Почетна / Интервју / Светозар Влајковић: Код нас је појам „част“ избачен из употребе

Светозар Влајковић: Код нас је појам „част“ избачен из употребе

Уистину, Броз није имао никакав лични став. Да би неко имао лични став, треба да буде личност. Броз је био функција, а не личност, и као такав мењао је своје изјаве како је морао, у зависности од правца ветрова који су га окретали. Кад је дунуо „арнаутин“ (западни ветар, речник САНУ) ето нама и Битефа! Многе гадости су овде величане као светлости, испразни мјузикл „Коса“ постао је инспиратор промискуитета, наркоманије, кича и телесне штроке. Центар за контаминацију добио је своје име частећи се супротним предзнаком. О утицају арнаутина на затирање нашег језика, на растурање породице као основе доброг васпитања и основе духовности доста сам писао, али шта вреди кад постоји уходана техника прећуткивања

Разговарао Владимир Димитријевић Фотографије Милан Тимотић

Светозар Влајковић (Београд, 1938) објавио је досад 25 прозних дела, претежно романа, више од 50 драмских текстова за позориште, радио, телевизију. Аутор је неколико филмских сценарија и мноштва есеја. Његове прве романе уочили су надреалисти Марко Ристић, Александар Вучо и Душан Матић, те је међу њима било речи да га огласе наследником Растка Петровића. И критичари су га запазили, највише као носиоца урбане прозе која је шездесетих година недостајала српској књижевности. За њега су биле заинтересоване обе зараћене струје, и модернисти и традиционалисти. Али Влајковић није хтео да се приклони ни једној ни другој, јер је сматрао да уметничка вредност припада свима, стога су га напросто склонили из својих видних поља.

Своју нову књигу „Повратак изгубљеног“ ставили сте у библијски контекст приче о блудном сину. Зашто је та Христова парабола погодна да се опише пут савременика до хришћанске вере?

Моје крштење у Цркви Светог Саве у Београду, а затим прихватање обичаја у прослављању хришћанских празника, почевши од Божића и Ускрса до породичног обележавања дана Светог Лазара Четвородневног, није ме учврстило као хришћанина. Кад би ме неко питао, одговарао сам, без икакве сумње, да сам хришћанин православне вере. Али знање на нивоу свести и оно у дубинама душе понекад су веома удаљени. Парабола Јеванђелисте Луке о блудном сину показује како се човек олако одвоји од Оца, неразумно потроши иметак који му је дат, a тада започну јауци. Ова прича је погодна да се опише лутање и опасност од потпуне пропасти свакоме отпаднику од Бога. Међу отпадницима најбројнији су такозвани интелектуалци. А то су људи који придају највећу вредност образовању и вољи да се господари сопственим животима. Каква површност, каква брзоплетост, гордост надасве, какво одсуство осећајности! Такви знају да ни врабац с крова не падне случајно, али мисле да је та истина само једна досетка. Jeр већина интелектуалаца, не само овде, ослања се на досетке, мало их је који имају целовит поглед на свет, а кад до тога дођу, стиде се што су некада себе сматрали интелектуалцем. Тај обрт дође са открићем да је људска мудрост за Бога лудост. У време кад сам се формирао, читаво друштво, изузев ретких појединаца, вриштало је од безверја. Нисам остао имун. Али постојао је и унутарњи човек у мени. Тај је био богобојажљив, скроман, испуњен љубављу за људе, тај није дозволио да сасвим пропаднем. То сам схватио тек много касније. У међувремену, у мени се водила душевна борба, чије узроке нисам могао да откријем. А никога у близини да препозна моје страдање и да притекне у помоћ. Никога задуго, али не и заувек. Мој повратак је започео кад сам се преумио, после неколико догађаја који спадају у чуда. Метаноја је тајанствена, она се појави мимо наше воље. Започне повратак. У мом случају дуготрајан, сразмеран снази страсти које су ме везивале за свет. И после толико књига, после толико лутања стигао сам и до романа „Повратак изгубљеног“. Да се у мени није десила промена, не бих га ни писао. А што се културе тиче, прихватам мишљење Анселма Кентерберијског и Светог Августина: „Верујем да бих знао.“ Најпре вера, онда образовање. Најпре вера, онда култура.

О 1968. години сте, не тако давно, објавили аутобиографски роман „Карлоте“, о младој револуционарки, сарадници Че Геваре, коју сте, во времја оно, упознали у Паризу. Да ли је свет побуном ’68. постао бољи, или се још више удаљио од средишта?

Карлоте је била девојка једног официра из штаба Ернеста Геваре дела Серне званог Че. Кад су их ухватили, официра су пред њом стрељали, а њој дали двадесет и четири сата да оде из Боливије, или… Карлоте се домогла Европе, где су је дочекали снобови, салонски комунисти и слични левичари. Тражили су од ње да им прича причице о тој револуцији док они испијају шампањац и слушају пригодну музику. Тих година сам често био у Паризу, па сам се у том граду затекао и у мају 1968. Налетео сам на призоре студентских протеста који су били брутално угушени. Наравно, ниједан коловођа није настрадао. Генерал де Гол, против кога је све то било уперено, изјавио је, поносан на своју нацију, да Француска никад не убија своје Волтере, мислећи при томе на Сартра који се нашао у првим редовима демонстраната кад је све почело. А кад су разјарени студенти почели да чупају калдрму из коловоза и кад су с друге стране кренули тешко наоружани жандари, тог филозофа нисам приметио. Малро је студентима добронамерно рекао отприлике овако: барикаде су некада служиле да зауставе коњицу, сад постоје машине које могу с лакоћом да пробију све то што се натрпа на улици, немојте да се заносите. Многи студенти су се заносили, заносио се и генерал, који је дозволио референдум. На том референдуму су га волтери уз помоћ масе скинули с власти, у знак захвалности што их је величао.

У јуну сам се вратио у Београд и гле, ту су наши студенти покушали неки протест који се свео на говоранције у дворишту Филозофског факултета. После искуства са мајским протестима у Паризу, ови београдски су ми деловали дилетантски. То су најбоље потврдила козарачка кола насред трга пошто их је Броз смирио у неколико реченица, дајући им за право да величају Маркса, Лењина и њега, наравно. Тада сам уочио каријеристе који ће касније добити одговорна места у културним институцијама. Роман „Карлоте“ сам написао због једне реченице коју је та млада жена изрекла, после свог отрежњења: „Једина револуција која се икада догодила, и која траје, јесте долазак Исуса Христа.“

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *