Текст који никоме не припада

Како нас овај роман доводи до сазнања да у српској култури не може, још увек, функционисати ниједан широки, епски жанр на тему распада Југославије

Прошле, 2017. године на Сајму књига појавио се интересантан роман првенац Зорана Крунића Булдог мрав (издавач ultimatum.rs), једно од ретких књижевних остварења која покушавају да распад СФРЈ наративизују далеко од сваког разговора о колективној кривици, великосрпском национализму и сл. Да ли због тога, или због чињенице да аутор живи (до пре осам година је и радио) у Словенији, тек књига је прошла прилично незапажено у јавности. Индикативно је да ћемо, ако се упитамо зашто је тако, доћи до одговора који се не тичу само књиге већ читаве културе која би требало да буде њено поље деловања. Другим речима, да ли се овде ради о јединственом примеру жанровске прозе која нема своје читаоце и да ли та чињеница може нешто рећи и о односу српске културе према трауми насилног краја заједничке државе?

ТРИЛЕР О РАСПАДУ Иако рекламиран као документарна проза, Булдог мрав је шпијунско-политички трилер. Радња је смештена у крај осамдесетих година, све до непосредног почетка „Словеначког пролећа“. Главни јунак је Стојан Гаврић, оперативац словеначког републичког СДБ-а српског порекла. Потекао из официрске породице, веран заклетви и одан послу, Гаврић је добио задатак да открије због чега се немачка служба БНД интересује за двоструког агента Милана Тошта, преко којег се одиграва вишегодишња „двострука комбинација“ између „нас“ и „Американаца“. Разјашњавајући низ неповезаних и нелогичних трагова, Гаврић открива постојање завере у коју је уплетен сам врх Савеза комуниста Словеније, низ других политичара све до савезне СДБ. Полако одбачен, потом осумњичен, па чак и прогоњен од својих дојучерашњих колега, Гаврић се окреће свом некадашњем ментору, пензионисаном обавештајцу Осојнику. Међутим, када и Осојник постане заговорник словеначког сепаратизма, Гаврић покушава да одигра на последњу карту и прикупљени инкриминишући материјал преда високим официрима КОС-а у Загребу, не слутећи да ће управо они, у дослуху са словеначким саборцима, припремити његову смрт у саобраћајци. Главни јунак је погинуо, Југославије више нема.

Наратив је обогаћен бројним исечцима из публицистике, мемоара и новинских текстова, објављених пост фестум, који, када се паралелно читају са фикцијским деловима романа, служе да пруже илузију не само уверљивости већ и истинитости исприповеданог. У уводним поглављима, преко описа састанка америчког безбедносног врха из 1977. и уметнутог Титовог реферата из 1979. године, пружен је геополитички оквир дешавања, који пружа координате разумевања теме. Тај оквир увелико је познат: интереси САД и Запада довели су до неминовног рада на разарању СФРЈ, чега је, читамо из Титовог реферата, врх Југославије био свестан. Фабула нас упућује да су и неки у Служби били свесни ове опасности, али су њени други делови, уз садејство делова политичког врха, све време радили у корист Запада па је распад био неминован. Читавом том колоплету политичких и обавештајних интрига супротставио се пркосни родољубиви оперативац СДБ-а и свој живот и каријеру завршио трагично. Начин обликовања, распоред мотива и односи ликова на тај начин рефлектују једно од становишта о распаду Југославије, на први поглед блиско већини читалаца у Србији, што би могло значити да смо коначно добили „наш“ жанровски роман о грађанском рату. Међутим, ствари су далеко сложеније, и управо је у тој сложености суштинска важност овог романа која превазилази његове очигледне занатске недостатке.

ПРОБЛЕМАТИЧНИ НАРАТИВ О ФЕДЕРАЦИЈИ На првом месту, поставља се питање коме се овај текст обраћа, ако узмемо у обзир да је у питању шпијунски, односно политички трилер, каквим га аутор именује? У том контексту, вредело би да се подсетимо неких основних претпоставки успешног политичког трилера: он тематизује опасност по друштвени систем који је заједнички протагонисти што га брани и читаоцима који се препознају у њему. Храбри појединац, мимо закона или у складу са њим, савладава небројене препреке, пројављујући у себи особине свог историјског претка из витешких епова, да би коначном победом над негативним силама реинтегрисао поредак и читаоце оставио у утешном подсвесном сазнању да је свет, колико год био суров и непредвидив, ипак сигурно место. У том смислу, савремени политички и шпијунски трилери на известан начин настављају функцију коју су некада имали витешки романи и епови, што говори у прилог њиховог извануметничког значаја.

Булдог мрав формално јесте такав текст. Његов јунак је неустрашиви, еротски испуњен мушкарац, који не преза од борбе против читавог система да би одбранио државу, али – чију? Колико данас има читалаца који могу да се поистовете с његовом борбом? Протагонисти шпијунских романа својим гестовима и говором рефлектују одређени систем вредности, али који је то систем вредности у којем више места заузимају реминисценције и ламентирање над падом Ранковића од историјских евокација српске државотворности, док макар далеких одјека косовског завета нема ни у траговима? Да ли због тога постоје небројени трагови светске закулисе у тексту, како би оправдали несврховитост мотивације? Поједине реплике Стојана Гаврића стилски су толико налик бирократском говору социјалистичких безбедњака да се чини да је аутор, макар и невољно, открио зјапећу унутрашњу празнину великог наратива о федеративној држави. Ако се Југославија не брани због Видовданског култа, ако се не брани због самоуправног социјализма и братства и јединства, због чега се онда брани?

Јунак овог романа брани је због задате речи, односно положене заклетве и мутне вере у југословенство, стилизоване патетичним репликама о томе да нам је „заједно боље“. Без обзира на дубљу недостатност, његове речи су суштински тачне. Настала на српском самопорицању, Југославија је била држава без заточника, дугогодишњим идеологизовањем лишена сваког наратива који би могао да мотивише. Сразмерно томе, прозе попут Булдог мрава су текстови који лебде над понором јер не постоје читаоци којима се обраћају. Политички трилер о распаду СФРЈ стога се испоставља експериментом који, баш зато што никада не може заживети, више говори о култури у којој је настао него да је, у неком контрафактуалном историјском развитку, произвео жељени ефекат. После његовог читања остаје горак укус потпуне депласираности, као када се сусретнемо са југоинтегралистичким романима Јездимира Дангића с краја тридесетих година о здушној борби босанских омладинаца свих вера против мрске аустроугарске окупације или понеким мемоарским романом ветерана ратова деведесетих. Као да све те приче нису наше иако осећамо да постоји доста разлога да то ипак буду.

СТРЕПЊА И ИШЧЕКИВАЊЕ То недефинисано осећање доводи до сазнања да у српској култури не може, још увек, функционисати ниједан широки, епски жанр на тему распада Југославије јер не може постојати идентификација са светом који јунак жанра брани. Истовремено, непорециво искуство пораза, крунисано пузећим процесом подржављивања заветне српске покрајине, указује на једну дубљу располућеност унутар српске културе. На уласку у годину којом обележавамо читав век од проглашења заједничке државе Јужних Словена, морамо констатовати да болно недостаје дубља промишљеност тог историјског искуства.

Зато са стрепњом ишчекујемо следећи жанровски текст на тему распада некадашње државе. Парадоксално, али истинито, онога тренутка када будемо имали жанровски хит о искуству југословенских ратова, знаћемо да смо изашли из кризе. До тада ће, како метафора булдог мрава говори, и даље трајати борба главе и репа нашег располућеног бића.