Стратегија (за) магарца

Европска комисија поручила је Србији да у Европску унију сигурно неће бити примљена ни у наредном њеном мандату

Након што је, овог уторка 6. фебруара, Европска комисија напокон објавила своју дуго најављивану, па зато и нестрпљиво ишчекивану „Веродостојну перспективу проширења за и повећано ангажовање са Западним Балканом“, део српске јавности изгубио се у овом бирократски рогобатном наслову који преносимо дословце и преводу перспективе на наш језик, па је закључио да председник Комисије Жан-Клод Јункер и његови комесари од Србије траже да призна независност Косова и Метохије и да уведе санкције Русији у замену за чланство Србије у Европској унији 2025. године. Грдна грешка. И Косово и Метохију и санкције Русији, и још штошта, Европска комисија од нас тражи, а заузврат нам обећава само да у Европску унију сигурно нећемо ући до 2025. године, а после тога, ех, ко то може да зна а не може да гарантује нико. Па зато никакву гаранцију никада нисмо ни добили да ћемо (икада) постати пуноправна чланица Европске уније. Што ову перспективу, жртвовања свега битног за ништа конкретно, чини уистину примамљивом…

[restrict]

БИРОКРАТСКО СПИНОВАЊЕ Комесарска стратегија, елем, најављивана је као безмало револуционарна, као важан подстицај српским ЕУ интеграцијама и почетак новог приступа Европске уније Западном Балкану уопште и Србији појединачно. Добили смо, међутим, 19 страница папира на којима у суштини није речено ништа што већ нисмо имали прилике да прочитамо, што ће рећи да је све што је тамо написано, написано углавном у пропагандне сврхе, то јест да је познатом стању ствари и очекивањима придодат нешто позитивнији спин од досадашњег који се већ изанђао од прекомерне употребе.

Ова је намера текстописаца – пропагандно спиновање уместо некаквог, заиста новог приступа и намере – уочљива већ у самој чињеници да су Србија и Црна Гора проглашене за регионалне лидере у евроинтеграцијама.

Није овде, наиме, реч о неочекиваном признању заслуга и успеха као што би евроентузијасти можда желели да буде, није ово одличје којим би из неког разлога сад требало да се подичимо јер нас је врховни арбитар из Брисела тако лепо похвалио – узгред буди речено, још и мање користи од ових речи имамо сви ми, обични грађани Србије колико и Црне Горе – већ је реч о пуком, сасвим бирократском констатовању увелико познате чињенице да су Србија и Црна Гора на путу ЕУ интеграција одмакле даље од осталих западнобалканских кандидата и потенцијалних кандидата за чланство, од Босне и Херцеговине преко Албаније и Македоније до такозваног Косова. Да буде још јасније: само су Србија и Црна Гора отвориле преговоре о приступању Европској унији, то је онај фамозни „датум“, ако га се сећате – у случају Србије 21. јануар 2014, Црна Гора је своје преговоре отворила још 29. јуна 2012. године – а како у међувремену никога другог из региона није снашла слична радост, наравно да нико други није ни могао да буде проглашен за регионалног лидера. А уз то и лепо звучи.

2025 ГОДИНА Све ово, па и још више, важи и за 2025. годину која је, како рекосмо, углавном схваћена, и то потпуно погрешно, као година у којој ће Србија постати чланица Европске уније. Неће. При чему чак ни професионални европропагандисти из Европске комисије, којима је у опису радног места да буду оптимисти, не тврде да хоће.

Србија и Црна Гора, пише у веродостојној перспективи, „потенцијално би могле да буду спремне за чланство у перспективи 2025. године. Ова перспектива екстремно је амбициозна“.

Ако већ и из ове, вишеструке и готово вратоломне употребе кондиционала није јасно шта је писац хтео да каже, појаснио је сам Жан-Клод Јункер: „Погрешно је представити да смо ја и Европска комисија рекли да Србија и Црна Гора морају бити у ЕУ до 2025. године. Не, то је индикативни датум и охрабрење, тако да ове земље раде снажно и прате тај пут.“

И даље није јасно? Немац Дејвид Мекалистер, известилац Европског парламента за Србију, такође је изјавио, преноси „Дојче веле“, да „2025. година, коју је Европска комисија навела као могући термин приступања Србије и Црне Горе, заправо представља ’индикативни’, необавезни термин који треба да конкретизује приступну перспективу и пружи приступном процесу нову динамику. ’Конкретни термин приступа нове чланице ЕУ зависиће искључиво од тога када свака земља понаособ потпуно испуни строге правне, политичке и економске предуслове’, поновио је Мекалистер добро познату бриселску формулу“.

А још је експлицитнији, да не кажемо бруталнији, али хвала му на искрености, био портпарол немачке владе Штефан Зајберт, који је „Ханделсблату“ без пардона рекао да „нема ништа од унапред одређеног датума за аутоматски улазак“, а и инсајдерски извор водећих немачких пословних новина наводи да је реч само о „симболичком подстицају“, те да „нема скраћивања тунела за ове кандидате“. На српском се то каже: Не липши магаре до зелене траве.

Додајмо свему овоме, најзад, и да је истоветан и тон коалиционог споразума о склапању велике коалиције у Немачкој између ЦДУ/ЦСУ-а и СПД-а који је објављен ове среде: „Политика проширења ЕУ остаје важна за промовисање мира, стабилности и сарадње. Истовремено, ЕУ мора кроз унутрашње реформе да ојача свој капацитет за деловање. Све земље Западног Балкана имају приступну перспективу. Подржавамо њихово приближавање ЕУ, и посебну пажњу посвећујемо развоју демократије и владавине права. Предуслов за напредак у приближавању (ЕУ) представља потпуно испуњавање критеријума за то.“

Све у свему, не само да није гарантовано да ћемо у ЕУ ући 2025. (или било које друге) године већ ћемо у ЕУ ући тек када (ако) се испуне сви потребни услови за то. Другим речима, апсолутно ништа ново под капом небеском; све што је сада речено, речено је и небројено пута до сада, и не дозволите да вас ико убеђује у супротно.

А ипак, није ова 2025. ни сасвим безначајна. Ако овај далеки датум представља „перспективу (која) је екстремно амбициозна“, то значи да се ранији пријем сматра и потпуно немогућим. А то пак значи, имајући у виду да се мандат садашњег сазива Европске комисије окончава 31. октобра 2019. године и да ће је наследити Комисија са новим петогодишњим мандатом који ће се окончати до те 2025, ово дакле значи да нико и не помишља да бисмо у ЕУ могли да будемо примљени чак ни током мандата наредног сазива Европске комисије. А како већ рекосмо, све иза тога је толико далека будућност да је о њој заиста немогуће размишљати, а камоли на томе градити озбиљну и промишљену државну стратегију.

Ово тим више што, у својој западнобалканској стратегији, и сама Европска комисија поручује да никаквих пријема неће бити, све и ако сви испостављени услови неким чудом буду испуњени, док сама ЕУ не смисли шта ће са собом: „Сама ЕУ мора да осигура да ће бити институционално спремна да дочека нове чланице једном када оне испуне испостављене услове. Унија мора да постане снажнија и чвршћа, пре него што постане већа.“

ГМО И САНКЦИЈЕ С друге стране – таква је наиме природа овог процеса којим тумарамо – без обзира на овакву перспективу, а ова коју смо изложили једина је заиста веродостојна, од Србије се очекује да у међувремену испуни све услове који се пред њу ставе, почев од усвајања сваког – до последњег слова – ЕУ параграфа које је доносио неко други и при томе није имао нимало обзира за наше потребе и специфичности.

Мораћемо уз то, читаоцима „Печата“ је то већ добро познато, и да се пре (евентуалног, јер ће на крају одлучивати чланице ЕУ, водећи рачуна о сопственим интересима, а не о нашем) учлањења у ЕУ учланимо и у Светску трговинску организацију. А кључни услов за то је укидање законске забране промета ГМО хране у Србији.

И мораћемо да уведемо санкције Русији, што се у стратегији ЕК каже безмало експлицитно: „Државе Западног Балкана такође морају да убрзају своје усаглашавање са свим спољнополитичким ставовима ЕУ, укључујући рестриктивне мере. Приступање ЕУ је избор, који захтева усвајање принципа, вредности и циљева које Унија настоји да промовише у свом окружењу и мимо њега, укључујући пуно усаглашавање са заједничком спољном и безбедносном политиком.“

Осим што би увођење санкција Русији представљало, јелте, усвајање европских вредности, такав потез био би и у геостратешком интересу ЕУ, за разлику од нашег који се и не спомиње: „Перспектива ЕУ чланства за Западни Балкан је у политичком, безбедносном и економском интересу саме Уније. То је геополитичка инвестиција у стабилну, снажну и уједињену Европу базирану на заједничким вредностима.“ Како да не.

КОСОВСКИ УСЛОВ И осим што ћемо морати да се отворимо за ГМО и затворимо за Русију, разуме се, мораћемо и да се решимо Косова и Метохије, трајно, једном засвагда.

При чему малу (до никакву) утеху представља садашњи отпор Шпаније третману Косова са звездицом и фуснотом као државе која је у процесу ЕУ интеграција. Овај отпор је, како смо објаснили прошле недеље, само тренутан, односно Шпанија је поручила да ће се Косову противити само док му се и Србија буде противила, а то сада потврђује и Европска комисија: „Косово ће имати значајне користи од договора о коначној нормализацији са Србијом.“

А од Србије се очекује да од отпора коначној нормализацији одустане под хитно: „Без делотворне и свеобухватне нормализације односа Београда и Приштине у оквиру дијалога којем посредује ЕУ не може бити трајне стабилности у региону. Свеобухватан, правно обавезујући договор о нормализацији хитно је потребан, и од кључног је значаја како би Србија и Косово могли да напредују на својим европским путевима.“

Као што су многи већ приметили, у ранијим верзијама документа ЕК који су дотурани јавности, уместо цитираног и неодређеног „хитно“ у финалној верзији, стајала је 2019. година као крајњи рок за постизање споразума. Откуд ова промена? По свој прилици, у Бриселу су закључили да није нарочито мудро да сами себе утерају у временски теснац па да испадну неозбиљни ако рок буде пробијен, те су зато у коначној формулацији акценат и ставили на брзину уместо на конкретан рок.

Како год, суштина се не мења – од Србије неће бити затражено да у овој фази призна независност Косова, али ће се тражити да се сагласи с уласком Косова у Уједињене нације, што је исто, ако не и још горе. Зашто? Зато што би уласком у Уједињене нације Косово постало пуноправни субјект међународног права, после чега би питање српског (не)признавања било сасвим ирелевантно.

А онда, ако би се све ово догодило, шта нас чека осим неизвесне перспективе учлањења у ЕУ? Знамо да нас не чекају приступни фондови какви су својевремено били обезбеђени за, рецимо, Пољску или Мађарску – „Нове земље чланице не могу да очекују да ће добити пун износ ЕУ средстава одмах по приступању“, наводи се у стратегији ЕК – и знамо да нас уместо новца чека могућност натурања туђе воље у оквиру ЕУ будући да се ЕК, зарад повећања ефикасности одлучивања, залаже за што више одлучивања квалификованом већином (најмање 55 одсто држава чланица, које покривају 65 одсто становништва Уније) уместо консензусом који, барем у теорији, гарантује какву-такву заштиту појединачних националних интереса.

Али да не трчимо пред руду. Пред Србијом су пре тога, то јест сада, како ове среде рече њен председник Александар Вучић после састанка с ЕУ комесаром за преговоре о проширењу Јоханесом Ханом, препреке високе „као Хималаји, али не бисмо били први који су се попели на Монт Еверест“.

С том разликом што је ово Монт Еверест који морамо да заобиђемо уместо да се на њега пењемо. Иначе ћемо се као народ, успнемо ли се на њега газећи преко косовско-метохијске, руске и свих осталих препрека, безнадежно сурвати у амбис који је са оне стране…      

[/restrict]