Стаљинград – 75 година – Челична победа

Црвена армија је сама под Стаљинградом, док су западне дипломате плесале у швајцарским одмаралиштима, сломила кичму нацистичкој звери и потом је она бауљала до своје почетне и крајње тачке – Берлина

Прекините да плешете, Стаљинград је пао! Овим речима обратио се немачком амбасадору у Италији, кнезу Оту фон Бизмарку његов сарадник 2. фебруара 1943, пре тачно 75 година. Његова екселенција се – попут многих важних личности нацистичког режима – забављао и опуштао са осталим припадницима џет-сета у свечаној сали хотела „Палас“ у Санкт Морицу, на истоку Швајцарске. Уважени кнез, принц од Бизмарка, био је шокиран и љут, јер није готово ништа знао о стварном стању на бојном пољу у граду на Волги, верујући нацистичкој пропаганди која је сваки дан извештавала о напредовању Вермахта. Али он је био само унук чувеног канцелара Бизмарка – који је увек упозоравао кајзера да не ратује против Русије. Дан раније, 1. фебруара 1943, британски премијер Винстон Черчил назвао је победу Црвене армије под Стаљинградом задивљујућом. Британски краљ послао је мач на коме је на енглеском и руском језику било угравирано: „Грађанима Стаљинграда, чврстим као челик, од краља Џорџа Шестог у знак дубоког дивљења британског народа.“ Четири дана касније, честитку је упутио и председник САД Френклин Рузвелт, назвавши Стаљинградску битку „епском борбом“ чији исход славе сви Американци.

[restrict]

СУДБИНА СВЕТА ОДЛУЧЕНА У ГРАДУ НА ВОЛГИ Заиста, разлога за дивљење према руском народу било је милион, колико је живота на обе стране однео пакао Стаљинграда, од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године. И још толико рањених, осакаћених, избачених из строја. Читав један двомилионски град, иако у Стаљинграду, данашњем Волгограду, пре рата једва да је живела петина од тог броја – а и данас их је тек половина! Судбина света одређивала се тада у граду на Волги. И добро је немачки дипломата рекао свом шефу, кнезу Бизмарку – време плеса и забаве за Трећи рајх је окончано. Пред њима и њиховим савезницима остали су одбројани дани до коначног пораза. Да није било Стаљинграда 1943, не би било ни Берлина 1945. године. Поклоњени мач Џорџа Шестог такође је представљао јасну поруку грађанима и браниоцима Стаљинграда, чврстим као челик – јер се на руском језику челик каже „стаљ“…

Недавна одлука руског министра културе Владимира Мединског да опозове дозволу за приказивање у домаћим биоскопима британско-француском филму „Стаљинова смрт“ – изазвала је доста пажње у западним медијима. Био је то још један доказ, како су рекли, цензуре и репресије у аутократској и недемократској „Путиновој држави“. С друге стране, у том демократском свету, где је овај филм од стране „стручне јавности“ оцењен изузетно позитивно, из све снаге се наметао утисак да савремена Русија, забраном приказивања филма, брани лик и дело бившег совјетског лидера Јосифа Стаљина и оних који су на власт дошли после његове смрти. Посебно, имајући у виду да се „Стаљинова смрт“ на политичко-сатиричан начин бави борбом, а тачније отимањем за власт, која је потом уследила, у чему су многи препознали алузију на савремену Русију и њене данашње лидере. У Москви пак истичу да је у филму реч о исмевању и „увредљивом односу према државној химни“, „лошим глумцима и немарној и нетачној сценографији“, односно „пашквили на тему историје наше државе“.

ЕКСТРЕМИСТИЧКЕ ПОРУКЕ ЈЕДНОГ ФИЛМА Посебно је, међутим, занимљив моменат када се филм појавио – у јесен 2017. на Западу, и крајем јануара 2018. године у Русији. Дакле, буквално пре неколико дана – не само на почетку кампање за избор председника Русије већ и непосредно уочи 75-годишњице од победе СССР-а у Стаљинградској бици, 2. фебруара. На ову историјску паралелу су и указали аутори отвореног писма упућеног министру Мединском. Међу његовим потписницима су и прослављени редитељ Никита Михалков, потомци совјетских руководилаца из тог времена, као и читав низ других јавних личности. Они су поручили да се информације и порука филма „могу оценити као екстремистичке, усмерене на вређање достојанства руског и совјетског човека“, а пуштање у промет уочи 75. годишњице победе у Стаљинградској бици – као „пљување у лице“ њеним жртвама и преживелима.

Руски експерти су такође у филму видели и увредљиве поруке према ветеранима Великог отаџбинског рата и дискредитацију државних симбола, као и сцене претераног насиља. Високи функционер Министарства културе, писац Јуриј Пољаков, изјавио је да је филм – „образац идеолошке борбе против наше државе“. Син Стаљиновог наследника Никите Хрушчова Сергеј сматра да је филм „Стаљинова смрт“ пример извртања историје СССР-а и Русије, односно „натурање у свести младе генерације лажне, извитоперене и понижавајуће представе о прошлости, а сходно томе и о садашњости наше земље, што носи са собом огромну опасност“.

Када човек са Запада – који о Стаљину, Другом светском рату и Стаљинградској бици зна веома мало или нимало – погледа такав филм који највећег руског државника 20. века (упркос свим контроверзама), као и саму Русију, представља као дружину битанги, пајаца, сплеткароша и комедијаша, а велику историју ове државе и њене сопственом крвљу заливене националне симболе своди на пародију, онда он може стећи у тој земљи само негативан утисак. А то може бити протумачено само као удар на достојанство Русије. Са још једним, не мање важним циљем: да се скрене пажња са чињенице да је управо Москва, под командом Стаљина, однела одлучујућу победу над нацизмом и да данашњег „демократског и слободног света“ без руске жртве и хероизма – не би уопште било!

Филм ће вероватно погледати милиони Американаца и Европљана, али, рецимо, оцену о Стаљинградској бици Мајкла Мекфола – ранијег амбасадора САД у Русији и човека који је покушао да сруши Путина масовним протестима 2011. године – вероватно ће прочитати тек појединци. Утолико је значајније када баш Мекфол, поводом 2. фебруара и дана победе у Стаљинграду, каже да је „преломни моменат у Другом светском рату наступио захваљујући одважности, постојаности и хероизму совјетске војске“. „Честитам 75. годишњицу!“, записао је Мекфол. Јасно је да такве историјске победе не могу да однесу пробисвети и сецикесе, каквим их представљају Британци и Французи – и још сами свој филм оцењују за оскара – већ озбиљни државници који уживају неподељену подршку свог народа.

„КОТАО“ БЕЗ ИЗЛАЗА, ОСИМ… Према општеприхваћеним подацима, иако међу историчарима још постоји доза спорења, у Стаљинградској бици совјетска армија имала је нешто мање од 480.000 жртава, немачка око 300.000, а немачки савезници (Италијани, Румуни, Мађари и Хрвати) око 200.000 погинулих. Овом броју треба додати и десетине хиљада страдалих цивила, грађана Стаљинграда. Убијених, несталих, умрлих од рана и других последица рата и заробљених – више је од 2,6 милиона! То су бројке које Европу, док самозадовољно плеше у Давосу и Санкт Морицу, и данас треба да опомињу, јер показују до чега доводе мржња, идеолошки сукоби, глад за отимањем туђих ресурса, али пре свега уверење о сопственој супериорности и одрицање права другим народима да своју државу сами уређују. „Борба против комунизма“ и наметање огњем и мачем „европских вредности“ – иза којих се крију планови за успостављање нових господара над туђим ресурсима – довела је на крају до чудовишних последица. Да ли је неко могао да их предвиди, и спречи, 1938. године, када је британски премијер Невил Чемберлен склапао у Минхену споразум о комадању Чешке са „господином Хитлером“? Да ли су Чемберленове речи да је „донео мир нашој генерацији“ одраз најдубљег цинизма или глупости? Или нечег још злослутнијег…

Чињеница је да је и Хитлер имао погрешне процене. Иако је веровао да је већи и од Бизмарка, и он се попут немачког цара у Првом светском рату, оглушио о најважнији политички аманет славног канцелара – никад не нападај Русију! Па му је и то било мало, него је кренуо да осваја далеки Кавказ, због тамошње нафте и рафинерија, иако претходно није завршио ни посао у Москви и Лењинграду. После, по Русе незгодног, совјетско-финског рата 1939–1940, Хитлер је сматрао да је Црвена армија „колос на глиненим ногама“. Зато је покренуо „Барбаросу“ у јуну 1941, зато је наредио у септембру 1942. да се Стаљинград мора освојити „без обзира на цену“! Та цена је била ужасна за све, а за његове сулуде снове и фатална. Совјетска команда, серијом маневара, успела је најпре да се одбрани од двомесечне тоталне офанзиве, а затим и опколи немачку чувену 6. армију на обали Волге. По рецепту који је 70 година касније виђен у устаничком Донбасу, свега пар стотина километара одатле, нацисти су ухваћени у такозвани „котао“ и после тога њихова судбина је била запечаћена. Из котла је једини излаз – или са ногама унапред, или са подигнутим рукама и спуштене главе.

ДАН КАДА ЈЕ РУСИЈУ НАПАЛО ПОЛА ЕВРОПЕ Не улазећи у историјске и војне појединости Стаљинградске одбрамбене операције и свега што јој је претходило, треба ипак нагласити да су Немци на врхунцу офанзиве (операција „Блау“) у јесен 1942. нападали Стаљинград са 50 дивизија, док је совјетска врховна команда, иако је у почетку била двоструко слабија од противника, успела на време да пребаци чак 55! То су били изузетни напори за Русију, имајући у виду да су Немци пре тога ратовали већ дуже од три године и да су њихове јединице биле изузетно добро опремљене и састављене од ветерана високог борбеног морала и појачане стотинама хиљада бораца из других земаља. Не кажу случајно руски историчари да је Русију тада напало пола Европе. Руски контранапад (операција „Уран“), започет 19. новембра 1942, осим потпуног уништења немачке 6. групе армија, однео је у неповрат и полугодишњу производњу Немачке у тенковима и моторним возилима, као и вишемесечну – артиљерије, минобацача и пешадијског наоружања. Био је то потпуни крах „несаломивог Рајха“, што је показала и предаја Совјетима фелдмаршала Фридриха Паулуса, команданта 6. армије и једног од креатора плана „Барбароса“.

Био је то први, али не и последњи, Хитлеров фелдмаршал који се предао противнику. До Стаљинграда је тако нешто било потпуно незамисливо. Стаљинградска битка потпуно је пољуљала морал не само у Немачкој, већ и у редовима њених савезника, а прва која је отпала са овог списка била је Италија. Истовремено су Турска и Јапан одустале од планираних инвазија на СССР. Управо италијанска, али и румунска и мађарска армија биле су потпуно сатрте на Волги и од тог ударца нису се никада опоравиле. Просто речено, Руси су под Стаљинградом сломили кичму нацистичкој звери и потом је она у паници и немоћи бауљала и бежала све до своје почетне, али и крајње тачке – Берлина. Што је најважније, Совјетски Савез, односно Русија, до ове велике победе дошла је сама, без помоћи и подршке савезника, док је на „западном фронту“ царовао апсолутни мир, а дипломате зараћених страна заједно плесале у монденским одмаралиштима.

Тек након што је 5. јула 1943. Црвена армија са 1,3 милиона војника и 3.500 тенкова још једном потпуно разбила Немце, овог пута код Курска, и отворила себи директан пут ка Берлину, уследило је – пет дана касније – савезничко искрцавање на Сицилију. До коначног пада Рима и искрцавања у Нормандији остало је још 11 месеци. У то време, 17. јула 1944, на другу годишњицу почетка Стаљинградске битке, Руси су организовали операцију „Велики валцер“. Више од 57.000 заробљених нациста, физички здравих и јаких, окупљених на московском хиподрому, кренуло је улицама совјетске престонице у свој последњи марш. Међу њима и 19 генерала у униформама, са својим ордењем на грудима и гаравих лица, јер су добили воде тек толико да утоле жеђ, али да не могу да се умију. Овај „плес“ поражених трајао је тачно осам сати, током којих су Московљани могли да их виде, да им довикују на немачком „Хитлер капут“, тако да их бивши освајачи могу добро разумети. Али њима је и без тога све одавно било јасно…           

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *