Почетна / Интервју / Светозар Влајковић: Код нас је појам „част“ избачен из употребе

Светозар Влајковић: Код нас је појам „част“ избачен из употребе

Уистину, Броз није имао никакав лични став. Да би неко имао лични став, треба да буде личност. Броз је био функција, а не личност, и као такав мењао је своје изјаве како је морао, у зависности од правца ветрова који су га окретали. Кад је дунуо „арнаутин“ (западни ветар, речник САНУ) ето нама и Битефа! Многе гадости су овде величане као светлости, испразни мјузикл „Коса“ постао је инспиратор промискуитета, наркоманије, кича и телесне штроке. Центар за контаминацију добио је своје име частећи се супротним предзнаком. О утицају арнаутина на затирање нашег језика, на растурање породице као основе доброг васпитања и основе духовности доста сам писао, али шта вреди кад постоји уходана техника прећуткивања

Разговарао Владимир Димитријевић Фотографије Милан Тимотић

Светозар Влајковић (Београд, 1938) објавио је досад 25 прозних дела, претежно романа, више од 50 драмских текстова за позориште, радио, телевизију. Аутор је неколико филмских сценарија и мноштва есеја. Његове прве романе уочили су надреалисти Марко Ристић, Александар Вучо и Душан Матић, те је међу њима било речи да га огласе наследником Растка Петровића. И критичари су га запазили, највише као носиоца урбане прозе која је шездесетих година недостајала српској књижевности. За њега су биле заинтересоване обе зараћене струје, и модернисти и традиционалисти. Али Влајковић није хтео да се приклони ни једној ни другој, јер је сматрао да уметничка вредност припада свима, стога су га напросто склонили из својих видних поља.

Своју нову књигу „Повратак изгубљеног“ ставили сте у библијски контекст приче о блудном сину. Зашто је та Христова парабола погодна да се опише пут савременика до хришћанске вере?

Моје крштење у Цркви Светог Саве у Београду, а затим прихватање обичаја у прослављању хришћанских празника, почевши од Божића и Ускрса до породичног обележавања дана Светог Лазара Четвородневног, није ме учврстило као хришћанина. Кад би ме неко питао, одговарао сам, без икакве сумње, да сам хришћанин православне вере. Али знање на нивоу свести и оно у дубинама душе понекад су веома удаљени. Парабола Јеванђелисте Луке о блудном сину показује како се човек олако одвоји од Оца, неразумно потроши иметак који му је дат, a тада започну јауци. Ова прича је погодна да се опише лутање и опасност од потпуне пропасти свакоме отпаднику од Бога. Међу отпадницима најбројнији су такозвани интелектуалци. А то су људи који придају највећу вредност образовању и вољи да се господари сопственим животима. Каква површност, каква брзоплетост, гордост надасве, какво одсуство осећајности! Такви знају да ни врабац с крова не падне случајно, али мисле да је та истина само једна досетка. Jeр већина интелектуалаца, не само овде, ослања се на досетке, мало их је који имају целовит поглед на свет, а кад до тога дођу, стиде се што су некада себе сматрали интелектуалцем. Тај обрт дође са открићем да је људска мудрост за Бога лудост. У време кад сам се формирао, читаво друштво, изузев ретких појединаца, вриштало је од безверја. Нисам остао имун. Али постојао је и унутарњи човек у мени. Тај је био богобојажљив, скроман, испуњен љубављу за људе, тај није дозволио да сасвим пропаднем. То сам схватио тек много касније. У међувремену, у мени се водила душевна борба, чије узроке нисам могао да откријем. А никога у близини да препозна моје страдање и да притекне у помоћ. Никога задуго, али не и заувек. Мој повратак је започео кад сам се преумио, после неколико догађаја који спадају у чуда. Метаноја је тајанствена, она се појави мимо наше воље. Започне повратак. У мом случају дуготрајан, сразмеран снази страсти које су ме везивале за свет. И после толико књига, после толико лутања стигао сам и до романа „Повратак изгубљеног“. Да се у мени није десила промена, не бих га ни писао. А што се културе тиче, прихватам мишљење Анселма Кентерберијског и Светог Августина: „Верујем да бих знао.“ Најпре вера, онда образовање. Најпре вера, онда култура.

О 1968. години сте, не тако давно, објавили аутобиографски роман „Карлоте“, о младој револуционарки, сарадници Че Геваре, коју сте, во времја оно, упознали у Паризу. Да ли је свет побуном ’68. постао бољи, или се још више удаљио од средишта?

Карлоте је била девојка једног официра из штаба Ернеста Геваре дела Серне званог Че. Кад су их ухватили, официра су пред њом стрељали, а њој дали двадесет и четири сата да оде из Боливије, или… Карлоте се домогла Европе, где су је дочекали снобови, салонски комунисти и слични левичари. Тражили су од ње да им прича причице о тој револуцији док они испијају шампањац и слушају пригодну музику. Тих година сам често био у Паризу, па сам се у том граду затекао и у мају 1968. Налетео сам на призоре студентских протеста који су били брутално угушени. Наравно, ниједан коловођа није настрадао. Генерал де Гол, против кога је све то било уперено, изјавио је, поносан на своју нацију, да Француска никад не убија своје Волтере, мислећи при томе на Сартра који се нашао у првим редовима демонстраната кад је све почело. А кад су разјарени студенти почели да чупају калдрму из коловоза и кад су с друге стране кренули тешко наоружани жандари, тог филозофа нисам приметио. Малро је студентима добронамерно рекао отприлике овако: барикаде су некада служиле да зауставе коњицу, сад постоје машине које могу с лакоћом да пробију све то што се натрпа на улици, немојте да се заносите. Многи студенти су се заносили, заносио се и генерал, који је дозволио референдум. На том референдуму су га волтери уз помоћ масе скинули с власти, у знак захвалности што их је величао.

У јуну сам се вратио у Београд и гле, ту су наши студенти покушали неки протест који се свео на говоранције у дворишту Филозофског факултета. После искуства са мајским протестима у Паризу, ови београдски су ми деловали дилетантски. То су најбоље потврдила козарачка кола насред трга пошто их је Броз смирио у неколико реченица, дајући им за право да величају Маркса, Лењина и њега, наравно. Тада сам уочио каријеристе који ће касније добити одговорна места у културним институцијама. Роман „Карлоте“ сам написао због једне реченице коју је та млада жена изрекла, после свог отрежњења: „Једина револуција која се икада догодила, и која траје, јесте долазак Исуса Христа.“

Шта је било са шездесетосмашима? Да ли су остали заточници слободе?

Данијел Кон-Бендит седи у парламенту, прима платицу, а на неким другим трибинама још се бави Де Голом. Ален Филкенкраут је примљен у Академију, постао је, ето, „бесмртник“, чему је тежио и у оно доба кад су силовали студенткиње у полицијским кареима како би он и њему слични могли да победе смрт уласком у академије. И остали су се снашли, стекли су углед. Све угледан до угледног, а нико заиста угледан, у смислу да су их угледали као жицкароше типа Анри-Бернара Левија или оног „лекара“ Бернара Кушнера, па и привременог српског зета Данијела Шифера. Нисам приметио да је неком од оних студената, ослепелим у улици Геј Лисак од сузавца, дата надокнада за револуционарност. И наши истакнути шездесетосмаши су се добро снашли уколико су били послушни, зна се коме. А били су. Претпостављам да је прећуткивање романа „Карлоте“ – ако се изузме пљување једног темељно необавештеног критичара, који је то учинио по нечијем налогу – делимично последица и деловања преосталих шездесетосмаша који још нису сјахали са функција.

Да ли је свет постао бољи због њиховог деловања? На све то одговор је дала Карлоте у споменутој реченици. А шта је с њом било? Отада се нисмо срели. Напустила је Париз, умрла је у другом граду.

О томе понешто пише у роману „Карлоте“.

Док је СФРЈ била полицијска држава, Брозов режим је допуштао „слободе“ – мјузикл „Коса“ и уметничке експерименте. За масе је био намењен ТВ. Како се живело у доба „дебелог мртваца Гроза“ (израз владике будимског Данила)?

Тито ме никада није занимао. Ни као личност, ни као политичар. Знам по томе што сам редовно бежао из гомиле кад смо били дужни сви одреда, и радници и сељаци и тобожња поштена интелигенција, да га дочекујемо кад се враћао са својих далекосветских путовања. Знам и по томе што ми се није допадао његов дречави глас, још мање нагласак, а ја сам, ипак, био музичар и слухиста, како се то каже. Знам и по томе што нисам запамтио ниједну његову паметну изјаву.

На првом месту политичке филозофије Ј. Б. Т. било је неизговорено гесло: Не дирај ме, не дирам те. Гесло се у пракси свело на то да о свему може да се говори критички, осим о њему и партији. Незгода је била у томе што се свака критика, па макар то била примедба на целофан којим се пакује цвеће у цвећари, могла превести на политичку раван. Драстичан пример таквог превођења био је случај са бистом због које је мом стрицу, по коме сам добио име, одлетела глава.

Мој стриц је био пословођа комисионе радње у Кнез Михаиловој улици. Школован је за антиквара у Марсељу, пошто га је лађа француска тамо изручила крајем Првог светског рата. Ученици те школе су имали свој кодекс пословног понашања. Једно правило било је заштита приватности клијената. Мој стриц се вратио у домовину, пословао по правилима свог посла, прошле су године, а онда је неко донео у стричеву радњу бисту Јосипа Броза Тита. Стриц је бисту ставио у излог, одредио цену, стотине хиљада људи пролазило је том улицом (која је тада била „корзо“) поред бисте, никоме то није засметало, осим једном, коме је запало за око место стричеве радње, те је смислио како да га се докопа. Ушао је тај друг у радњу, питао ко је донео бисту и како се шеф радње усудио да ту светињу стави у излог и још лупи цену нечему што је неоцењиво вредно! Стриц је одбио да каже име муштерије. Тад је почело малтретирање. Иначе болестан, још од времена немачке окупације, мој стриц није издржао притисак, обесио се у свом принудном смештају, будући да су му ослободиоци у име светле будућности одузели шестособан стан који је имао пре Другог рата, и за време окупације (!), у Палмотићевој улици. Налазио сам се у редакцији „Борбе“, где сам био приправник, кад је дошао сав ознојен, зајапурен и срећан што се докопао ударне вести, један наш колега, те гласно рекао: „Еј, момци, обесио се онај матори Влајковић, онај комисионар са лулом из Кнез Михаилове, имамо вест пре осталих новина!“ Тада сам заправо схватио чиме се сви ми ту бавимо. И не само ту, у редакцији дневног листа који је био орган КПЈ, већ свуда на свету.

Па шта је онда квинтесенција титоизма у култури?

Тито је био необразован човек, постао је владар једној групи необразованих народа. Ти народи су истовремено били и народи слабе вере, таквима је потребан јак световни вођа. Тито се оградио сировим, бахатим, али њему послушним људима. Ови су изабрали своје послушнике на основу избора по сродности, тако је сачињена пирамида која је овладала читавом популацијом. Оно мало школованих људи или су прогнани или ликвидирани или су кооптирани у ту пирамиду. Срж титоизма је идолопоклонство. Позадина титоизма је чежња за Богом. Пошто не верују у Бога, људи поверују у Тита. Култура и образовање препуштени су кадровима владајућег круга, а тај круг, као што рекох, сачињавали су игноранти и неверујући. Неколико пута Броз се упустио у дневну културну политику – а друкчија није ни постојала, јер није било визије о томе – то су били промашаји којима је он уздигао оне које је желео да пострани, на пример случај са једном представом Боре Драшковића или осуда апстрактног сликарства на говору у Сплиту. Уистину, Броз није имао никакав лични став. Да би неко имао лични став, треба да буде личност. Броз је био функција, а не личност, и као такав мењао је своје изјаве како је морао, у зависности од правца ветрова који су га окретали. Кад је дунуо „арнаутин“ (западни ветар, речник САНУ) ето нама и Битефа! Многе гадости су овде величане као светлости, испразни мјузикл „Коса“ постао је инспиратор промискуитета, наркоманије, кича и телесне штроке. Центар за контаминацију добио је своје име частећи се супротним предзнаком. О утицају арнаутина на затирање нашег језика, на растурање породице као основе доброг васпитања и основе духовности доста сам писао, али шта вреди кад постоји уходана техника прећуткивања.

Какво је стање наше књижевности данас? Стваралачки импулс или јаловост?

Кад стигнемо до духовности, многи профани видови живота постану бесмислени. Кад откријемо Писмо, Житија светих, Добротољубље и другу светоотачку литературу, напросто нисмо у стању да читамо белетристику. Мој посао за плату у Радио Београду умногоме се односио на књигу. Био сам плаћен да читам, отуда моје негдашње упознавање са домаћим књижевним стваралаштвом. Једном су ми за казну одредили да прочитам све позоришне драме које су се налазиле у библиотеци Радија и да о свакој поднесем рецензију. Тако сам за плату прочитао два метра књига драма и уверио се да српска драмска литература мало вреди. Још ми је Душан Матић, песник, својевремено рекао да код нас писци постоје само док су живи. Нисам схватио шта ми говори. Да сам схватио, питао бих га да ли ми пишемо да бисмо постојали за друге, није ли писање средство које нам помаже да интензивирамо сопствено постојање током тих часова кад побегнемо у реалност речи од којих стварамо своје романе и остало.

Током двадесетак година уређивања и повременог вођења емисије „Поетски театар 202“, пошто сам представио бар хиљаду песника, тешко да бих могао да издвојим довољно песама за једну танушну антологију. Застрашујућа узалудност, нескромност, недостатак креативности тих умишљених песника и критичара који су их хвалили.

Стваралачки импулс или јаловост, шта је јаче?

Споља гледано, јаловост побеђује, суштински виђено, свако писање без призива (импулса) указује на смрт писца, на изгубљеног човека који траћи своје време, а траћи и време читалаца.

Ми, Срби, атомизовани смо више него икад. Куда плови наш брод? Има ли наде?

Разбуцан је и сав хришћански свет. Принуђени смо да се вратимо у катакомбна скровишта. Разбуцано је и човечанство у целини. И оно мало поштеђених људи са далеких острва, који су опстали на основу вере и обичаја, данас могу с разлогом да стрепе од доласка наоружаних људи у оделима и са краватама који ће им рећи идите одавде, сметате нам. На исти начин на који је пре неколико деценија канадска коњичка полиција, једна од најсуровијих, у име слободе отерала Ескиме из њихових иглуа, преселила их насилно хеликоптерима у тзв. цивилизовани свет и тиме их практично осудила на колективну смрт. Али да се вратимо нама, иако смо „атомизовани и разбуцани“. Да ли сам оптимиста у погледу опстанка овог народа? Да, реч је о опстанку, а не о фризирању. Још 1980. и неке године Демографски центар Института друштвених наука у Београду добио је од владе Србије задатак да баци сонде на Косову и анализира тамошњи демографски бум шиптарског становништва. Закључци су били крајње забрињавајући. Речено је да уколико се не промени популациона политика, Срби ће постати национална мањина у Србији првих деценија 21. века. Шта је урадила влада с тим извештајем? Ништа, то јест бацила га је. Није одговарао политичкој ситуацији. Отада до данас, нажалост, иако је демографија као наука помало тужна, као уосталом и све друштвене науке – прогнозе се остварују. И тада, као и сада, политичари су се бавили пре свега одржањем на власти, а све у име народа. Овде, на Чубури, где станујем, постављен је својевремено билборд са фигуром Зорана Ђинђића и његовом веселом изјавом да живимо свој једини живот и стога га треба искористити. Тако некако гласио је тај позив који је личио на стару изреку „Циљ оправдава средства“. Међутим, кад се циљ не оствари, средства испливају да служе на част губитницима. Али код нас је тај појам част, као и све што се односи на морал, као и сам појам морал, избачен из употребе. Гарнитуре на власти се мењају, све се и надаље своди на квантификацију друштвене реалности. Свакога дана у вестима градски портпарол се похвали километрима асфалтираних тротоара. Браво! А шта ћемо са порастом криминала, са корупцијом, са абортусима, са здравством у коме је завладала хајдучија белих мантила, шта ћемо са образовањем и васпитањем који су довели наоружане чуваре школа да одржавају ред због дилера дроге и пораста насиља међу адолесцентима, шта ћемо са укупним разбуцавањем српског народа коме се нуди квантификација и само квантификација. Али све што се дешава није обрушавање некаквих стихија на недужни народ. Верујем да је све, па и оно што нам се чини најгорим, за наше добро. У том смислу, оптимиста сам. А кад бих се бавио картезијанским анализама, смрзао бих се као некада Рене Декарт на двору шведске краљице која га је позвала да јој држи часове из филозофије – да вас подсетим – међу хладним дворским зидовима.         

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *