нормализације“ регионалне телевизије Н1, чије је седиште у Луксембургу. Појам „север“, на којем се живи као на Дивљем западу, односи се на северни део Косова и Метохије, односно четири општине у којим Срби још чине већину (Северна Косовска Митровица, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток), док је „географски запад“, оно где „живе Срби“ и где се „ред зна“ – општина Исток, прецизније село Тучеп. У целој овој општини, према подацима приштинског Министарства за заједнице и повратак, живи 194 Срба, што је око 0,5 посто од укупно 39.289 становника, или два процента од 9.142, колико их је из ове општине расељено у Србији.

Укратко, тамо где су Срби опстали, где су колико-толико одржали сопствену управу, влада безакоње, а тамо где се њихово присуство мери у промилима, где је „дивља само природа“, одакле су, по овој логици, „дивљаци“ протерани, па су остали само „питоми“ Албанци, „зна се ред“. За разлику од Дивљег запада (или Дивљег севера), на остатку Косова уредно се, на пример, плаћају рачуни за струју. То је врло важна ствар, судећи по документарцу луксембуршке телевизије. Из луксембуршке визуре вероватно је заиста несхватљиво да неко не плаћа рачун за струју. Да је телевизија Н1 којим случајем америчка, а не луксембуршка, овај проблем са наплаћивањем потрошене електричне енергије их и не би толико чудио с обзиром на то да је, у Тексасу, на пример, лета 2017. године због неплаћених рачуна струја исечена у 900.000 домаћинстава, а у Калифорнији у 714.000  (подаци „Блумберга“). У читавим Сједињеним Државама у 2014. ненаплатива дуговања за електричну енергију износила су више од милијарду и по долара. Стварно Дивљи запад! С друге стране, добар новинар би се мало распитао и лако дошао до податка да овај проблем не постоји само на северу Косова, код дивљих Срба, него и код поштених Албанаца где је, према званичним подацима од пре неколико година, КЕК наплаћивао тек 30 одсто своје производње електричне енергије. Од тада се ситуација на Косову можда побољшала.

Тамо где се живи „од засуканих рукава (Исток и остатак Косова), а не од политике (српски север)“ све је супер! Косово уопште није „мафијашка држава“, „европски Авганистан“, „центар за трговину наркотицима и белим робљем“, како га већ деценију и по називају многи светски стручњаци и званичници. Европски парламентарац Пино Арлаки, један од највећих светских стручњака за борбу против организованог криминала, блиски сарадник чувеног убијеног италијанског судије Ђованија Фалконеа, бивши генерални директор Канцеларије УН за борбу против наркотика и криминала (УНДОЦ), на пример, изјавио је управо то – да је Косово мафијашка држава којом управљају „исте структуре, исти људи“ као и 1999. године, када је за генералног секретара Кофија Анана састављао интерни извештај о криминалу у јужној српској покрајини. „Срамно је било како су се Европа и САД суочавале с тим проблемом“, рекао је он и додао да је Запад „окретао главу од криминалних активности“. Или анонимни европски амбасадор чије је речи у тексту за амерички „Политико“ пренео новинар Чак Судетић, иначе коаутор књиге „Лов: ја и ратни злочинци“ бивше хашке тужитељке Карле дел Понте. „Тужно је што су САД и европске земље пре десет година знале да су (председник Косова Хашим) Тачи и његови људи умешани у шверц наркотика и стварање мафијашке државе“.

Поред свега овога, из луксембуршке визуре, главни проблем за Косово, косовске Србе, па и Албанце је што се на северу покрајине могу возити аутомобили без регистарских таблица и избегавати плаћање струје! Колико је организовани криминал на Косову небитан за Луксембург показује нам и интервју ове телевизије са Хашимом Тачијем. Док је десничарска прошлост хуманитарца Арноа Гујона за Н1 била централна тема његовог ондашњег гостовања и док је питање о томе „сасвим легитимно, професионално новинарско питање“, Тачијева прошлост је потпуно неважна. Југославу Ћосићу, који је познат по „оштрини“ у пропитивању својих саговорника, као да су на административном прелазу конфисковали сву дрчност, па је пред Тачија изашао наоружан само снисходљивошћу. Истини за вољу, упорно га је пропитивао и о суду за злочине ОВК и о нерешеним злочинима против Срба, али зар не би било легитимно и професионално у том контексту питати га макар да ли страхује да ће се и сам наћи пред тим судом и да ли је истина да „испод жита“ чини све у својој моћи да тај суд не заживи? Не? Ћосића много више од овога интересује кључно питање „када ће Косово укинути визе за грађане БиХ“.

Док на северном Дивљем западу нико није безбедан, у Призрену је „чак и неумесно питати Србе да ли се плаше“. Тридесет петоро њих (0,02 посто становника општине Призрен) осећа се потпуно безбедно у овом граду „у којем вишејезичне табле нису само формалност“. Осталих 15.028 је од бог зна чега побегло у Србију. Вероватно зато што у Призрену, како каже луксембуршки новинар, „рачуни за струју нису, као на северу, само мртво слово на папиру“. Све у свему, суштина документарца Н1 о животу Срба на Косову није била да се реално прикаже живот наших сународника него да се демонстрира како „одметнути“ север не ваља ником, па да га што пре треба интегрисати у остатак „мафијашке државе“ у којој се плаћа струја. Не објашњава се ни да безакоње, без икакве сумње присутно и на северу Космета, није резултат српског дивљаштва већ чињенице да су институције државе Србије одатле протеране, што ратом, што миром, нити да је незавидна ситуација у којој се Срби овде налазе плод њихове борбе за опстанак српства у овом делу земље и одбијања Приштине да се повинује Бриселском споразуму (какав год он био).         

  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *