Почетна / Култура / Што се грбо роди, време не исправи

Што се грбо роди, време не исправи

Поводом друге епизоде РТС-ове серије Немањићи

Сада је сасвим јасно и зашто Немања у Михићевој ТВ серији пре поласка у бој призива Часни крст, што данашњи историчари – авај! – или неће да знају или једноставно не знају, али није јасно зашто га се Михић тако лако и радосно одриче, примајући честитке нових антисрпских комесара, који су црвену заставу на време заменили плавом. Запамтите ове дане. У новом руху враћа нам се стари идеолошки вампир. Тај повратак осећа се и у димензији говора који користе Михићеви Немањићи…

Пише Божидар Зечевић

У прошлом броју Печата видели смо како се у једној престижној телевизијској серији са средњовековном тематиком (Хрватски краљеви) високо вреднују национална културна баштина и писменост баш тамо где их нема или су им трагови спорадични и историјски сумњиви, при чему се не преза чак ни од фалсификата. Тим поводом поменули смо серију Немањићи – рађање краљевине која таквих проблема не би требало да има, јер у баштини Срба овакви источници постоје. Нама их је историја одавно даровала, мада је неке од њих било тешко сачувати. Такав је случај и са најважнијим спомеником наше средњовековне писмености, Мирослављевим јеванђељем са краја XII века, ремек-делом српске средњовековне уметности, уписаном у Унесков регистар Памћење света. Требало нам је само мало поштовања, духовности и знања да се ово ремек-дело немањићке епохе филмски раствори у свој својој раскоши, наравно у контексту драмске, тј. игране телевизијске фактуре. А није. Као и све друго што су нам преци оставили, дотакли смо и Мирослављево јеванђеље, бацивши на њега кратак поглед, без нарочитог задржавања гледаочеве пажње. Најгоре је што се овде није радило о превиду него о нечем сасвим другом, што изгледа да стоји у подлози целог овог предузећа.

ЈЕВАНЂЕЉЕ КАО СТВАР Друга епизода серије Немањићи, емитована прошле недеље, носи наслов Мирослављево јеванђеље, јер би било немогуће заобићи овај споменик у синоптичком оквиру немањићке епохе. Ко не зна какав је то рукопис и зашто је важан ем то неће сазнати из ове телевизијске творевине, ем на екрану неће видети ниједну страницу из ове божанствене књиге, ниједан њен иницијал ни орнамент, иако се може набројати више од сто начина како се ова визуализација могла драматуршки добро уденути у причу. Читав конспект загрљаја истока и запада Европе онога доба, који исијава из овог чудесног извора, уз све данашње могућности компјутерске анимације и 3D дигиталног живописа, био је пред ауторима на длану. Али да не дирамо у ауторске слободе! Ово „плетеније словес“ (Јован Деретић), величанствено ткање слика и мотива, садржало је ликове оног времена од којих не видесмо ниједaн. Не дај боже да од драмске серије очекујемо да буде историјска читанка, ваља тек подсетити на упуштен визуелни и драмски потенцијал једне колосалне шансе, која се, како рече Ђорђе Кадијевић, јавља само једном у столећу!

Од свега тога није испало ништа.

Бурна историја, о којој је ту скоро направљен и један узбудљив филм, чини од Мирослављевог јеванђеља сведока и учесника српских драма, све до прошлог века, до убиства Александра и Драге, Одбране Београда, Албанске голготе до Шестог априла, савезничког бомбардовања једног, другог, трећег и овог најновијег. Речју, тај епохални симбол српске судбине, свезнак времена и поколења, приказан је у овој серији као – дрвена кутија! Додуше од махагонија, са уметним украсима за новокомпоноване вернике, каква се може видети у црквеним шоповима на Теразијама и у Нушићевој, дакле као отмена шкатула за камин неког фенси ентеријера, као у свакој скупој ТВ серији.

