Почетна / Документи / Учитавање могућег смисла – НА ДВЕ СТОЛИЦЕ

Учитавање могућег смисла – НА ДВЕ СТОЛИЦЕ

Западњачка јасноћа нас изгони на ветрометну чистину. На Истоку можемо фаталистички ленствовати до миле воље, овакви какви смо, а Запад, за своје предности, тражи промену крвне слике. Седење на две столице неће нас далеко одвести. Најбоље би било усправити се, и стајати, ослоњен искључиво на себе. Само, оно што је најбоље, обично је и најтеже

Један зајапурени и заузимљиви амерички чиновник опомену, недавно, наше управљаче да не ваља седети на две столице. Не знам како су то они примили; упозорење је, код мене, изазвало бујицу асоцијација, са сећањима на виђено и прочитано, од Јонескових „Столица“ у малом позоришту „Huchette“, до оних што се после поноћи, у београдским баштама, одмарају од дреке и алкохола, поменутих у једној дечјој песмици средином прошлог века

А по кафанама престонице

На главама дубе столице,

што је у танушној, тангенцијалној вези са актуелним политичким збивањима. 

Од 1955. до 1970. свраћао сам повремено у београдски Клуб књижевника. Међу редовним гостима могао се видети и један корпулентан средовечњак, правни саветник у важној државној установи, невисок у стасу и веома широк у пасу, телесне тежине од преко стотину двадесет килограма живе ваге. Како би ушао у клупску просторију, келнери Иво и Буда би похитали да сместе уваженог госта. За седење су му подастирали две столице. Једна једина је била преуска за његову ширину, и преслаба за тежину. Људски створ не бира димензије у којима ће обављати своје биолошке функције. Албер Ками је тврдио да је свако, после одређеног низа година, одговоран за изглед свога лица. Што се гојазности тиче, она, ваљда, више зависи од метаболизма него од душевних преживљавања.

Случај је хтео да ми, оних година, упечатљиву слику о политичком седењу на две столице предочи један Амер.

Ујесен 1961. радио сам два месеца код једног пуковника из састава америчких снага у Француској. Уред му је био у средишњем кварту Париза, а домаћинство изван града, негде према Версају. Дужност ми је била да изјутра одведем двоје деце у оближњу школу, те да му, суботом и недељом, помогнем у куповини свакојаких ствари код антиквара и по бувљацима. Де Гол је најављивао изгон страних трупа са територије Републике, официр се припремао за повратак, па је желео да понесе и нешто од узорака европске културне баштине. Набављао је репродукције старих мајстора, ретке књиге, огледала, делове намештаја (и столице, наравно), нахткасне, лустере, кухињски прибор, а једном смо у камионет утоварили два стара лавабоа тешка као туч… Он није говорио француски, те сам се ја цењкао са продавачима.

За тај, невелики труд, био сам пристојно награђен. Речено ми је да могу доручковати и вечеравати од онога што нађем у големом фрижидеру (ручавао сам у студентском ресторану), имао сам смештај у собичку покрај кухиње, а добијао сам и нешто џепарца.

Пуковник је био – то морам рећи – изразито пријатан и частан човек, четрдесетих година, спортски тип, привлачна изгледа, а пошто је највећи део дана проводио изван куће, његова жена је, с разлогом или без разлога, патила од болесне љубоморе. Бивало је да га, кад се касно врати кући, истера из спаваће собе, и тада би преспавао у салону, згрчен на тесном каучу.

Саучествовао сам у његовим невољама, ћутке, и он ми је узвраћао невеселим осмехивањем.

Свакога јутра, и сваке вечери, узимао сам из фрижидера млеко (холандско, густо, изузетно укусно, бољег у животу нисам пио). Било га је у изобиљу, и оно што не бих ја попио бацано је, крајем недеље, у канту за смеће. Деца су се хранила у школи, пуковник у граду, а несрећну домаћицу, изнурену и оронулу плавушу, никад нисам видео да обедује; она је јела саму себе, ждерала се због безизлазне ситуације у коју је, у туђој земљи, упала. Једне вечери, затекавши ме са картоном млека у руци, промрмља:

„Много пијете млеко…“

Глас јој је, као и обично, био горак. Нисам разумео да ли је то била замерка или пука констатација, тек, реших да више не отварам фрижидер. Пуковнику ништа не рекох, доста му је било његових мука. Он, међутим, примети да бојкотујем фрижидер. Једне вечери покуца на врата моје собице. У руци је држао велику конзерву, чини ми се да је у њу био спакован читав свињски бут. Пружајући ми је, рече:

„Ви не волите америчку храну… па пробајте ово.“

На кутији је писало Творница месних производа, Сесвете, Југославија. Боже благи, чега све, оних година, у америчким магацинима, није било!

Мој енглески је, онда, био слаб, тек сам почињао са учењем. Споразумевали смо се размењујући глаголе у инфинитиву, и именице изван синтактичких структура. С временом је и он усвојио моју елементарну граматику.

Једне вечери – жена га је управо отерала из своје одаје – покушао је да започне политички разговор о стању у Југославији. Напрезао се, више пута је поменуо Тита, исток и запад, па опет Тита. Увидевши да никако не схватам шта хоће да ми каже, и да не одговарам на оно што га је занимало, донесе две хоклице из дечје собе, и седајући на обе, уз широк осмех, изнесе своју оцену Брозове спољне политике:

„Тито… овако… two stools…“

(Ех, да му је то била једина мана.)

Одонда је прошло пола столећа, а ситуација нам се није изменила. И даље смо располућени, у себи и у белом свету. Умиљато јагње две мајке сиса, а ниједну не усрећује. Раздаљина између Москве и Вашингтона утврђена је приликом образовања земљине кугле. Ко се затекне на средокраћи, има добру прегледност, али му је покретљивост ограничена; ниједна тачка за њ није повољна. Делимично пристајање нас чини непоузданим партнером, а потпуно приклањање нам не одговара. Једном ногом овамо, другом онамо, раскречени на геостратешком крсту. Глава увиђа предности онога онамо, а срцу је ближи супротни пол.

Тако је и у прошлости било.

Пред најездом азијатских хорди на Константинов град, Јован VIII Палеолог (1425–1448) креће у обилазак хришћанске Европе молећи за помоћ. Света Столица (још једна столица, али ова не трпи алтернативу) преко подручних влада поставља услов. Нови крсташки поход биће организован једино ако се Источна црква подреди Риму.

Предлог је у Константинопољу одбијен. Лука Нотарас је то овако образложио:

„Боље султанов турбан него кардиналов шешир!“

Бранилац слатког православља вероватно није помишљао да ће турбан прекрити куполу храма Хагија Софија и да ће се преуређено и преименовано светилиште преобратити у џамију Аја Софија. Или му је и таква несрећа била подношљивија; његова се вера у мухамеданству није дала растворити, док је губљење у западној варијанти хришћанства много бржи и једноставнији процес: треба само пристати, остало иде само од себе. Историја је учитељица коју нико не слуша; кад бисмо слушали њене поуке, она би престала да постоји: ништа се више не би ни догађало.

На наша опредељења психичко устројство утиче колико и промишљена рачуница. Ирационална наклоност, често, претеже над рационалним мерилима, пркос над коришћу. Пороци Истока чине нам се људскији, а свакако су топлији од хладних врлина Запада. У загушљивим маглуштинама смо код куће. Западњачка јасноћа нас изгони на ветрометну чистину. На Истоку можемо фаталистички ленствовати до миле воље, овакви какви смо, а Запад, за своје предности, тражи промену крвне слике.

Седење на две столице неће нас далеко одвести. Најбоље би било усправити се, и стајати, ослоњен искључиво на себе. Само, оно што је најбоље, обично је и најтеже.   

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!