Зона сумрака – Сила осовине

Када се погледа резоновање београдског дневника Блиц и начин на који овај лист представља пре свега нашу скорију, али и старију историју, поставља се питање на којој би страни он био 27. марта 1941

За разлику од свих осталих медија који су свој простор посветили представљању књиге бившег југословенског дипломате Небојше Вујовића, укључујући и телевизију Н1, на озбиљан и јавном интересу посвећен начин, дневник Блиц је, у складу са својом традицијом, тој теми приступио крајње таблоидно и злонамерно користећи опет прилику да се обрачуна са српским руководством и амнестира западне силе сваке одговорности за ратове у бившој Југославији, најпре за НАТО бомбардовање. Иако по свом концепту субјективна, пошто као лично сведочење мора носити одређену дозу приватног доживљаја и интерпретације, књига Последњи лет из Дејтона – преговори иза затворених врата представља кључно дело за свако будуће сагледавање догађаја из деведесетих година прошлог века и ниједан озбиљан истраживач посвећен расветљавању овог раздобља у нашој историји неће моћи да је заобиђе. Вујовић, који је у то време као шеф Мисије СРЈ у Вашингтону играо важну улогу у преговарачком процесу, у својој књизи, како је то рекао Матија Бећковић, „без икаквих украса сведочи мирним оком и гласом о ономе што се десило“.

И шта је у свему томе најважније за Блиц? Најважније је да је Јовица Станишић – за којег Вујовић наводи да су га Американци „изузетно ценили“, да је био „изузетно конструктиван, рационалан“, да је „одиграо изузетну улогу“, али да је „политички био унапред осуђен“ – „у дејтонским клубовима држао час гитаре“. Друга важна ствар, такође извучена у наслов, јесте да су Мирјани Марковић куповане ципеле. На основу наслова Блица рекло би се да је Вујовићева књига све само не озбиљно сведочанство. Али онда, после ове банализације, долазимо до кључног момента: „Како је Милошевић изгубио Косово“ (у Дејтону!). Наводни губитак Косова Блицу је иза часова гитаре и шопинга! А како Блиц објашњава тај губитак? У тексту се дословце наводи: „Милошевић није попустио и то нас је коштало бомбардовања и проблема са Косовом. Наиме, америчко руководство је имало идеју да се у Дејтону реши и овај проблем па су преко Небојше Вујовића послали Милошевићу нацрт споразума који је предвиђао широку аутономију за Албанце, изградњу њихових институција које су били напустили, смањивање централизованог утицаја Београда, али је то решење подразумевало останак Косова у оквиру Србије. Милошевић је то одбио.“ По Вујовићевом сведочењу, Милошевић је, када је видео амерички предлог, љутито рекао: „Је л’ се они то са мном зајебавају? Па шта они мисле, ко сам ја, какво Косово, то је унутрашње питање Србије, не долази у обзир.“ Блиц не наводи, међутим, да је америчка понуда подразумевала и долазак америчких трупа на Косово и формирање базе Бондстил. Истина је, што каже и Вујовић, да смо „свакако добили Бондстил, уз батине“, али и после 27. марта смо добили и батине и нацистичку окупацију, па да ли је тада требало да ћутимо? Да ли, када вам неко малтретира трудну жену, ћутите да не бисте добили батине?
Много важније је, међутим, какву је то прилику Милошевић тада пропустио. Исту ону коју Горбачов није када је уз америчке гаранције да се НАТО неће ширити на исток повукао совјетске трупе из Источне Европе? Ено сада унука оних који су се смрзавали пред Стаљинградом опет на границама Русије. Споразум тада понуђен Милошевићу сигурно би био поштован, за разлику од Резолуције 1244 Савета безбедности која предвиђа да је Косово саставни део Србије? Зашто би поштовали то, ако не поштују документ највишег светског органа који на више места апострофира и гарантује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, чији је правни наследник Република Србија? Милошевић је, очито, а о томе сведочи и Вујовић, био потпуно свестан шта би његов пристанак на такав споразум значио – по доласку у Београд би га „сачекали на нож“. Свеједно је да ли Милошевић из личног опортунизма, или из искрених принципа није желео да подели судбину кнеза Павла. Kао што су 1941. они који су одбили Тројни пакт били на правој страни историје, тако је било и 1995. у Дејтону, а тако је било и 1999. у Рамбујеу. То и Вујовић каже, оцењујући те преговоре као „озбиљну капитулацију“ коју нико не би смео да потпише, док је Кумановски споразум (у којем је, такође, учествовао) „друга прича“. Блицу није проблем што су Американци, како то сведочи и Вујовић, још 1995. били решили да бомбардују Србију, него што Милошевић није удовољио њиховим захтевима. А шта би било да јесте? Живели бисмо срећно и у љубави, пошто су косовски Албанци били деца цвећа док су имали широку аутономију по Уставу СФРЈ из 1974. и уопште није било насиља над Србима, нити сепаратистичких тежњи. Никада.