Та најважнија српска књига свих времена, наша светиња, у серији је предмет као и сваки други, скупоцен, али функционалан и прилагођен потреби. Баш као и цео серијал Немањићи из којег засад одсуствује било каква духовност. Да, Мирослављево јеванђеље је такође обавезна фигура лишена сакралног и дубљег смисла, нека непозната ствар у коју без речи зури мали Растко, још не знајући да ће га та иста слова винути у небо. Ова шкатула, коју богобојажљиво носају и премештају, парадигма је целог пројекта: он није духовна, нити историјска и уметничка него пословна појава, „одрађена“ ставка са утврђене агенде, маркетинг и добра инвестиција. Нема успона, нема падова, емоције су поништене, великих идеја није ни било. Драматуршки, цела серија је равна сукцесија приоритета са утврђеног листинга. Природно је, стога, што сваки покушај да текст, кад треба, зазвучи духовно – одјекује глуво и шупље.

ИЗБАЦИВАЊЕ ЧАСНОГ КРСТА Та сукцесија епизода скраћена је и убрзана у изнуђеном монтажном ремонту већ спаковане серије, до које је дошло под жестоким притиском јавности после првог емитовања. Али ни ово није помогло (тако се, уосталом, нигде и не ради). У наслову смо цитирали мисао нашег великог правника из XIX века Валтазара Богишића: „Што се грбо (грбаво, БЗ) роди, ни вријеме не исправи.“ Избацивањем, скраћивањем и убрзавањем већ повезаних сцена добија се у физичком тајмингу, али се једва успостављени ритам целине неопозиво руши, а ментални хаос само повећава, што се догодило и овде. Унутрашњи неред и конфузију покушао је неки стручњак да смањи увођењем спољног коментара (наратора), што је драматуршки поступак који се одувек сматрао неинвентивним и застарелим. Док наратор „телефонира“ радњу, тј. накнадно објашњава оно што би без речи требало да буде јасно, губи се и нестаје основна драмска нит. Ликови треба да делају, а не приповедају, захтевао је још Аристотел, али наши драматурзи и редитељи то не знају или су заборавили или на том часу нису никад ни били. Али ове грешке – ма какве грешке, чисти аматеризам у лошем смислу речи! – плаћају недужни телевизијски гледаоци, који су сада, после ове рециклаже, одједном „задовољни“! То од јуче тврде исти они заступници јавне речи, који су прекјуче хушкали на хајку. Неко је некуда телефонирао. Задовољна је и критика, додуше само она са платног списка РТС-а. Што је најгоре, „презадовољан“ је сада и аутор сценарија, коме су вршљали по тексту како им се хтело и који се радо, само због мира у кући, одрекао Немањиног Крста часног, које су му без разлога замерали. „Избацили смо Крст часни и сад сви честитају“, готово радосно поручује Михић, као да је овим збацио с плећа неко тешко бреме. А није. Напротив, овим чином његови Немањићи дефинитивно тону. Немања који полази у бој За крст часни цензурисан је и уклоњен са српског екрана у осамнаестој години трећег миленијума, пред очима два милиона српских гледалаца, од којих се ниједан, па ни неприкосновени аутор, није због тога побунио.

Питање Крста часног на црној је листи од 1944. или можда још одраније, од установљења комунистичке доктрине, која је у овом слогану видела опасно језгро српске виталности и саборности. Сада усред Србије та идеологија опет диже главу и уводи нови вид антисрпске цензуре која, ако јој се то дозволи, прети да нас врати у мрак тоталитарног терора. Тврди она, тобоже научно, да „овај култ нема везе са Немањом, него да је настао у XIX веку и да су га користили Мажуранић у Смрти Смаил аге Ченгића и Његош у Горском вијенцу“.

Ништа погрешније и неисторичније од тога.

Култ Часног крста увели су управо Немања и Стефан Првовенчани.

„Код Срба, часни крст појавиће се у доба Стевана Немање, пише Миодраг Поповић у својој капиталној историјско-антрополошкој студији Видовдан и часни крст (1977). „Немањин син Стефан Првовенчани у делу Живот и дела светога и блаженога и преподобнога оца нашега Симеона опширно говори о часном крсту који му је отац послао из Хиландара… Пише Првовенчани: ’Часни крст је био чувар и утврђење, победитељ и помоћник у биткама против невидљивих и видљивих непријатеља. Он је земљи тврдо уточиште и стена и кнезовима твојим оштро копље штит вере и смела победа.’ Његово доношење из Хиландара у Студеницу било је пропраћено једнодневном светковином. Сам Стефан Првовенчани, уставши са архијерејима својима… вапијаше: ’Греди христоносни народе, да се поклонимо крсном животодавном дрвету.’“ И даље: „Том приликом, свечано преношење протекло је у знаку учвршћења државне самосталности… Свечано устоличење тријумфалног часног крста, поред утврђивања државне моћи и етатизовања религије било је (…) нека врста компромиса између хришћанства и херојске вере српских предака. За припаднике старе вере, часни крст, као победнички симбол, био је лако прихватљив као замена за њиховог крстоликог идола, српског херојског родоначелника.“ Каква сцена за неку праву ТВ сагу! А све то долази из Чајкановићевог проучавања најстаријег српског, прехришћанског култа којим доминира „не онај званични црквени него популарни простонародни српски крст, какав се виђа по српским кућама поред иконе, у средини насеља, по пољима“. „Крст је хипостаза старог српског врховног бога, код Срба се и после примања хришћанства очувао првобитни крст и чува се до наших дана“, пише Чајкановић, загледан у вечност.

Сада је сасвим јасно зашто Немања у Михићевој ТВ серији пре поласка у бој призива Часни крст, што данашњи историчари – авај! – или неће да знају или једноставно не знају, али није јасно зашто га се Михић тако лако и радосно одриче, примајући честитке нових антисрпских комесара, који су црвену заставу на време заменили плавом. Запамтите ове дане. У новом руху враћа нам се стари идеолошки вампир.

ПОСТВАРЕНИ ГОВОР Тај повратак осећа се и у димензији говора који користе Михићеви Немањићи. Језик серије нема везе ни са једним од два класична идиома српског средњовековља, ни српскословенски (књижевни и званични) нити старосрпски (народни), мада је ближи овом другом, који се одржао све до Вука и до нас дошао кроз његову реформу. Неки разумљиви, савремени језик био је sine qua non овог пројекта, али не овако лоше и накарадно преведен у банални жамор данашње бесловесне, урбане популације. Али уместо да јој се додвори, што је био план, наишао је на опште негодовање баш те популације! Она је осетила да нешто дубоко није у реду са језиком којим говоре Михићеви ликови. Она сигурно неће српскословенски, који не разуме, али јој смета што лексика и фонација серије не допиру из славне прошлости него с бувљака. Савремени медији срели су се са овим проблемом одавно и много пажљивије радили на откривању модела разумевања међусобно удаљених друштвених група.

Говорни модел у једној од најуспешнијих стратешких игрица пре две деценије Caesar из фирме Sierra, па онда Total War, определио се за идеју Бернарда Шоа из Пигмалиона: римски император, сенатори и патрицији говоре Queen’s English, данашњи књижевни идиом Оксфорда и Кембриџа, средњи слој и плебејци служе се лондонским кокнијем, а робови и варвари урлају као навијачке хорде из Шефилда и Манчестера. Резултат је био фантастичан! У сваком разумљиви, говорни енглески једног масовног продукта унета је нова, хуморна димензија. Можемо мислити шта хоћемо о дискриминацији и кршењу људских права, чији корени збиља сежу до Шоовог доба, али нема сумње да је овај дигитални ремикс обојио језик масовне компјутерске игрице и омогућио неслућен развој најразличитијих ликова. Али тако далеко нису ишли аутори Немањића. Уосталом, није пред њих постављан тај, већ сасвим други услов.

Њихова идеја била је што ниже спуштање језичког стандарда, банални говор градске агоре, лишен сваке боје, корена и емоција. Као што је Мирослављево јеванђеље постало обична ствар у ентеријеру серије, тако је и говор ликова у њој постварен и обезличен, сведен на функцију. У оба случаја на делу је исти принцип, исти пројектни задатак: десакрализација и профанизација немањићке епохе. Какав је коначни циљ овог пројекта? Удаљавање духовног језгра српске прошлости. Засецање корена српског становишта у култури. Сада се види да забрана Часног крста није била инцидент него стратегија, која стоји у подлози новог пројекта друге Србије, као што је недавно био случај и са Сенкама над Балканом.

Уосталом, оба пројкета су производи исте кухиње. 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *