Почетна / Свет / Тотална конфронтација

Тотална конфронтација

Ако Владимир Путин преброди олују, учврстиће се на дужи рок, као и глобална алијанса Москве и Пекинга – за Запад опасна комбинација знања, територије, технологије, новца, људског капитала и војне моћи

Америка и Русија улазе у фазу тоталне конфронтације, са све мање наде да односи две суперсиле буду макар враћени у нормалу. Иако су многи очекивали да ће избор председника Доналда Трампа донети више сарадње на глобалној арени, обрачун Вашингтона и Москве попримио је такве размере да Хладни рат из друге половине 20. века ускоро може да се учини као наивна дечја игра у поређењу са оним што може да уследи. Последњи у низу антируских корака америчке владе јесте даље пооштравање санкција према Русији, њеним држављанима и компанијама, са основним циљем – што јаче ударити противника, нанети му штету од које неће моћи да се опорави. Вашингтон је прошле седмице увео казнене мере против 21 држављанина Русије и Украјине, као и против девет компанија регистрованих у Донбасу и Русији. Ако се зна да су нове америчке санкције уследиле само недељу дана након што је украјински парламент усвојио закон о „реинтеграцији“ Донбаса, онда се види синхронизација ових потеза. Јасно је ко подстиче насилно враћање Доњецка и Луганска у уставно-правни оквир Кијева, без давања суштинске аутономије гарантоване мировним споразумима из Минска.

НЕМОЋ ВАШИНГТОНА Министарство иностраних послова РФ поручило је да нове санкције демонстрирају „немоћ државног врха САД“. „Вашингтонским стратезима време је да схвате да санкцијама нису ништа постигли и неће“, истиче се у саопштењу са Смољенског трга. И потпредседник руске владе Дмитриј Рогозин прокоментарисао је последњи потез Вашингтона. „САД уводе незаконито санкције против готово свих предузећа одбрамбене индустрије и финансијских и кредитних институција које с њом сарађују, али Влада Русије припремила је мере које ће нас потпуно заштитити од ове пошасти“, објаснио је Рогозин, истичући да ће Москва повећавати војну и цивилну производњу у фабрикама одбрамбене индустрије, у функцији евентуалних потреба ратног времена.

Према речима заменика Франца Клинцевича, председника Комитета за одбрану и безбедност Савета Федерације, „Американци су прешли на глобалну конфронтацију са Русијом на свим правцима“, а одговор Москве ће бити још веће јачање руске моћи. Суштина проблема се крије негде између ове две оцене – Рогозина и Клинцевича. С једне стране, Запад, а пре свега САД, забринути су због константног увећања руских војних потенцијала и непрестане модернизације Оружаних снага РФ, док с друге стране својим антируским чињењем свакодневно провоцирају такав одговор руске стране. Ако НАТО базе ничу на свега неколико десетина километара од руских граница, онда само неразумна власт не би на такве потезе одговорила изградњом сопствених одбрамбених капацитета. И то, по могућству, толико јаких да превентивно одврате сваку помисао на евентуалну агресију.

Међутим, такви планови свакако постоје и о њима све чешће и отвореније говори амерички министар одбране у администрацији Барака Обаме Ештон Картер. Поручио је прошле недеље на Светском економском форуму у Давосу да НАТО „мора да изради план војних дејстава за случај избијања конфликта с Русијом“, наводно страхујући од руског упада у Литванију, Естонију и Летонију, где постоје многобројни припадници руске националне мањине коју, према Картеровим речима, Москва може да употреби у својим агресивним плановима, по моделу виђеном пре четири године на Криму и у Донбасу.

 

РАТНИ ПЛАН ОДАВНО СПРЕМАН У Картеровим речима постоје нелогичности. Најпре, ако НАТО и Вашингтон заиста сматрају да су балтичке земље угрожене због „руске претње“, онда се поставља питање – зашто такви „планови одбране“ нису израђени много раније? Али ту долазимо до другог логичког проблема: имајући у виду да је Вашингтон прошле године у Пољску и балтичке НАТО републике пребацио око 9.000 вагона наоружања и војне опреме, да ли је могуће да је то учињено без икаквог плана и стихијски? Или ће пре бити да је ова обимна мисија, која је трајала месецима, била управо у функцији припрема за ратне операције? И да ли то онда значи да је бивши шеф Пентагона, заправо, само позвао своје колеге да почну да обелодањују делове ратног плана који је одавно спреман?

Јер становницима истока Европе, а поготово Пољској и Балтику, најбоље би било да почну да се навикавају на озбиљну ратну претњу која се надвила над њиховим регионом. Нису случајно већ стотине тенкова и авиона пребачене на тај део руске границе, док се много озбиљнија сила гомила у Украјини, а све више и на Балкану – првенствено у Румунији, али у Бугарској. У таквој ситуацији, када је окружују са западног правца, Москва нема другог избора него да се наоружава и повећава борбену готовост, али би само неразуман човек издао наређење за напад на неку НАТО чланицу, што би дало формалан разлог за активирање фамозног члана 5 Повеље НАТО, о колективној самоодбрани. Последње деценије показале су убедљиво – у Кремљу не седе луди људи већ стратези и прагматичари, способни да побеђују и у ситуацијама када им околности не иду наруку.

Међутим, приближавање председничких избора у Русији у марту, а затим и фудбалског Светског првенства у јуну 2018, наводи на страховање да би ови осетљиви моменти могли да буду искоришћени за провокативна дејства против руске стране. Ако се сетимо да је Грузија започела рат против Русије на Кавказу на дан почетка олимпијских игара у Пекингу, 8. августа 2008, а да је кулминација протеста на кијевском Мајдану и свргавање председника Виктора Јануковича уследило током зимске олимпијаде у Сочију, онда није неоснована помисао да би највећи спортски догађај године, у који је Москва уложила 10 милијарди долара, могао да буде злоупотребљен.

Исто тако, у западним медијима већ се увелико подгрева атмосфера пред руске председничке изборе, где је актуелни шеф државе Владимир Путин више него убедљиви фаворит народа. Фаворит Запада Алексеј Наваљни, правоснажно осуђен због финансијских малверзација (због чега му по закону, у наредних 10 година није допуштено учешће на изборима), покренуо је акцију „Штрајк бирача“, којом позива људе широм Русије да бојкотују изборе. Није проблем да он то чини у своје име него што позива људе у сто градова Русије да изађу на улице и организују протестне акције – јер очекују да ће „избори бити покрадени“! Наваљни, без икаквих доказа, протестује због крађе која се још није десила, иако је више него јасно да је Путин, кога подржава око 80 одсто грађана, последњи човек на планети коме би било у интересу да на изборни процес падне било каква сенка.

 

ПОСЛЕДЊА ШАНСА ЗАПАДА Руски аналитичари зато упозоравају да би предстојећи период могао да буде веома буран, јер је то међу последњим шансама Запада за заустављање Путина, али и сопственог пада утицаја у свету који више није могуће сакрити. Ако Путин преброди олују, учврстиће се на дужи рок, а заједно с њим и Русија, као и све присутнија глобална алијанса Москве и Пекинга. Управо то највише брине западне стратеге, који желе да осујете ову по њих опасну комбинацију знања, територије, технологије, новца, људског капитала и војне моћи – којој се, мање или више отворено, приклања све више држава. За остварење овог циља, свакако, један од „најбољих“ инструмената био би да се Русија и Украјина нахушкају једна на другу, што би створило огромно жариште нестабилности у Европи. У таквом сценарију било би очигледно да само Америка може да „помогне“ – како у заустављању сукоба, тако и у збрињавању угроженог европског капитала на „сигурном америчком тлу“.

Нема сумње да се сви ови планови врте у главама НАТО руководилаца и да је позив бившег америчког министра војног требало да укаже на неопходност да се припреме за рат убрзају. Треба бити спреман у тренутку када дође до нестабилности, а по могућству и да се помогне украјинским колегама да одбију „руску агресију“ – ако се за то укаже добра прилика. Најцрњи сценарио био би да се провокација пренесе на север континента, где би најмање важно било то – ко је први повукао ороз. Крим и Калињинград, две добро утврђене истурене руске енклаве дубоко у „интересној зони НАТО-а“, најважније су војне мете Запада. Оне су кост у грлу Вашингтона, који добро зна да са ових позиција Москва може да војно угрози читаву НАТО конструкцију. Тек сада се добро види колико је постсовјетска Русија планирала далеко унапред, када ни у једном тренутку није пристала да се војно повуче из Калињинграда и Севастопоља. Ова два града данас представљају залог будућности и безбедности Русије. И извор сталне фрустрације њених противника. Зато ће провокације сигурно бити.               

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *