ВЕНЕЦУЕЛА И АМЕРИЧКА ЗАВЕРА „РОТИРАЈУЋИХ ВРАТА“

Спрема ли се нова операција смене режима у Јужној Америци?

Амерички врх прети Венецуели државним ударом. Док се ова земља спрема за нове председничке изборе, тензије у региону расту. Опозиција је одбила да потпише споразум који је био последњи покушај Николаса Мадура да каналише политичку, економску и социјалну кризу и обезбеди миран период до избора заказаних за 22. април. Истовремено, Сједињене Америчке Државе Каракасу обећавају проширење санкција на извоз нафте уколико се настави са припремом изборног процеса (!?)

Америчка блокада Венецуеле је већ изазвала озбиљне економске и социјалне проблеме најширим слојевима венецуеланског народа, а амерички државни секретар Рекс Тилерсон најављује продубљивање економских санкција.

Како је изјавио током недавне интензивне дипломатске кампање у земљама региона (Аргентина, Колумбија, Перу и Јамајка), америчке санкције би ускоро могле да блокирају и венецуелански извоз нафте, што се у многим анализама разуме као последњи корак ка отвореној агресији Сједињених Америчких Држава.

Овоме у прилог говори и чињеница да амерички утицајни сенатори и конгресмени већ увелико позивају оружане снаге Венецуеле да откажу послушност легитимном председнику Николасу Мадуру и „стану уз народ“, наравно како би проамеричка пета колона, заинтересована за „демократизацију“ природних добара ове земље, лакше дошла до полуга власти и одужила се својим спонзорима са северноамеричког континента.

Све се догађа непуних месец дана после хапшења терористичке организације, одговорне за прошлогодишњи напад хеликоптером на зграду Врховног суда правде и Министарства унутрашњих послова у Каракасу. Ови догађаји указују на то да Сједињене Америчке Државе појачавају своје субверзивне активности усмерене против стабилности и суверенитета Венецуеле.

Новинарство као бизнис

Током неколико година дуге општедруштвене драме која се са дубоким економским и социјалним последицама одиграва у Венецуели, „независни“ медији упрегнути су у проамерички наратив можда и више него што је то био случај са другим државама где су на власти „неподобни режими“.

Анализе показују да број негативних саопштења Беле куће против званичника Венецуеле почиње да расте од априла прошле године, када се бележи пораст насилних обрачуна наоружаних банди са органима реда у Венецуели, као и њихов све крволочнији карактер. Од априла 2017. године свакодневно су алтернативним медијима до јавности стизали извештаји о бруталним оружаним нападима милитантних група на полицију у већим градовима Венецуеле, а један од најбизарнијих случајева насиља тзв. „опозиције“ се догодио у мају прошле године, када је тамнопути младић, који се декларисао као „чависта“, био брутално претучен, избоден и запаљен жив, после чега је од тешких опeкотина и убода ножем умро у болници – био је то двадесетједногодишњи Орландо Фигуера, а слика „човека буктиње“ који трчи кроз групу насмејаних „венецуеланских опозиционара“ оставила је јавност у шоку.

Упоредо са овим догађајима на улицама готово свих већих градова Венецуеле, ређали су се наслови у глобалној штампи и електронским медијима доминираним западним утицајем како „диктатор Мадуро“ прогања опозицију. У овом специјалном медијском рату против државе и народа Венецуеле глобални амерички и водећи европски медији (пре свега шпански, холандски, енглески и немачки) осликавали су портрет „избезумљеног диктатора који убија своје грађане“ а, ето, сасвим случајно, ту су Сједињене Америчке Државе које желе што пре да заштите народ Венецуеле од сопствене државе и сопственог легитимно изабраног председника. Да није трагично, било би смешно.

Анализа садржаја ових медијских насртаја на суверенитет једне слободне земље показује да је од готово четири хиљаде драстично негативних наслова у америчким глобалним медијима усмерених током прошле године против званичника Венецуеле – највише потекло од агенције „Ројтерс“, која своје „производе“ објављује у гласилима као што је „Њујорк тајмс“, а на другом месту је „Асошијетед прес“, чије „страшне приче“ о Венецуели најчешће објављују „Вашингтон пост“, „Мајами хералд“ и „Еј-Би-Си њуз“. Не заостаје ни француски „А-Еф-Пе“, чије садржаје о „латиноамеричком диктатору“ са задовољством објављују и најкрупнији британски и шпански медији. Међу европским „бастионима слободне штампе“, који бизарно насиље тзв. „опозиције“ у Венецуели приписују „диктатору Мадуру“, издваја се и „Дојче веле“, медијска кућа која је током 2017. године о Мадуру објавила више од 600 негативних вести – готово две дневно!

Све сами примери „слободног и независног новинарства“; независног, можда… али од било каквих скрупула и обавеза према јавности да садржаји информација морају бити у складу са истином. Напротив, овде је „истина“ проверено у складу са интересима Беле куће и бриселске бирократије. Што би рекли наши либерални пријатељи: „И то је само бизнис.“

Радите како кажемо, не како радимо

Готово шизофрено делују извештаји глобалних медија о Венецуели чија је заједничка окосница то да је неопходно „свргнути диктатора Мадура и народу вратити демократију“, док истовремено у Америци траје вишемесечна медијска хистерија о наводном руском мешању у америчке изборе. У случају свог јужноамеричког суседа, међутим, политичко, економско, медијско и субверзивно мешање Американаца у изборе једне суверене земље није нимало проблематично; штавише, у питању је обавеза Америке да поново покуша да извезе свој најпознатији производ – „америчку демократију“.

Некако баш када је изгледало да су се представници власти и опозиције Венецуеле у преговорима вођеним у Доминиканској Републици договорили о стратешки најважнијим питањима мирне коегзистенције, која би земљу водила до наредних председничких избора заказаних за 22. април, опозиција је одлучила да не прихвати никакав договор и демонстративно је напустила преговоре; сценарио већ виђен много пута када иза кулиса медијацијом управљају Американци. Споразум, који никако није одговарао једино Американцима, подразумевао је неколико важних тачака, а то су: заједнички рад власти и опозиције на укидању санкција уведених Венецуели, заједничке активности на обезбеђивању међународних посматрача на предстојећим изборима, равноправна заступљеност власти и опозиције у свим медијима, формирање политичке комисије састављене од представника Народне скупштине, где већину има опозиција, и недавно образоване Уставотворне скупштине, где већину има владајућа партија Николаса Мадура.

Такође, међу битним проблемима које третира овај непотписани споразум су и заједнички рад власти и опозиције на отклањању економских и социјалних последица блокаде и изолације земље, као и образовање заједничке комисије за утврђивање истине о свеобухватној политичкој, економској и социјалној драми кроз коју је Венецуела прошла у протеклих неколико година.

Рекло би се: споразум који би прихватила свака опозиција у било којој земљи, али не и проамеричка опозиција у Венецуели. Тој тзв. „опозицији“, како изгледа, и није циљ равноправна позиција на изборима и ублажавање драматичне вишегодишње кризе у земљи, него је њихово чврсто опредељење играње улоге по сценарију који су одавно написали исти људи што су некада вриштали: „Асад мора да оде!“ – па кад већ у Сирији то није могло да прође, данас је мантра „Мадуро мора да оде“ утолико гласнија и бестиднија, можда баш због већ огољене позиције силе која је сама себе уверила да може и да треба да смењује непослушне и поставља подобне режиме другим народима широм света, и да ничег природнијег од тога нема.

Синдром „ротирајућих врата“

Постоји, дакле, озбиљна бојазан да Сједињене Америчке Државе планирају пуч у Венецуели и збацивање легитимно изабраног председника Николаса Мадура. О томе можда на најупечатљивији начин сведочи ароганција америчког државног секретара Рекса Тилерсона, који је, у недавно одржаном говору на Универзитету у Тексасу, изјавио да сматра да је „Монроова доктрина данас релевантна као и оног дана када је написана“.

Овај документ из 1823. године, сачињен као политичка основа за „заштиту интереса САД у Латинској Америци“ у случају империјалистичких тенденција из Европе, много пута је коришћен као оправдање за „мешање у унутрашње ствари“ појединих земаља у овом региону, неретко и војним операцијама и оружаном агресијом у латиноамеричким земљама где су, последично, инсталирани марионетски режими, а од некада суверених држава стваране тзв. „банана републике“, у свему и увек покорне интересима Беле куће.

Тилерсон је овом приликом, такође, изјавио да он „не заговара смену режима било где и да нема никакве информације да се планирају било какве акције у том правцу“. Међутим, добрим познаваоцима историје односа САД и Латинске Америке није промакла чињеница да је сличне јавне ограде својевремено износио и Хенри Кисинџер, тада саветник за националну безбедност председника Ричарда Никсона, у тренуцима када је увелико била разрађивана акција крвавог пуча у Чилеу, спроведеног у дело 11. септембра 1973. године, када су одметнуте групе чилеанске војске „у сарадњи са“ америчком Централном обавештајном агенцијом свргнуле и убиле легитимног председника Салвадора Аљендеа. Убрзо затим Хенри Кисинџер је био награђен функцијом државног секретара САД, а при томе је остао саветник за националну безбедност.

Интересантно је, такође, да је данашњи државни секретар Сједињених Америчких Држава Рекс Тилерсон, заправо, некадашњи извршни директор мултинационалне корпорације „Ексон мобајл“, америчког енергетског гиганта који већ дуже време попут лешинара обилази обале Гвајане Есекибе, спорне венецуеланске области на коју моћни „савезник“ са севера полаже право – право силе да присвоји њена непрегледна нафтна поља у прашумама Јужне Америке.

Ово је, иначе, честа појава у Сједињеним Америчким Државама, популарно названа завером „ротирајућих врата“, где једни те исти људи циркулишу из приватног сектора ка високим државним функцијама и назад. Овде треба рећи да политиколози знају како се зове овакав политички „Франкенштајн“. У питању је реални фашизам – политички систем који почива на функционалном споју крупног, корпоративног приватног капитала и институционализованог ауторитета централне државне власти. Фашизам је, дакле, политички систем у коме држава снагу црпи из „блиског односа“ са корпорацијама где је акумулиран готово неограничено велики приватни капитал, а не оно за шта данас „независни српски“ медији упорно оптужују државу Србију, етикетирајући због неких маргиналних појава читаво српско друштво, сложићемо се, најчешће из чистог незнања.

 

Завереници из Беле куће

У Америци је појава „ротирајућих врата“ до те мере замаглила границу између корпоративног предузетништва и државних институција да се више за многе учеснике ове својеврсне политичке завере против америчког друштва и не зна одакле су, заправо, кренули. Али се, зато, са сигурношћу може рећи докле су стигли. Више нема никакве дилеме да Сједињеним Америчким Државама управља релативно мала група завереника која је пре неколико деценија, практично од убиства последњег искреног и стварног председника САД Џона Кенедија, успела да се домогне основних полуга власти, очисти сваку опозицију, створи најмоћнију обавештајну структуру на планети и цементира своју позицију пародијом од политичке утакмице две лажне опозиционе партије које су, реално, само два наизглед супротстављена експонента јединствене завереничке групе која је дословно узурпирала политички и финансијски систем у најмоћнијој држави на свету.

Данас ова група, чији су најпознатији представници династија Буш, супружници Клинтон, Барак Хусеин Обама, горепоменути Кисинџер и Џорџ Сорош, свој утицај у свету шири и путем НАТО-а, најмоћније оружане силе која је икада постојала у историји човечанства.

Ови вашингтонски завереници данас прете званичном Каракасу као што су некада претили Југославији, Ираку, Авганистану, Либији, Сирији… У Сирији су, међутим, добили по зубима и тако су постали свесни да им је моћ на заласку снаге. Србин каже: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“; а њихових је нечовјештава у Србији, нажалост, било онолико.  

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *