Почетна / Регион / Триста тринеаест пустих жеља словеначких

Триста тринеаест пустих жеља словеначких

Уочи састанка словеначке и српске владе на Брду код Крања размахао се добро темпиран (медијски) пропагандни рат. У позивници премијерки Ани Брнабић да са сарадницима допутује 1. фебруара у некадашњи дворац династије Карађорђевић надомак Крања на једнодневни, четврти по реду заједнички састанак две владе, словеначки домаћини нису крили да је окосница сусрета захтев Србији да „врати предмете словеначке културне баштине“

Иако нема правно упориште да захтева „повраћај“ уметничких дела и историјских артефаката, званична Љубљана је уверена да је куцнуо час да појача притисак на Србију да „изврши своју обавезу“.

Словенија је „списак 313“ први пут обелоданила 2015. године, уз напомену да је то иницијални, али не и коначан (!) списак словеначких „потраживања“ што уметнина, што историјских артефаката, о чему је Печат писао у тексту „Попис 313“ (број 366). Словеначка политика се надала да ће Београду „продати“ обећање словеначке подршке на „српском путу у ЕУ“, а да ће Србија заузврат, не часећи часа, пут Љубљане отпремити 313 артефаката са списка. План се изјаловио, а двогодишњи „застој“ је изазвао љубљанске медије да се распишу о „бахатости Срба, јер одбијају да предају Словенији нека од најзначајнијих уметничких дела словеначке културне баштине“ међу којима су слике Божидара Јакца, портрет Надежде Петровић који је насликао њен словеначки колега Иван Грохар, оригинали филмова попут Кекеца, Јаре господе, На својој земљи, уз Битку на Неретви Вељка Булајића, Задах тела београдског редитеља „црног таласа“ Живојина Павловића… Тако је словеначка „седма сила“ протеклих дана жал домаћих државних службеника због 313 уметнина и других артефаката уздигла на пиједестал ултимативног захтева читавог народа, безмало свих Словенки и Словенаца. У стилу „колективизације и мобилизације“, противник (Срби) је у таквом сценоследу осуђен на ролу негативца који је отео туђе; конкретно – словеначко благо.

КАД КУЛТУРА ЗАРАТИ „После Кекеца, бијемо битку и за Битку на Неретви“, „Распад Југославије ни данас није завршен“, то су неки наслови којима словеначки медији прогнозирају расплет најновијег српско-словеначког спора. И још: „Срби понављају да су та дела купили или добили на дар и да зато Словенија не може да тражи да јој их врате. Наше министарство спољних послова каже, међутим, да две државе морају што пре да почну разговоре о предаји!“

Ратоборни вокабулар открива нервозу јер званична Љубљана жели брзу и безусловну српску предају о овом питању, па љубљанска ПОП ТВ сугерише оштрији курс пошто се мила дипломатска реторика у „битки за наследство до сад није исказала“, па „бивша југословенска престоница и даље изврдава враћање словеначких уметничких оригинала“. Словеначка страна је незадовољна јер „у Београду већ 50 година држе не само словеначке филмове као што су Кекец и На својој земљи него и словеначка ликовна дела Божидара Јакца и Рихарда Јакопича“. Извештачи сугеришу публици да су „словеначке уметнине“ безмало заточене у Србији, још нарочито откако је словеначко министарство културе заједно са тамошњим министарством спољних послова (МСП) почетком 2015. године уручило тадашњем амбасадору Србије у Љубљани списак на коме је таксативно наведено 313 предмета које су словеначки емисари претходних година детектовали по српским музејима, државним установама и резиденцијама.

Да све буде бизарније, листа словеначких прохтева је састављена на основу одговора на једно питање: да ли је аутор Словенац, односно је ли Словенија на било који начин учествовала у уметничком остварењу? Такво „пребројавање крвних зрнаца“ буди отужне реминисценције на дешавања у СФРЈ с краја 80-их, када су међу првима „заратиле“ културне елите некадашњих република, али ни то није омело актуелну словеначку власт да 25 година касније крене стазом „земље и крви“ и поднесе Србији „рачун“ у виду 200 слика, 50 скулптура, плус још десетак музејских експоната и двадесетак филмова… Све то је, иначе, део збирки у Београду – у Народном музеју, Музеју савремене уметности, Музеју историје Југославије, Музеју града Београда, Југословенској кинотеци, Дому војске Србије, некадашњем Маршалату, Председништву, Музеју ваздухопловства… Словеначки списак прецизира на десетине историјских артефаката који се чувају у Србији, од заставе словеначких јединица из НОБ-а, радио-станице из времена италијанске окупације, партизанског топа и санитетског материјала из збирке Војног музеја на Калемегдану, преко поштанске кочије која је саобраћала у Истри и Приморју (из Музеја ПТТ), до локомотиве из 1884. године из Железничког музеја у Београду.

Ни то није све – Словенија захтева и остатке авиона Еда-5 у коме је Едвард Русјан 9. јануара 1911. године смртно страдао у акробацијама изнад Калемегдана. Џабе српска страна упозорава да су сва дела која Словенија тражи – купљена, добијена на дар или размењена, зато не могу бити предмет никакве „лицитације“ на међудржавном нивоу. Чињенице о власништву не занимају ни Андража Зидара, привременог високог представника словеначког министарства спољних послова за наследство. Тик уочи састанка две владе на Брду код Крања, он каже: „Сва та дела су повезана са Словенијом, дакле представљају нашу културну баштину. Наравно, то је радни списак, о коме морамо да разговарамо са Србима!“ На таласу тврдње „комадају нас велики, похлепни народи“ (из ратне мелодраме „На својој земљи“, која је за Словенце целулоидна библија националног буђења у 20. веку), словеначка страна би да преокрене точак историје и против Србије извојује победу на тему „враћања словеначке културне баштине“. Љубљана инсистира да Словенија и Србија „морају да се договоре које парче погаче (уметничко дело) коме припада“, упркос чињеници да су речени словеначки захтеви без основа чак и према слову Споразума о наследству. Словенија тражи да српска страна сада аминује посебну „билатералну радну групу“ која би словеначки наум спровела из речи у дело.

 

ГАРБО ЕГОИЗАМ Чињеница да су проблематизована уметничка дела уредно купљена што парама српског краља (пре СФРЈ), што новцем српских пореских обвезника у заједничкој држави, док су нека добијена на поклон од словеначких уметника лично – словеначку страну уопште не занима. Андраж Зидар се у циљу заштите националних интереса и културне баштине позива на Споразум о сукцесији који је потписало пет држава наследница СФРЈ, због чега је „свима јасно да уметничка дела припадају искључиво државама из којих потичу“. Зачуђен је што се у Србији тек сад подигла халабука јер списак није нов, постоји већ три године; сматра да је питање културне баштине доспело у жижу српске јавности због намере словеначке стране да приоритетно реши проблем словеначких уметнина, зато је та иницијатива у самом врху дневног реда заједничког састанка владе Мира Церара са владом Србије. Дакако, далеко испред питања која занимају госте из Београда (привредна сарадња, инвестиције, проширење ЕУ). Кројећи агенду сусрета 1. фебруара, словеначки домаћини су питања витална за Србију одгурнули безмало на маргине састанка.

Словеначка ПОП ТВ искористила је дебату о повратку словеначких уметнина да подсети како „Срби од нас (Словеније) траже вилу Блед и луксузне Титове аутомобиле који су изложени у Техничком музеју у Бистри“ (засеок надомак Врхнике). Водитељка је одмах умирила аудиторијум речима да „Срби могу само да сањаре о враћању Титових лимузина из Бистре“. А онда је словеначке прохтеве запљуснуо хладан туш са неочекиване стране – из Хрватске. И то баш у тренутку када су односи између Љубљане и Загреба због арбитраже и спора око границе на најнижој тачки у последњих 26 година.

Загребачки медији су на словеначком „списку 313“ открили и „хрватску културну баштину коју би Словенци да присвоје“. Из Хрватске се сручила лавина оптужби под заједничким имениоцем да је „Словенија све побркала“ и у „наследну масу своје ’својине’ стрпала све и свашта, па би да украде чак и хрватски филм Битка на Неретви“. Из Загреба се огласио и режисер Вељко Булајић, „ужаснут над таквим потезом Словеније“, уверен да његово дело из 1969. године „нема никакве везе ни са Словенијом ни Србијом, јер је то искључиво хрватски филм“. Словенија је одмах потом кориговала свој списак, па су љубљански медији јавили да „не тражи оригинал већ само копију Булајићевог филма“.

 

РУШЕЊЕ МОСТОВА Татјана Резец Стибиљ из Словеначког филмског архива покушала је да амортизује насталу бруку тврдњом да се словеначка страна не бори за ауторство или власништво Булајићевог филма, већ за „огледну копију која ће бити на располагању Словеначкој кинотеци или биоскопима“. Уследило је подсећање да су „у легендарном филму поред светских звезда глумили и словеначки глумци, па упркос томе Битка на Неретви више није на списку словеначких филмова који више од 50 година чекају на повратак из Србије у Словенију, већ је један од девет филмова за које тражимо само копију“. Право на копију је гђа Резец Стибиљ пронашла у „Филмографији југословенског филма 1966–1970“, на страни 76, где пише да је у Булајићев филм паре уложила и словеначка „Виба филм“. Колико? На то питање, занимљиво, нема одговора.

Љубљанске ТВ станице су прилог о словеначким потраживањима уметнина опремиле и филмским инсертом у коме Бата Живојиновић објашњава партизанску доктрину одбране и заштите: „Хоћеш да нас ударе с леђа? Морамо срушити мост!“ Што намеће закључак да се прегалаштво словеначких политичких и културних посленика своди на рушење уместо градњу мостова између народа и држава наследница некадашње СФРЈ. И док Љубљана изгара у боју за наводно своје културно наслеђе далеко од својих граница, у Србији, у Словенији је без много помпе дочекан апел председника стручног савета Природњачког музеја Словеније (ПМС) др Бориса Криштуфека, који је упозорио словеначку владу и јавност на непроцењиву штету јер уникатна збирка која броји више од пола милиона примерака културне баштине природног извора – пропада. РТВ Словенија је у осврту на трагичну судбину националне природне заоставштине приметила да је матица, као чланица ЕУ, у европској години културне баштине своју богату збирку препарираних животиња пореклом са свих континената и колекцију узорака различитих минерала, камења и биљака, уз оригиналне кости мамута старе више десетина хиљада година – сместила у крајње неадекватан депо који се, да све буде горе, налази у једној од хала трговачког центра (БТЦ) на периферији словеначке престонице.

КРИТЕРИЈУМ КРВИ Пример ПМС показује да је однос Словеније према „културној баштини“ пун неочекиваних обрта, па тако кад тражи „своје“ уметнине у Србији – не признаје власништво ни дар већ само критеријум (словеначке) крви и новца. Једнако је и са поштовањем Споразума о сукцесији – њега се Љубљана наоко држи као пијан плота. Прећутано је пак да док Словенија од Београда захтева оно што јој не припада, истовремено игнорише обавезе које је била дужна да изврши. Питање исплаћивања војних пензија групи некадашњих официра ЈНА, на пример, препустила је Косачици да то „реши природним путем“; на жалбе обесправљених стараца и њихових породица оглушиле су се све словеначке институције од председника државе до скупштинских одбора. Слично је и са имовином породице Карађорђевић; донет је некакав lex specialis на основу кога само њима ништа није враћено, док су по закону о денационализацији наследницима аустријских грофова, некадашњих тлачитеља словеначке раје, исплаћене огромне своте на име обештећења и враћене бројне некретнине.

С друге стране, Словенија већ четврт века одбија да врати Титове аутомобиле које су српски музеји позајмили словеначким колегама ради изложбе приређене у музеју у Бистри уочи распада заједничке земље. Љубљана тврди да су ти аутомобили сад „словеначки јер су се у тренутку распада СФРЈ налазили на тлу Словеније“. Исти принцип словеначка дипломатија не признаје у обрнутом смеру – када су посреди дела која се налазе на територији Србије. Словенија не крије да наступа са позиције моћи јер као једна од чланица ЕУ има могућност „вета“ на улазак Србије у Унију, па сад користи прилику да од Београда извуче све што замисли. Нарочито јер јој такав подвиг није успео у Аустрији, где се налази прави разлог словеначких фрустрација: тамо су занавек остали „кнежев камен“ и „кнежев престо“ који су део словеначке митологије, кључан за средњовековни обред крунисања карантанских кнежева а касније корушких војвода… Словенији није пало на памет да тражи од Аустрије ниједан од поменута два камена, нити да јој Беч „врати“ прву књигу на словеначком језику. Тако је Трубаров Катехизам остао у националном музеју у Бечу. Љубљана ни од Немачке није пробала да „поврати“ Брежинске споменике које дан-данас чува баварска државна библиотека. Све то доказује да није све што је „круцијално за Словенију“ аутоматски и словеначко.                

 

УЦЕНА

Словенија своје захтеве темељи на Споразуму о сукцесији из 2001, иако је рок за истицање потраживања истекао пре равно 12 година. Српска страна, тачније стручна група за спровођење овог споразума и МСП су још 2015. утврдили да Словенија свој захтев који се тиче уметнина није поднела у року који је предвиђен Споразумом, па је отуда и застарео. Али Словенија, пре свега, нема право да тражи да јој се „врате“ предмети који су поклоњени, размењени или од стране Србије купљени.

ОДГОВОРИ СРПСКИХ КУСТОСА

Ако је судити према реакцијама кустоса и музеолога из Србије, неће све ићи онако како је словеначка страна замислила. То произлази и из изјаве српског историчара Дејана Ристића (коју је штуро пренело тек неколико словеначких медија); он је подсетио да „уколико је дело поклоњено од стране појединца или неког другог правног лица, то онда остаје тој институцији, без обзира на порекло; уколико је купљено, такође; уколико је размењено – такође“. Слична је и порука Светлане Митић, кустоса Музеја савремене уметности у Београду. РТВ Словенија је емитовала њену тврдњу да су, „без обзира је ли неки рад био словеначки по карактеру или збирци, финансијска средства којима су дела откупљивана била искључиво везана за Републику Србију, тако да у том смислу то не би могло да се назове нечим што припада наследној маси“, али не и речи историчара уметности Николе Кусовца који је за Новости подсетио да у српским „музејима не постоји ништа словеначко, а што није регуларно купљено“. Другим речима, та дела су плаћена новцем Републике Србије због чега, према речима Кусовца, „нема никаквог основа, изузев словеначког себичлука, за њихов повраћај“.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *