Почетна / Дух времена / Трамп је фатална болест Америке

Трамп је фатална болест Америке

Француски филозоф Бернар-Анри Леви у ауторском тексту навео је да је амерички председник Доналд Трамп „ускраћујући подршку Курдима у покушају да прогласе независност од Ирака, починио не само моралну него и непоправљиву политичку грешку“: „Издао је свог курдског савезника. Ојачао је свог иранског противника.“ Трамп је, како тврди Леви, тиме „(још једном) жртвовао кључни амерички интерес, овог пута одбацујући једину силу на Блиском истоку (осим Израела) на коју би се Америка могла сигурно и озбиљно ослонити“

Операције турске армије против курдских формација у сиријској области Африн, као и претходно проглашење независног Ирачког Курдистана, скренули су поново пажњу светских медија на „курдско питање“. Курдске формације су се најпре супротстављале одредима Исламске државе, с којом су водили упорну и дуготрајну борбу. Потом су се окренуле против владе у Дамаску, показујући низом практичних потеза да су њихове амбиције далеко веће од аутономије. Коначно, под притиском турских снага, према изјави курдских званичника постигнут је војни споразум са владом у Дамаску који укључује улазак сиријске армије у курдску енклаву, док би политички споразум требало да буде постигнут „у каснијим фазама и у директним преговорима“. Министар спољних послова Русије Сергеј Лавров је за нову ескалацију у Сирији оптужио САД: „Већ одавно обраћамо пажњу на чињеницу да САД воде политику стварања алтернативних власти на значајном делу сиријске територије. Вашингтон спроводи отворене и скривене испоруке оружја у Сирију… пре свега ’Сиријским демократским снагама’, које се ослањају на курдске одреде.“ Истовремено, према речима Лаврова, „САД Курде, са којима сарађују, већ дуго одвраћају од дијалога са Дамаском. Вашингтон је активно подстицао и наставља да подстиче сепаратистичка расположења међу Курдима, потпуно игноришући деликатну природу и регионалне димензије курдског проблема“.

Амбасадор Француске у УН Франсоа Делатр је тим поводом упозорио да се Сирија налази на раскрсници, и да „најгори сценарио води ка распарчавању земље и етничком чишћењу“. Реакције из Беле куће на турску интервенцију биле су уздржане и опрезне. Амерички државни секретар Рекс Тилерсон показао је разумевање за „легитимну забринутост Турске“, признајући њено „легитимно право да се брани од терориста“. Одбијањем да подржи Курде Бела кућа је начинила неочекиван заокрет у својој спољној политици, а његове последице су, према Анрију Левију, више него далекосежне. Овај француски „нови филозоф“ у ствари позива на узбуну, указујући да је ова промена у политици Беле куће стратешки значајна.

Независност (ирачког) Курдистана блокирале су снажним противљењем четири регионалне силе – Иран, Ирак, Турска и Сирија – које француски филозоф-публициста назива „четворочланом бандом“. У тексту „Курди, Трамп и пад америчке моћи“ Анри Леви је још јаснији: „За вође ове четворочлане банде, за ову гомилу животиња пијаних од сопствене некажњивости, дрскости и, без сумње, осветничке мржње према америчком господару кога су се тако дуго плашили, то је значило да се кула од карата, каква је била Pax Americana, изненада срушила, отварајући им пут у бескрајну авантуру.“

„А то је геополитички еквивалент краху берзе.“

Доналд Трамп – симптом или болест?

Цар је го“, закључује Анри Леви, „његове хартије од вредности више нису вредне ни папира на коме су штампане, а амерички колос се срушио под хрпом дипломатских меница без покрића.“

Корак у сличном смеру представљала је и Трампова одлука да прекине нуклеарни споразум с Ираном, на коме је инсистирала претходна америчка администрација. Овај план био је срачунат на подршку реформистичком крилу у Исламској Републици и требало је да поступно доведе до „иранске перестројке“ која би трајно ослабила Иран, претварајући га у сумњивог савезника Запада.

