Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – Размере корупције

Учитавање могућег смисла – Размере корупције

Код нас је тзв. корупција постала једна врста спортске занимације, свако препознаје шансу, па иако је већина не користи, многи је бестидно прижељкују

Својевремено сам познавао књиговесца Константиновића. Имао је радионицу у теразијском пролазу наспрам „Албаније“. Обрадио ми је на десетине старих и нових издања. Једанпут га упитах, како му, иначе, иде посао.

„Долази ми, често, да откажем радњу. Ја водим уредно рачуноводство, пријављујем сваку пару, а кад одем у општину да платим порез, стојим у реду с лоповима.“

Утаја пореза је била весела занатлијска забава, подразумевало се да је свако понешто прикрио, а брижном књиговесцу, одраслом у старој грађанској породици, такво друштво није пријало.

Било је то раздобље социјалистичког, аматерског лоповлука, заснованог на индивидуалној смелости. Имена проневерилаца су се месецима повлачила по новинама. Случај једне војвођанске благајнице која је стицала милионе на младог љубавника пратио сам са живим симпатијама. Барем је, у току једне године дана, од живота нешто видела…

Данас је стање много горе или много боље, зависи с које се тачке гледа. Од увођења неолибералног капитализма и политичке демократије и непоштено пословање се демократизовало. Саму тржишну привреду је најавила велика пљачка народне имовине. Приватизација је прокламована као идеолошки програм, онако како је, пола века раније, проглашена национализација. Почело је развлачење Алајбегове сламе; вишегодишњи труд народа изнесен је на бувљак, понуђен у бесцење светским и домаћим мућкарошима. Непоштено пословање и накарадно мудровање добили су епске размере. Дошли су пирамидална штедња, зеленашки кредити, вечита задуженост у „швајцарцима“, све до непостојећег новца који је у стању да у неколико дана прогута стварно постојећу милионску уштеђевину неопрезних људи. Не можемо их ни сажаљевати. Ко с ђаволом тикве сади… А капитализам је ђавољи изум, ко ће њега надлукавити… Почива на отимачини и крађи, а опет, у законским оквирима. То не може свако, нити било како. Код нас је тзв. корупција постала једна врста спортске занимације, свако препознаје шансу, па иако је већина не користи, многи је бестидно прижељкују. Опште је уверење, на пример, да су политичари лопови. Они се сами међу собом тим епитетом обилато часте, и нико се не буни, нико не покреће судску парницу да опере љагу са свог имена. Ваљда је и не осећа као љагу, него као комплимент завидљивих конкурената.

Мом пријатељу, водоинсталатеру Михаилу (Михàилу, краткоузлазни акценат на а, а не Михаíлу, дугоузлазни на и, како говоре на Телевизији, а чух и Орáшац, дугоузлазни, место Òрашац, Сретéње уместо Срèтење, као да та говорна лица нису у Србији рођена, као да су с Марса пала!); Михаилу су, дакле, исплатили обештећење за одузету земљу при изградњи ауто-пута, па чух од једног сељанина: „Дрпио лепе паре од државе.“ Дрписање се увукло у слух и дух, у говор, у дисајне органе, у осећање и виђење живота.

Не, нисмо сви постали преваранти и пљачкаши, далеко било, али смо огуглали на противзаконите работе, гледамо их готово саучеснички, са разумевањем. Способност прилагођавања различитим околностима и срединама још како је важна у борби за опстанак, под условом да се поштују неке норме. Једно је сналажљивост у решавању техничких питања радног процеса, у процени корисних поступака како за себе, тако и за ширу заједницу, а друго паразитска сналажљивост у тражењу рупа у закону.

Живот је тежак, замршен подухват. Тражи снагу, издржљивост, пожртвовање, добру оријентацију у времену и у простору, напор за одржавање на „тржишту“. Све те захтеве задовољава и усклађује поштен рад, кад је и ако је пристојно награђен. Насупрот довијању трудбеника, стоји стратегија нерадника. Њихова сналажљивост се своди на прљаву игру, на мућку и подваљивање. Ако је судити по садржају већине хумористичких ТВ серија, као и дела филмске производње, наше поднебље је пуно малих покварењака, поносних на лупешко бешчашће. Као да нам, при започињању посла и заснивању односа, најпре мућка пада на памет: изврдати правилник, провући се кроз рупу, превести неког жедног преко воде, продати рог за свећу, мачку у џаку… Битанге у отменим вилама постадоше, мало-помало, национални хероји у годинама увођења дивљег капитализма. Смејемо се, са нешто одобравања, њиховим ујдурмама и малверзацијама, дајући, нехотице, видљиво друштвено место петљанцима и малим гадовима.

Од Сремца и Глишића, до Нушића, Аце Поповића, Ковачевића и Павића, галерија оваквих типова гордо дефилује на друштвеној и позоришној сцени. Мењају се костими и декор, радња је мање-више иста. Зеленаши, каријеристи попут Вукадина, народни посланици и њихове супруге, срески капетани и срески шпијуни, намештаљке у стилу шило за огњило, вишеструка препродаја исте главе шећера – све је то старо као и наше животарење у овом делу Балкана. Новост је, једино, однос публике према разгаћеној братији. Сатирична жаока је отупела, а изазов поистовећивања са друштвеним олошем веома се појачао. Најзад, у позориште је ишао мањи број грађана него што их данас гледа телевизијске програме. Публика је, во времја оно, имала изграђеније моралне и естетске мере, док је мали екран, на коме се Срећко Шојић поноси покраденим богатством, доступан целој нацији. Читаоци и гледаоци су се, некад, оваквим наказама смејали са висине. Данас их у доброј мери прихватамо, ако им и не завидимо. Корупција је дуг процес. „Нико није преконоћ постао велики покварењак“, напомиње, у „Сатирама“, Јувенал (60–140 после Христа). И пороци траже увежбавање и навикавање, уз одумирање критичке дистанце.

Наши европски саветодавци, захтевајући борбу против корупције, имају на уму сумњиве новчане трансакције, уцене локалних моћника при инвестирању капитала и подмићивање. Корумпираност у главама и душама је скривенија и поганија бољка. Покварењака је одувек било, али се знало где су и ко су. Данас је свако свакоме сумњив. Померене су међе које су поштовали наши преци.

Око 1970. реших да оградим наслеђено имање у родном селу. Поред бодљикаве жице, било ми је потребно око 200 багремових колаца. Рекоше ми име човека из суседног села код кога то могу набавити. Убрзо га сретох, на путу; био је фебруар, падао је снег. „Имам то што тражиш“, рече ми, „али дрво могу довести тек кад се пролепша време.“ „У реду, колико кошта?“, упитах. Рече цену, и ја му дадох новац.

У априлу дође синовац са коњском запрегом и првом партијом материјала. „Рекао ми је чика Богосав да прегледаш сваки колац, ниједан не сме бити крив или кратак… Каже да си му дао паре на путу, без признанице и без сведока, па се плаши да се сад не осрамоти.“

Тако је човек-сељак некад поштовао себе, живот, новац и рад.

А човек-грађанин?

Нашег стипендисту, школованог интелектуалца, сачекао, у једној западној земљи, чиновник министарства који додељује стипендије. Донео му документ из кога се види висина стипендије и чековну књижицу са сто листова.

„Имате на располагању 20.000 долара. Можете подизати, у једном маху, до хиљаду долара. Ако је сума већа, банка мора сравнити рачун са централом.“

„Да, али овде имам стотину чекова…“

„Имате, па шта?“

„И, сад, значи, могу да пођем по банкама и подигнем истог дана 100.000 долара!“

„Можете, наравно, али то је крађа. Ја сам вам објаснио како се чекови нормално употребљавају, а за то што рекосте, за то је задужена полиција.“

Нашем невољнику најпре пала на ум злоупотреба.  

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *