Страх по дубини / Косово и Метохија – размере једног злочина

Поводом деценије од самопроглашења независности Косова за Печат говоре: Даница Маринковић (судија у пензији), Живојин Ракочевић (писац и новинар) и Митра Рељић (професор Универзитета у Косовској Митровици)

Даница Маринковић, судија у пензији

КОФЕР ИСТИНЕ О СТРАДАЊУ СРБА

Приближавајући се улазу у логор Клечка наилазили смо на делове одеће разбацане свуда унаоколо. И не само одеће већ и костију, за које ће касније Судска медицина у Приштини утврдити да су људске, неке дечје…

Готово цео радни век провела сам као судија Окружног суда у Приштини. Испитујући сведоке у случајевима отмица, силовања и убистава, и сама сам постала сведок једног времена које су обележила страдања српског народа на Косову и Метохији. Припадници терористичке банде који су себе називали члановима ОВК тада су изводили континуиране акције на целој територији Косова и Метохије, убијајући цивиле српске и неалбанске националности, припаднике наше војске и полиције… Идеја је била да се створи атмосфера страха, те да се кроз елиминацију српског фактора и свега што српски дише и размишља постави темељ будуће независне државе. Сепаратистичке акције етничког чишћења биле су увод у касније насилно отцепљење дела српске територије. Међутим, те 1999, док су наше институције још увек биле присутне на Косову, било је тешко претпоставити шта ће се десити 2004, и касније 2008. Имала сам утисак да докле год проналазимо и процесуирамо извршиоце кривичних дела, ма колико их било, а то смо радили до 9. јуна 1999, Србија постоји у својој јужној покрајини. Преварили смо се у проценама, каже у разговору за „Печат“ судија у пензији Даница Маринковић.

Радили сте на случају Клечка 1998. То је био први лоциран логор за Србе на територији Косова и Метохије. Шта сте затекли на увиђају?

Пратили смо траг анонимне пријаве. Логор Клечка у општини Липљан био је укопан у једно брдо. Како смо се приближавали улазу, вратима која су била прекривена ланцима, наилазили смо на делове одеће разбацане по трави. И не само одеће већ и костију, за које ће касније Судска медицина у Приштини утврдити да су људске, неке дечје… Срби, мушкарци, жене и деца отети у Ораховцу и околним селима најпре су пребачени у Малишево, где се налазио главни штаб команданта УЧК Фатмира Љимаја, а одатле, у групама одвезени у логор смрти. Убијали би их тек након злостављања и мучења. Тела су бацали у кречану. Тога дана када сам дошла на увиђај, из кречане се још увек извијао дим, а свуда око нас ширио се страшан мирис спаљеног људског тела. Нисмо сазнали имена тих несрећних људи, али није било тешко претпоставити кроз шта су пролазили – у логору смо пронашли и справе за мучење. Браћа Мазреку, учесници у отимању, и касније мучењу и убијању Срба у Клечки, у истрази су детаљно испричали где се све налазе затвори за српске цивиле, ко и када је чувао стражу, те које су команде добијали и начин на који су их спроводили. Била је то језива прича. Један од браће Мазреку том приликом испричао је како су се сатима иживљавали над малом Јованом која је тада имала 11 година. Пошто сам га упитала како зна да се девојчица коју су силовали зове тако, одговорио је: „Када сам истргао девојчицу из руке мајке, та жена је кукала до своје смрти, изговарајући само то име. Бака је умрла одмах.“ У кречани смо затекли малу дечју шаку која се још димила. Не знам да ли је та ручица припадала малој Јовани. Браћа Мазреку су касније осуђени  на по 20 година затвора, али је пресуда укинута од стране Врховног суда и враћена на поновни поступак. У међувремену, 2003. наша влада донела је одлуку о размени затвореника. Сви Албанци су из нишког затвора пребачени у Приштину, а ниједан Србин није из затвора у Приштини пребачен у Србију.

Пратили сте трагове нестанка Срба. Да ли сте могли да утврдите ко је и на који начин организовао и извршавао отмице?

Највише отмица забележено је од доласка међународних снага на Косово, од 10. јуна 1999, када је установљена привремена управа Уједињених нација (УНМИК), иако се њихов мандат односио на поштовање „међународно признатих стандарда људских права“. По неким проценама за два месеца киднаповано је 584 и убијено преко 660 људи, махом Срба. За ова злодела не само да нико није одговарао већ у највећем броју случајева УНМИК није предузимао било какву истражну радњу. У мојим рукама је био предмет из 1999. када је Окружни суд из Приштине био већ измештен у Ниш. Тада сам по захтеву тужиоца спроводила истрагу против Агима Чекуа, Хашима Тачија и Бернара Кушнера, шефа УМНИК-ове администрације. Саслушала сам преко 200 сведока, очевидаца убиства или отмице ужег члана породице, али, зачудо, никада нису пронађени директни извршиоци, нити су злочинци приведени правди. Две жене које сам саслушавала успеле су да побегну од отмичара. Њихове исповести су стравичне, опис тих жена, после злостављања и силовања којима су биле изложене, био је промењен до непрепознавања. Имала сам и случај жене која је отишла у Исток да тражи своје родитеље. У демолираној празној кући никог није затекла, али када је отворила рерну, видела је угљенисану очеву главу. Друга жена је пак сведочила како су јој Албанци на њене очи силовали ћерку, да би је на крају и убили. Сваки Србин био је потенцијална жртва.

Ноћ пре него што ћете напустити Приштину фотокопирате сву документацију везану за истраге које сте водили. Шта се налазило у тој документацији, будући да је припадник УЧК сутрадан у згради суда изговорио: Живу ћемо је одрати?

Наши државни органи упозорили су ме да одмах после потписивања Кумановског споразума напустим Косово јер су имали информације да ће са страном мисијом у Приштину доћи и припадници УЧК. Сутрадан по мом одласку, у зграду суда где сам радила дошли су војници КФОР-а и припадници УЧК. Тражили су ме. Из моје канцеларије и писарнице однели су сву документацију у вези са истрагама које сам спроводила. Нису се освртали на примедбу председника Суда да је неопходно направити попис докумената. Један од њих је запретио да ће ме живу одрати када ме ухвате. У том тренутку они нису знали да је моја путна торба пуна фотокопиране документације била на путу ка Србији. То је био цео мој пртљаг. Ништа више нисам понела из стана. Трагом тих докумената настао је историјски роман „Судија у рату и миру“ у коме су описане и документоване све терористичке акције које су припадници УЧК вршили на Космету.

Пошло вам је за руком оно што никоме није успело. Захваљујући сачуваној документацији, оборили сте случај Рачак. Тек 2008. за право ће вам дати и Хелена Рента у својој аутобиографској књизи. Али у тренутку када износите чињенице, чини се, делујете прилично усамљено?

Утврдила сам да се у Рачку није десио масакр албанског становништва како је Вилијам Вокер лажно представио. Када сам изашла на увиђај, присутни су били бројни домаћи и светски медији, три Вокерова сарадника, посматрача. Сваку стопу терена заједно смо прегледали. Првог дана пронашли смо велику количину наоружања и униформе која је остала иза терористичке ОВК. Све смо то на лицу места пописали, фотографисали и издали налог да се пребаци у станицу милиције у Штимљу, то јест у СУП Урошевац. Закључак је гласио да су настрадали били жртве ватреног обрачуна полиције са терористима и да над њима није било никаквог дејства и трагова мучења. Просек животне доби убијених је био око 45 година. Није било погубљења, сакаћења тела, било каквог мучења, ни пуцњаве из непосредне близине. Иако се и фински тим сложио са резултатом обдукције, њихов вођа Хелена Рента одбила је тада да га потпише и рекла да ће то урадити када се поново врати у Приштину. Два месеца касније, 17. марта 1999, Рента је у Приштини одржала конференцију за медије. Убиства етничких Албанаца назвала је „злочином против човечности“. Негирала је српске извештаје да се радило о борцима, и тврдила је да су сви били у цивилним оделима. „Вероватно“ и „највероватније“ биле су честе речи током њеног излагања. Осам дана касније почело је НАТО бомбардовање СРЈ. Касније сам у Хагу као сведок одбране сведочила о случају Рачак. И оборила га. Након мог сведочења тужилац је био принуђен да одустане од оптужнице. Никада више нико није помињао Рачак.

Спремали сте одбрану с председником Слободаном Милошевићем. Какав утисак је оставио на вас?

Први пут сам га видела у Хагу. Соба у коју ме је примио била је затрпана књигама и папирима. Касније сам схватила да се он одлично сналази у то метежу, и да у сваком тренутку зна где се који документ налази. Сачекао ме је речима: Добро ти мени дошла, Дано, хвала што си смела да дођеш, јер само уз помоћ вас који имате храбрости да сведочите истину ја ћу успети да докажем да српски народ није геноцидан. Била сам ганута овим речима. Преда мном је био једноставан, храбар и одважан човек.   

Живојин Ракочевић, писац и новинар

Страх, нада и мирис паљевине

Седамнаести март се може поновити за мање од сат и уз неколико добро пласираних медијских лажи. Може се поновити и у облику поделе која се све чешће помиње, и с једне и с друге стране, као решење косовског чвора

Европа у доба мира, после Другог светског рата, није доживела тако савршено изведен злочин са стотинама хиљада извршилаца као 17. марта 2004. а без иједног познатог организатора. Жалили су странци тада што нису искључили мобилну телефонију, а командант Јужног крила НАТО-а Грегори Џонсон јадао се, упркос добрим везама, да три дана није могао да добије и нађе Рамуша Храдинаја. Кад је догорела последња српска кућа и црква, појавили су се и изненађени локални ватрогасци, али није им било први пут да преспавају планирану ватру, вежбали су то још од паљевине Пећке патријаршије 1981, каже у разговору за „Печат“ Живојин Ракочевић, писац и новинар.

Знамо ли данас колико је фресака, књига, икона уништено, колико је звона нестало? Да ли је икада до краја урађен попис културне баштине после 2004?

Брижљиво сакупљано благо цркава, градова, слике, библиотеке, фреске – њихов мирис и дух града заменио је мирис паљевине. Требало би основати институт за проучавање погрома, музеј или макар кућу сећања… Још видим свештеника Мирослава Попадића како из олтара приштинске цркве износи јеванђеља, дар руских царева и царица овдашњим Србима. Била су старија од цркве, заправо на њима је саграђен тај храм. Руке оца Мирослава су се, у тим тренуцима, увек помало тресле, јер је држао векове наде и слободе, а његова неслобода је била готово савршена. Сакупљао је поред црквеног зида гомиле камења којим су га гађали, а у погрому су га из парохијског дома који је горео над њим извукли неки амерички полицајци. Камење којим је свештеник гађан касније су, током обнове, приштински Срби полагали у стубове цркве док се обнављала, мислим да је оно данас њена највећа светиња.

Какво место у животима Срба који су били сведоци погрома заузима страх од стихије?

Печат страха је добио нови облик: у њему су, у присуству десетина хиљада страних војника, полицајаца, цивилних мисија, обновљене све оне велике стихије из 1968, 1981, 1999… Једноставно се, из наизглед мирног мора, подигне огроман талас и збрише све пред собом и од њега вас нико не може заштити. Касније се јавља страх по дубини: од употребе матерњег језика, до граница сопственог гета, па до свести да вам се дете само враћа из школе и да га стихија може стићи на улици.

Албанци су погром над Србима правдали светској јавности наводном тортуром коју су трпели од стране наших институција. Занимљиво да се никад и нигде нису помињала ашкалијска насеља која су практично нестала у овој стихији…

Свако успостављање равнотеже у злочину је само припрема нове несреће и ту краја нема: једни наносе зло, други трпе – а онда се у следећем циклусу улоге замене. Они који никоме не припадају страдају готово без остатка, као и Ашкалије које помињете, њих су у Вучитрну готово истребили. Дошла је једна делегација са Запада која је успут питала за њихову судбину и узроке насиља које је окренуто према тој заједници.

„Насиље према њима је сасвим оправдано, јер ви не познајете историју и страшни период када су они држали власт, када нас је терорисала ашкалијска полиција, када су увели ашкалијски језик, ашкалијске тајне службе, па дипломатија… Био је то црни период у историји Косова“, гласио је цинични апсурдни одговор.

Какве последице са собом носи чињеница да је убијен дух градског живота на КиМ?

Град је био сведок развоја и могућности слободе и тог сведока је требало елиминисати. Убиство Призрена као града изведено је савршено 17. марта, а његови српски грађани завршили су у немачкој бази КФОР-а. У великој сали били су логорски поређани гвоздени кревети. Испребијана учитељица Добрила Долашевић није жалила кућу, жалила је своју мачку која је у кући изгорела, на јастуку је стајала књига Милорада Павића „Последња љубав у Цариграду“. Сада од гета морамо правити град, то је нада, мисија и истинска обнова која ће нас враћати нормалном животу.

Ако је 17. март извесно био пуцањ у идеју повратка Срба на Косово и Метохију, шта би у симболичком смислу значио пуцањ у Оливера Ивановића?

Тај злокобни метак у леђа погодио је грађанина и његов свет, наду у слободу, осмех упућен другима, зауставио је рушење граница, унизио храброст и охрабрио кукавичлук… Ударио је он и у повратак, данас се сећамо да је Оливер Ивановић толико урадио да се Срби врате у Осојане, залагао се за села Синаје, Драгољевац, да су сви мислили да је он рођен тамо. Знао је сваки детаљ око повратка у Метохију и радовао се као дете сваком послу, напретку, бољитку.

После свега што се догодило, а с обзиром на то да живите у Грачаници, да ли је Србима било теже 1999, 2004. или данас после убиства Оливера Ивановића?

Онда смо зло гледали лицем у лице, данас нам је пуцано у леђа. Никад се људи у Косовској Митровици нису више освртали за собом, ово је удар на личност, а оно је више колективни удес.

Како Срби на Косову и Метохији разумеју поруке мира које долазе са обе стране, позивање на реалност, одбацивање митова и бригу за будућност наше деце?

Да је некоме било стало до мира, била би примењена Резолуција 1244 и на власти не би били Тачи, Харадинај, Весељи, Лимај, као и остали феудалци по Балкану. Када они причају о миру, ваља се надати несрећи. Што се тиче мантри о реалности коју су нам наметнули страни миротворци, јасно је да неслобода, неправда никада не могу да се прихвате као реалност. По мери сопственог незнања и интереса, ми често догађаје и појаве које прате бројни извори, документа, различита и објективна тумачења селимо у мит, а нашу децу, често, користимо да бисмо оправдали лична непочинства или слабости.

Шта ако Србија пристане на независност „косовске творевине“? Да ли је то крај неспоразумима ?

Ако Србија пристане на независност Косова, значи да је пристала на самоубиство. Како после тога може бити мира, прво за Србију, а онда и за друге?! Одговор на друго питање је: није им довољно, јер нема ниједног ефикасног механизма који их може заштити, албанска етнократија у којој Срби живе тражи различите моделе нашег избацивања из живота. Ми морамо задржати паралелизам, своју земљу и своју аутономију – Албанци су потрошили право да владају Србима.

Да ли вам је познато колико гробова је пренето са Космета у централну Србију?

То нико не може знати, то су ствари породичних болова и интиме. Само можемо да видимо празне хумке и прекопану земљу. Навикнете се и на ту сеобу. Још давно родитељи једног нашег почившег пријатеља преместили су његове остатке, а ми то нисмо знали. Стајали смо, за задушнице изнад раке, неко је рекао: украли су нам га.              

Митра Рељић, професор Универзитета у Косовској Митровици

НЕМИ И КРВАВИ

На дан када тзв. Влада Косова обележава годишњицу независности, у Лапљем Селу служи се парастос за настрадале у селу Ливадице 2001. Били сте тамо. Шта се тачно десило?

Била сам сведок злочина на Ливадицама и прво што ми је у том страшном тренутку синуло кроз главу јесте, без имало патетике, прекор смрти што ме изнова оставља за сведока. Знате, када гледате, гледате, па онда сањате и сањате, осетите да не можете више. Враћала сам се с наставе из Врања, па како су у прешевском крају у то време били немири, аутобус је саобраћао до Грачанице преко Ниша. Ти возачи „Ниш експреса“ били су прави јунаци. Када смо прошли међузону, и када су нас енглески пси оњушили, у аутобус је ушао шведски војник да нам припрети: „Немојте случајно да дајете неке знаке.“ Пошто су нас успут редовно засипали камењем, а све чешће и пушчаним мецима, и за то је требало свалити кривицу на Србе, јер су наводно „артиљерци“ били испровоцирани нашим „знацима“ из аутобуса. Постројисмо се и кренусмо. Тога дана у колони је било пет аутобуса. Терористи су пропустили пратећи оклопни транспортер који је био на челу колоне и како је први аутобус ступио на мостић испод ког је смештен експлозив, исти су активирали даљинским управљачем. Најпре сам имала утисак да по нама ударају не камењем већ стењем. Чинило се да по целом аутобусу однекуд ударају. Народ је попадао са седишта, деца су запиштала. Придигавши се и погледавши напред, угледала сам огромну димну печурку. Како се дим разилазио, помаљао се стравичан призор: пола аутобуса више није било, а около су лежали разбацани делови људског тела. Преживеле и рањене пребацивали су у наш аутобус. Били су неми, крвави од главе до пете, будући да су им делови тела страдале сабраће падали по глави. После првог шока енглески солдати почеше да нас убеђују да се вратимо у Ниш. Размишљам: што не побише, то би да протерају.