Одлука америчког председника да призна Јерусалим за престоницу Израела имала је сличне ефекте: ујединила је исламски свет (са изузетком Саудијске Арабије), не јачајући при томе Америку, и заузврат оснажила позиције Русије, Ирана и Турске, поново поделивши Запад.

„Једног дана“, закључује француски мислилац, „Сједињене Државе ће завршити са Трампом. Али Америка се никада неће сасвим опоравити од рана које је њеној култури и међународном положају нанело његово недостојно председниковање, од његове тврдоглаве глупости и од збуњујуће пасивности у суочавању са кинеским амбицијама. Да ли је Трамп само симптом? Или је он фатална болест?“

„Стручњаци из биолошких наука кажу да нико никад није потпуно излечен од неке повреде или болести, јер наше ћелије увек задржавају трагове, сећање чак и на најмање повреде њиховог интегритета. Тако ће бити са Сједињеним Државама.“ Лек који предлаже Бернар-Анри Леви против болести зване Трамп зове се Емануел Макрон, кога је „магазин ’Тајм’ већ крунисао за новог краља Европе“. На место Америке, која под Трампом упорно саботира своју главну мисију, треба да ступи Европа, као нови мотор глобализације. Другим речима, Трампова Америка је издала свој глобалистички пројекат.

Нове крваве границе Блиског истока

О чему заправо говори француски мислилац и зашто би питање курдске независности изазивало толику узнемиреност у круговима глобалистичких елита? 

Одустајући од реализације независног Курдистана, сматра Леви, Трамп је одустао од америчког пројекта „Великог Блиског истока“. Без хегемоније над Блиским истоком (чије главне стратешке смернице налазимо у документу познатом као „План Инона“), САД више не могу да претендују на статус глобалног хегемона, а сви снови о униполарном свету падају у воду. Подсетимо, стварање „Новог Блиског истока“ најавила је још 2006. државна секретарка Кондолиза Рајс: „Ми присуствујемо порођајним боловима који ће породити ’Нови Блиски исток’.“ План се отада остварује с променљивим успехом, исцртавајући нове „крваве границе“ блискоисточног региона. Руски ангажман у Сирији је на њега ставио тачку. После пораза Исламске државе и такозване „сиријске умерене опозиције“, Америци је на Блиском истоку преостало још само да игра на курдску карту, што подразумева поделу Ирака и Сирије, дубоко дестабилизује Турску и Иран и озбиљно прети њиховом територијалном интегритету.

Пројекат независног Курдистана очигледно је дуго и пажљиво припреман од стране америчких стратега. Према мапи „Новог Блиског истока“, коју је наводно израдио пензионисани пуковник Ралф Питерс, а објавио је 2006. године амерички магазин „Армд форсес џорнал“, планом „Новог Блиског истока“ предвиђено је разбијање Турске, Сирије, Ирака и Ирана на низ нових, условно независних држава – заправо америчких и израелских протектората, и формирање независног „Великог Курдистана“.

Године 2016. на филмском фестивалу у Кану гламурозно је представљен документарни филм Бернар-Анрија Левија „Пешмерга“. Реч „Пешмерга“, што на фарси језику значи „они који се срећу са смрћу“, назив је за курдске војнике. Да би снимио овај филм, Леви је, како се наводи у рекламним материјалима, „свакодневно живео с курдским војницима и делио са њима живот, жудње, борбе…“ Домаћа публика имала је прилику да се с овим остварењем француског мислиоца упозна прошле године, на фестивалу документарног филма „Белдокс“, а његово гостовање је тада окончано скандалом: тортом која му је, током разговора с редитељем Гораном Марковићем, бачена у лице. Утицајни идеолог глобализма је тада био принуђен да закључи како се „Србија није променила“ и да „демократија још није победила у Београду“.

Манекен либерализма

Зашто је, међутим, уопште важна чињеница да овај „медијски филозоф“ ватрено подржава Курде? И зашто се његов глас широм света ослушкује с тако помном пажњом?

Бернар-Анри Леви је, судећи према западним медијима, интелектуалац који ужива несумњиву светску репутацију. Директор „Монда“ га је својевремено назвао „интелектуалцем који се никад није преварио“, за шпански „Паис“ он је „један од најлуциднијих, најјеретичкијих и најконтроверзнијих европских мислилаца“. Америчка ревија „Форин полиси“ уврстила га је 2009. на листу сто најзначајнијих међународних мислилаца.

Не деле баш сви одушевљење либералних медија за француског „новог филозофа“. Према опасци једног француског новинара, он је нека врста манекена либерализма, „филозоф који једном руком пише књиге, док се другом фенира“. Али „било да се бави историјом Библије, старом Грчком или савременим проблемима“, констатовао је још 1979. угледни историчар Пјер Видал-Накел, „Леви у свакој области показује исто ужасавајуће незнање и невероватну дрскост“. Овај скоро непрегледни низ омашки и гафова, који га дисквалификује као озбиљног аутора, како изгледа, уопште не смета његовој 30 година дугој каријери „јеретичког мислиоца и провокативног публицисте“.

У Србији Леви је остао упамћен по крајње пристрасном филму о Босни, снимљеном 1993, када је безрезервно подржавао босанске муслимане, а Босну представљао као узорно европско и мултикултурно друштво. За овај период га веже једна сентиментална успомена: „беретка с белим љиљанима, коју је носио Изетбеговић“ и која у његовој колекцији и данас „има неотуђиво место“. Алија Изетбеговић је за њега био и остао космополита и доследни бранилац „европских вредности“, а „Армија БиХ бранила је част Европе“.

За ове напоре одликован је медаљом коју му је 1993. уручио управо Алија Изетбеговић.

Филозоф наоружан камером, компјутером и аутоматом

Године 2003. залаже се за рат у Ираку, за који проналази „морално оправдање“, осуђујући „совјетску Француску“ и њен антиамериканизам. Године 2008, током сукоба у Јужној Осетији, извештава о томе како су Руси спалили Гори, али га демантују француски новинари, сведочећи како Леви никад није крочио у тај град. Свој ангажман наставио је у Либији, на страни либијске опозиције, где га затичемо на прамцу брода, у раскопчаној белој кошуљи, са сателитским телефоном у руци, док покушава да организује пуч у Триполију. У Сирији Леви се сместа сврстава уз џихадисте, противнике председника Асада и легитимне сиријске владе.

На тргу Мајдан у Кијеву Леви 2014. држи ватрени говор у коме пореди Путина са Хитлером (формулација коју ће за само неколико дана поновити Хилари Клинтон). Пријатељ је Карле Бруни (супруге бившег председника Саркозија) и украјинског председника Петра Порошенка, с којим се редовно састаје у његовом „помало кичерском кабинету“, а познат је и као неко ко је „инструисао“ Саркозија, Оланда и Макрона. Његов глас се пажљиво слуша, свакако не због значаја и дубине његових филозофских дела. За оне који га оспоравају, он остаје „незналица“ или „велики глупан“ (Пери Андерсон), „доказано неспособан да правилно схвати неку чињеницу или идеју“. Ипак, с оне стране академских расправа и фактографске педантерије, према којима овај мислилац обично исказује презриву равнодушност, значај феномена званог Бернар-Анри Леви лежи у томе што је он један од најутицајнијих идеолога глобализма и прави гласноговорник незваничне светске владе. „Али он не припада штреберима које нико не чита и на које се нико не обазире. Он припада групи мислилаца-практичара који у неким тренуцима, када то сматрају историјски нужним, узимају камеру, компјутер и аутомат, и крећу ка врућим тачкама да се боре за своје идеје“ (Александар Дугин).

Духови империја

У новембру прошле године Анри Леви одржао је запажено предавање у Амстердаму, у коме је изразио своју забринутост због опасности које се надвијају над пројектом либерализације планете. Леви је специјално за ту прилику допутовао из Ербила (престонице Ирачког Курдистана) како би проговорио „о тектонским померањима која се дешавају у историји Духа, онако како га разумеју теоретичари глобализације“. Руски геополитичар Александар Дугин је предавању Левија посветио текст „Епохална борба за мултиполарни свет“. Такви говори, примећује Дугин, „не држе се сваки дан, као што ни политички догађаји не траже сваке године од идеолога из разних група да подсећају на најосновније аспекте борбе коју воде“. Шта се догађа са још актуелним пројектом глобализације? Прва и највећа опасност која данас прети је, према његовом мишљењу, опасност од „духа империја“ – ghost of the Empires.

То су, у првом реду, Руска империја, потом Иранска и Османска. Русију води крвожедни диктатор, а ново руско царство се заснива на „жестоком православљу“. Османска империја представља пројекат коме су кумовали Американци, да би се потом, под Ердоганом, отргла контроли, претварајући се из пуког објекта атлантистичке геополитике у субјекат који већ доноси, или ће то моћи да уради у непосредној будућности, самосталне одлуке. Иран, захваљујући у првом реду Трампу, не престаје да јача. Четврти дух је „дух Кинеске империје“, која за сад смишљено балансира између два пола како би учврстила саму себе – сопствену империју у настајању. Пета је Саудијска империја, која управо пролази кроз дубоко превирање и настоји да пронађе путеве за споразумевање с Русијом и Кином.

Гозба на америчком лешу

Ове „империје“ су за сада само потенцијалности, али је свет у коме се јављају већ истински мултиполаран. Баук који кружи Европом, тврди Леви, више није баук комунизма – Ghost of communism (речи које припадају Карлу Марксу, из увода „Комунистичког манифеста“), већ баук или дух империја – ghost of the Empires, које прете да се претворе у сасвим конкретну реалност и заувек онемогуће реализацију великог глобалистичког пројекта. Ова царства отворено прете САД и њеном „униполарном трансхуманизму“: пре или касније, она ће се „претворити не само у правог непријатеља него ће и постати империјалне државне творевине, што за ’једино царство’ у свету, САД, очигледно није пријатна чињеница“.

„Цар је го!“, то су речи којим француски идеолог оптужује Трампа, али и амерички естаблишмент, у првом реду неконзервативце који су у међувремену прешли на његову страну и који су у одлучном моменту решили да се баве сопственим проблемима, минирајући тако стратегију претходних администрација, најпре на Блиском истоку, а у будућности, по свој прилици, и на многим другим врућим геополитичким тачкама планете. То је равно издаји, или нешто горе од тога, пошто ове „ране никад неће моћи бити излечене“. После предавања које је Леви одржао у Амстердаму, примећује Дугин у горепоменутом тексту, „цео аудиторијум од хиљаду и по Холанђана јасно је из Левијевог излагања извео сопствени закључак, чија је суштина: америчка хегемонија се завршила и потребно је одмах наћи копчу са Русима. Можда је неко схватио наступ екстравагантног либералног филозофа као шалу, али Леви се није шалио“.

Центар глобализације сада би требало да постане Европа. Немачки недељник „Шпигл“ је прошле године за „новог председника Запада“, после неуспеха Обаме, номиновао немачку канцеларку Ангелу Меркел. Али њен утицај је у међувремену очигледно ослабљен, а Немачка је, из низа разлога, неподобна за улогу светског лидера глобализације. Левијев избор је стога француски председник Емануел Макрон.

Било како било, „захваљујући Путину, Си Ђинпингу, Ердогану, Хамнеију и њиховим ортацима, вечера је послужена“, закључује Анри Леви. „Велика гозба на америчком лешу можда тек почиње.“       

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *