Почетна / Уводник / ВОРЕНОВ КЛИШЕ

ВОРЕНОВ КЛИШЕ

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Баук „потпуно празног папира“ надвио се над Србијом. „Бесадржајност“ тог папира – како је иначе назван ових дана много помињани а наводно још ненаписани правно обавезујући споразум о нормализацији односа Београда и Приштине – не наговештава међутим да ће се будућност одређивати као резултат згодитака на рулету под шеретским геслом „може да буде, не мора да значи“. Не, то никако, јер би тада, у духу празнини својствених потенцијално једнаких могућности за ове обе стране, то значило разумну прилику за Београд који би могао да укњижи добитке и речени папир попуни пожељнијим садржајем. Вољом моћних и устројства којим су они одредили правила на релацији Београд–Приштина, митска „белина“ у овом тренутку ипак не значи могућност повољног обрта за српску страну. Укратко, из београдске перспективе, празнина папира уопште није празнина већ само тактичка варка и кокетирање док се у продужном времену до детаља не разради, по Србију вероватно неповољан, садржај тог документа. Да је управо тако, проговорио је ових дана уважени европски комесар за преговоре о проширењу Јоханес Хан. Тек два дана по представљању Стратегије проширења ЕУ, документа чија је топла и за Србију „охрабрујућа“ порука у прошлом броју Печата дефинисана пословицом – „не липши магаре до зелене траве“, Јоханес Хан у својству гласника из Брисела, или како добри зналци косметског правног, дипломатског и другог провизоријума кажу – поштара земаља Квинте, рекао је да Европа нема план како ће изгледати правно обавезујући споразум о нормализацији односа с Приштином. ,,Папир је потпуно празан“, тврди комесар. Говорећи у Београду на конференцији ,Стратегија за Западни Балкан – Отварање пута ка приступању ЕУ, он је нагласио да не постоји временски оквир за решавање косовског питања до 2019, већ да тај споразум треба да буде закључен до приступања Унији (која дакако ,,због поуке из прошлости, неће прихватити ниједну нову чланицу без претходног решавања отворених билатералних питања“)…

Како чак и из перспективе ЕУ (угрожене ширим међународним приликама и тлачењем од стране хировитог и надменог Вашингтона) није тренутак да се са Србијом разговара уз потезање јасно показаног штапа, уважени Хан је махнуо папиром неконзумираног уцењивачког потенцијала, но у очекиваној боји шаргарепе.

Шта ту још није у реду, осим суштински спорног момента – чињенице да се са овде подразумеваним значењем уопште налаже уређивање односа Србије с њеном покрајином и да се то још помпезно назива: правно обавезујућим споразум о нормализацији односа? Због чега се ово махање тобожњом „празнином“ међу Србима разуме и доживљава с нелагодом која надилази актуелно суморно расположење поводом политике ЕУ и сумњиве извесности перспективе придруживања?

Чини се да нас одговору усмерава управо чињеница да је и у најновијем „јесам празан, али чик ме заслужи“ папиру препозната једна неуморно злорабљена матрица, позната из већ преживљаваних мучних тренутака наше скорашње историје. Тада је, такође, било говора о својеврсној неодређености и празнини, али још злокобнијег садржаја казаног уз најаву нимало обећавајуће будућности. Реч је о општепознатом догађају који, у својој књизи Правила ћутања, описује Момир Булатовић. Слободан Милошевић је, наиме, тражио од Ворена Кристофера, тадашњег америчког државног секретара, истакнутог службеника у администрацији Била Клинтона, да напише услове које Србија треба да испуни како би САД престале да нас киње и злостављају. Кристофер, у америчкој политичкој номенклатури и просторима „дубоке државе“ поштован као тихи специјалац способан за велика дела и вешто изведене притиске на људе, то јест за мајсторски изведене гадости, одговара: „Нема посебних услова. Морате увек и на сваком месту да урадите оно што се од вас очекује.“

Не препознаје ли се, условно, да се и Кристоферов захтевни и претећи одговор Милошевићу могао именовати као „потпуно празан папир“, својеврсна гладна неман која се, у служби незајажљивих апетита и бескрајног условљавања жртве, чува непријатне одређености коначних захтева! Кристофер је тада обелоданио један клише који је потом неуморно коришћен и користи се све до најновијих дана, све до Јоханеса Хана – званично титулисаног као европског комесара за преговоре о проширењу, а незванично – од стране овдашњег доброг познаваоца односа Србије и ЕУ – виђеног као секунданта САД или као персонализовани сервис јаких држава чланица Квинте? 

Једнако као што је Слободан Милошевић Американцу поставио поменуто трезвено државничко питање, Александар Вучић је бриселским челницима више пута поновио захтеве да му кажу шта то Србија треба да учини да би је примили у своје друштво. Да ли је одговор коначно стигао? Да ли је стигао у форми најновијег празног папира, сличног оном који је као универзалну мустру утемељио Кристофер са значењем – нема посебног садржаја, али има и биће нових захтева који се морају испунити, јер у пословима са Србијом фер погодба једноставно није опција о којој ми на Западу озбиљно размишљамо.

Управо на трагу ових начела, као подршку Србији, Хан, сасвим cool, каже: Нормализација односа с Приштином и решавање билатералних питања само су додатни елементи, који не могу бити компензација за (не)испуњавање других обавеза. Све мора да се уради и то је јасно исказано у Стратегији проширења. Цео процес се заснива на заслугама, датум за учлањење у ЕУ земаља Западног Балкана није уклесан у камену, и не значи да Србија може да га сачека скрштених руку, јер то није бланко чек већ су потребне бројне реформе које је неопходно реализовати… Штап-шаргарепа-штап-штап…

„Србија је често била у прилици да буде злостављана, поготово последњих двадесетак година. Али ово што нам се већ неко време дешава у нашим односима са Бриселом и Вашингтоном посебна је врста злостављања, за коју не верујем да је забележена у међународним релацијама.“

Коментар који смо управо навели није написан ових дана него пре пола деценије – у једној од безброј ситуација за Србију сличних актуелној. Написао га је Слободан Антонић у свом тексту за Геополитику, насловљеном као Геополитика злостављања. У малом часу анатомије ове појаве која је постала српска судбина, Антонић још каже: „Код овог злостављања нема коначне листе захтева које жртва треба да испуни да би са злостављањем престало… Штавише, не само да нема коначне листе, нема ни јасних захтева. Морамо ’урадити оно што се од нас очекује’, али чак ни конкретна очекивања нису баш сасвим јасно одређена. Жртва мора стално да осећа кривицу да нешто једноставно није урадила како треба. Зато јој се не дају коначни задаци. Сваки виши чиновник Брисела, Вашингтона, Берлина или Хага може да Србији износи своје примедбе на урађено, да јој мења задатке, да јој задаје нове ’обавезе’ или да јој ресетује старе.“                

 

2 коментара

  1. унутраш.дијалог.ро.ја

    Маханјем белог празног бесадржајног папира према Србији да Србија прихвати Правнообавезујући споразум о нормализацији… (има наставак који се прећуткује „да Србија и Косово не ометају једни друге у медјународним приступима“), и након тога бити попунјен садржином, претставлја перфидни метод за манипулацију да се Србији наметне штетно решенје које би омогућило Косову функционалну независну државу. Може се десити и да буде попунјен правнообавезујући папир са накарадном формулацијом а да се Србији наметне као легитиман да оствари цилј (Косово независна држава). Примера у пракси је много: Брисел. споразум, Унутрашнји дијалог о Косову, Медјународ. телефонски број за Косово… итд.:

    БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ одредјује статус Косова (КиМ). Али то Вучић прећуткује 5 година и тумачи да је то дијалог за болји живот Срба на Косову(!). Формулација тог документа је изведена да превари и доведе у заблуду: Прве 6 тачке-одредбе као формиранје ЗСО, али остале 9 одредбе дају Косову све атрибуте албанске муслиманске државе. ЗСО је у документу назначен у загради (ЗСО), а тумачи се као крунцијално национално питанје, при томе сакрива се од српског народа да ће тзв ЗСО радити по законима и Уставу државе Косово… (прва тачка у Брисел. споразуму: Формиранје Асоцијација/Заједница општина са српском већином (ЗСО))…
    УНУТРАШНЈИ ДИЈАЛОГ о Косову: Када је Вучић предао Косово Бриселским споразумом који је у заврсној фази пред свршен чин – сада позива народ на унутрашнји дијалог – да пребаци одговорност на Српски народ : Унутрашнји дијалог (Вучићево-Дачићеви следбеници са коалицијом), Вуцић са Тачијем и Могеринијевом уградиће у Бриселски споразум – И то ће претставити као алиби – став Србије да се реши косовско питанје.
    МЕДЈУНАРОДНИ ТЕЛ. БРОЈ 383 за Косово је Србија омогућила наводно за Географску област (а не за Косово)? Лажу и обманјују српски народ у здрав мозак!!! …




    5



    0
  2. Verica Dedovic

    Vreme da se digne kuka i motika – zadnji je cas.




    3



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *