Зона сумрака / Једначење по Живковићу

У тренутку инспирације Зорану Живковићу паде на памет да су четници и усташе увек били савезници, па се, логички произлази, између њих може ставити знак једнакости. И једна, и друга тврдња имају смисла колико и Живковић знања

Пише Филип Родић

Један од симбола префињености, образованости и интелектуалности наше политичке сцене, бивши премијер Србије Зоран Живковић поново се одважио да држи лекције из историје и правописа. На страну што је човек који мисли да је Иван Клајн дизајнер доњег веша у маниру изреке „ругала се шерпа лонцу“ своје политичке неистомишљенике, назвавши их „патријотама“, колективно прогласио за неписмене, укључујући ту и своје некадашње партијске колеге, историчаре Предрага Марковића, Чедомира Антића, Бојана Димитријевића и друге. Живковић је, ваљда фасциниран својом посланицом Мариником Тепић и оним за шта она верује да је милитантни антифашизам, народу обзнанио да су „четници и усташе увек били савезници“. Варате се ако мислите да је Живковић до овог историјског открића дошао читајући књиге, или бар фељтоне. За њега ионако кажу да не чита превише. Било му је довољно да види неке фотографије неких људи са четничким обележјима у друштву неких људи са словом „У“ на глави. „Слика говори хиљаду речи“, рече себи Живковић и помисли да је видевши те фотографије прочитао макар десет страна, те да има необорив аргумент за своју тврдњу коју само „неписмене патријоте“ не могу схватити.

Историчар аматер је открио фотографије бораца самопрокламованог војводе Уроша Дреновића који заиста јесте тесно сарађивао са усташама и НДХ и прославио се учешћем у офанзиви на Козару, једним од најгорих злочина против српског народа. На фотографијама, међутим, не пише да Дреновић ама баш никакве везе није имао с оним што се данас сматра „четничким покретом“, што је утврђено и на суђењу Дражи Михаиловићу. Чак ни тужилац Милош Минић није истрајао у намери да докаже Дреновићеву повезаност са Михаиловићем, али Живковић, за чије би се самопоуздање и амбицију могло рећи да су сразмерно обрнути његовим интелектуалним капацитетима, мисли да јесте. Шта би тек било да је Живковић којим случајем видео фотографије четника Косте Пећанца с Немцима? Мислимо на оног Пећанца што су га „Дражини четници“, то јест борци Југословенске војске у отаџбини, стрељали управо због сарадње с окупатором. Или да је видео слику усташког злочинца Макса Лубурића како у крилу држи главу неког од четника Павла Ђуришића, за којег се поуздано зна да је жив спаљен у Јасеновцу, том симболу српске сарадње с усташама.

Зна ли начитани Живковић да ако следимо његову аналогију, долазимо до тога и да је Демократска странка, чији је поносити члан био до 2012. и чији је данашњи коалициони партнер, савезник усташа? Не кажемо ово због блиске сарадње коју је са Загребом успоставио Борис Тадић нити због његових извињавања. Ово наводимо због тога што је једна од најважнијих фигура оригиналне, предратне Демократске странке, на чије се тековине данашњи ДС позива, Милан Грол био министар у истој влади у којој је министровао и Дража Михаиловић. И због тога што су многобројни тадашњи чланови и функционери ДС били блиски четницима или су се борили на њиховој страни. Поменимо само председника Демократске омладине из тог времена Милију Јанићијевића, истакнутог Дражиног сарадника, или Михаила Кујунџића, некадашњег председника Централног националног комитета, највишег политичког тела Михаиловићеве Југословенске војске у отаџбини, који је, наводно, и умро на седници ове организације пошто је курир донео вест да је Црвена армија прешла границу.

Знао би Живковић, да је којим случајем то могло бити документовано фотографијама, да су Михаиловића за његов допринос антифашистичкој борби одликовали и Хари Труман и Шарл де Гол. Али будући да није, то би морао да прочита. Да прочита би морао и да ова двојица нису, нити би, одликовали икога ко је био злочинац и усташко/нацистички савезник. Да прочита би морао и да уколико су четници били сарадници окупатора, онда у Србији до 1944. и није било антифашиста, с обзиром на то да су партизани до тада деловали на територији НДХ. Да Живковић чита, схватио би, на концу, да овом логиком и изједначавајући четнике и усташе себе сврстава у „усташке савезнике“, пошто подржава теорију првог председника младе хрватске демокрације Фрања Туђмана из његових „Беспућа повјесне збиљности“ – да су усташе и четници суштински једно те исто. Да ли онда верује и у Туђманово правдање усташког злочина дајући му епитет „природног“? „Геноцидно насиље је природна појава, сукладна људско-друштвеној и митолошко-божанској нарави“, прочитао би Живковић да је узео „Беспућа“. Расправа о томе да ли су четници били сарадници окупатора или антифашисти је нешто о чему, на крају крајева, треба да пресуде историчари, а не политичари. Када политичар између усташа и четника ставља знак једнакости, то нема никакав историјски значај, него само политички. Све и да су сарађивали с окупатором, четници нису имали своје логоре, нити намеру да затру цео један народ. Да преведемо то на језик који Живковић може да разуме – то је као да се пореде бунда од нерца и бунда од зеца.  

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *