Шта хоће Хрватска?

Пред сваки међудржавни сусрет између Србије и Хрватске учини се да има некакве наде за поправљање односа, а испостави се да за то нема никакве шансе. Странпутица српско-хрватских међудржавних односа везана је за будућност бар колико за прошлост

Хрватска позива на дијалог само да би Србији диктирала услове, без преузимања било каквих обавеза. Такав став је гаранција да нормализације односа неће бити, што, изгледа, Хрватској и одговара.

ХРВАТСКИ ДИКТАТ СРБИЈИ Ништа није тако нестабилно и променљиво као хрватска политика према Србији. Прави разлози политичког колебања добро су скривени и није их лако дешифровати. Таман када помислите да су односи крајње заоштрени до копања ровова, са хрватске стране уследи угодно изненађење и смиривање тензија, и таман када помислите да ствари крећу у најбољем правцу нормализације, редовно уследи какав неугодан гест, непријатан као шамар из чиста мира. Суштина је у томе што нису у питању само дневна политика и ситни политички поени хрватских политичара, него и политичка стратегија која је и политичка, али и основа за војну. Дневнополитички интереси се само боље виде па се погрешно закључује како је на њима све засновано.

Српско-хрватске међудржавне односе у потпуности диктира Хрватска. Понашање Србије изнуђено је превртљивом политиком Хрватске, која осцилира као графички приказ амплитуде земљотреса. Када амплитуда крене према горе, радосно прихватамо дијалог и све предлоге у циљу нормализације односа, или се збуњени дрскостима и безобразлуком бранимо када та амплитуда неочекивано и без видљивих разлога крене надоле. Када наступи позитиван период хрватске политика према Србији, спремите се за непријатна изненађења, а када помислите да све иде у правцу ескалације, спремите се за пријатно изненађење. Као да нека невидљива политичка моћ не дозвољава да се међудржавни односи поправе, али ни да ескалирају у отворени сукоб, него је циљ очување замрзнутог конфликта на пројектованом нивоу.

Ако се све то има у виду, позив хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић председнику Србије Александру Вучићу да посети Загреб уследио је у сасвим логичном тренутку, након оштре протестне ноте хрватског Министарства вањских и европских послова поводом изложбе у седишту УН о страдањима Срба, Јевреја и Рома у усташком логору Јасеновац. Овога пута позив српском председнику више је изненадио и збунио Хрвате и изазвао праву буру на хрватској политичкој сцени.

[restrict]

НЕПРИСТОЈАН ПОЗИВ Наступи хрватске владе, у смислу „да ли је повољан тренутак“ за Вучићеву посету због „пропагандистичке и манипулативне“ изложбе о страдањима у Јасеновцу, постају контрапродуктивни за њих. Уплашили су се јер нису навикли на политичку инфериорност када су у питању српски представници, па се труде да искористе кратко време до посете да себе прикажу као праве иницијаторе нормализације. Као пример свог наводног настојања наводе седнице Међудржавног мешовитог одбора за заштиту мањина између Хрватске и Србије које су одржане 30. и 31. јануара (а не кажу да седница овог одбора није одржана више од три године опструкцијом Хрватске).

Већ позив је дипломатски дефектан, али међународни рејтинг председника Вучића је у овом тренутку довољно висок да не мора водити рачуна о политичким подметањима и смицалицама. Хрватска председница се практично правда и извињава хрватској јавности када каже: „Желим отворити нову страницу у нашим односима. Буде ли резултат тог посјета расветљавање судбине и једног несталог бранитеља или цивила, сматрат ћу га успјешним.“ Ко о чему, Хрватска о несталима, иако је на њиховом списку 900, а на српском 1.800 особа. И као што им је већ више пута показано и доказано, на свом списку имају нестале Србе из Хрватске за чији нестанак су сами одговорни, и управо они треба да објасне где су ти људи.

Мало је државника у свету који би прихватили овако непристојан позив у госте, тако да је и српска јавност ближа ставу да председник Вучић не треба да иде у Хрватску и да одбијањем треба упристојити кључне личности хрватске владе. Међутим, његова посета Хрватској могла би да заслужи позитивну оцену баш зато што од ње нико ништа епохално не очекује, тако да ће и мали помак бити велика дипломатска победа.

 

РЕХАБИЛИТАЦИЈА НДХ Основна грешка код процене узрока неспоразума са Хрватском јесте сукцесивно закључивање да српско-хрватске међудржавне односе оптерећује само прошлост. Права истина, па стога и суштински проблем из кога произлази садашња хрватска конфузна политика, није само прошлост него и будућност. Прошлост би се некако превазишла макар остао свако на свом становишту, али дугорочна стратегија и тајни планови Хрватске не дозвољавају нормализацију међудржавних односа.

Тешко је схватити зашто нова независна Хрватска тако упорно и непоколебљиво ради на рехабилитацији Павелићеве НДХ и настоји да „тековине“ злочиначког усташког покрета угради у „најсветлији“ део хрватске историје и државности. Нормално би било да, једноставно, све фашистичко одбаце као што су то учинили Немци, и да стварно прихвате цивилизацијске и европске вредности без упуштања у тешку и неизвесну борбу за рестаурацију историје. Јер та борба им руши углед и одузима огромну енергију која би се могла усмерити на просперитет.

За садашње понашање хрватског политичког врха постоје бар два круцијална разлога.

Први разлог је континуитет историјске борбе хрватског народа за своју независну државу кога једноставно нема без усташког покрета, када је у питању оваква Хрватска коју данас видимо. Ако се већ савремена Хрватска са гађењем одриче некакве своје државности у Краљевини СХС, Краљевини Југославији, па и у Титовој Југославији, и све те државе назива „тамницом хрватског народа“, без признавања позитивне и државотворне улоге усташког покрета настао би огроман историјски вакуум од скоро стотину година у коме Хрвати нису тражили самосталну Хрватску. Испоставило би се да су Хрвати били задовољни у заједничким државама, чиме би се поставило логично питање оправданости „Домовинског рата“ и огромних жртава како би се остварило нешто што Хрвати нису ни желели нити им је било потребно.

Само усташки покрет даје вековни континуитет борби за независну Хрватску, а у тој борби постоје, мора се признати, значајни успеси. Крунски успеси су: између два светска рата – атентат на краља Александра; у рату –  стварање усташке НДХ уз крваво етничко чишћење и проширење граница до реке Дрине и до Саве посред садашњег Београда; након Другог светског рата – пресудна улога усташке емиграције у разбијању Југославије и стварању нове независне Хрватске уз ново и дефинитивно етничко чишћење Срба и нове злочине. Тог континуитета савремена независна Хрватска не жели да се одрекне него се одлучила за постепено „прање“ усташког покрета, како би га префарбала у национални и државотворни.

Основна теза им је да су идеје усташког покрета биле исправне, а методе баш и нису. Злочиначке методе су проблем који покушавају да реше на путу потпуне рехабилитације. Зато упорно умањују усташке злочине и покушавају да их изједначе са наводним злочинима југословенског антифашистичког покрета баш према усташама. Тако од џелата смишљеном пропагандом праве жртве. Помпезне комеморације у Блајбургу и минимизирање и ниподаштавање жртава у Јасеновцу само су део те смишљене стратегије. Све то чине уз прећутну подршку Запада јер и њима одговара да се измишљају и надувавају злочини комунистичких режима, као и „прање“ усташког покрета, пошто се тако ствара утисак да су, штитећи усташку емиграцију, помагали политички, а не фашистички, злочиначки и терористички покрет.

УЛОГА УСТАШКЕ ЕМИГРАЦИЈЕ Други разлог толеранције усташког покрета од стране хрватског врха јесте непријатна истина да оваква независна Хрватска без усташке емиграције не би била створена. Стварању нове независне Хрватске пресудно је допринело проусташко емигрантско крило ХДЗ са Гојком Шушком на челу, јер су имали далеко боље обучен и мотивисан људски потенцијал, јака финансијска средства за политичку кампању, чврсте везе са моћним политичарима на Западу, посебно америчким, и пуну наклоност Римокатоличке цркве. Туђман је са својим левим крилом имао само више, али слабије мотивисаних присталица, и ништа друго што би допринело преузимању власти. Зато није чудо што је проусташко крило у потпуности овладало Хрватском, а то је одговарало и Западу – имали су више поверења у усташе него у бивше комунистичке кадрове. У таквим условима не може се очекивати да у Хрватској дође на власт нека гарнитура која ће се одрећи усташких тековина НДХ и започети модерну проевропску политику захваљујући којој би брзо нашла заједнички језик са Србијом.

 

БУДУЋИ ТЕРЕТ Шта конкретно Хрватска очекује од Србије и шта ће у перспективи оптерећивати српско-хрватске међудржавне односе?

Проблем у међудржавним односима остаће прикривена тежња нове независне Хрватске за проширењем граница на територије Србије и Републике Српске. Та тежња, изворно усташка, жели проширење граница што ближе границама бивше НДХ. Сувише је рано да то у Хрватској неко јавно каже, али се говори о хрватском земљишту преко Дунава које је наводно узурпирала Србија, и Врбаској бановини са центром у Бањалуци која „природно“ припада Хрватској. Остварење територијалног циља, по свему судећи, није могуће одједном, зато је планирано по фазама, зависно од историјских прилика и погодности, због чега замрзнути конфликт мора опстати и мора се често изнова подгревати.

Не треба очекивати да нови дијалог резултира великим помаком у односима јер Хрватска од Србије очекује немогуће: да заборави злочине усташке НДХ; да прихвати хрватску истину о Јасеновцу; да тероризам усташке емиграције прихвати као легитимну борбу за независност; да верификује етничко чишћење Срба у Хрватској као изнуђен потез хрватске власти за који су Срби сами криви; да Србија призна да је извршила оружану агресију на Хрватску и извини се због тога; да Хрватској призна право на обе обале Дунава од Мађарске до Бачке Паланке… Списку дрских захтева нема краја. Сматрају да су у апсолутној предности у преговорима јер су све историјске околности на њиховој страни – од подршке САД као највеће светске силе, подршке већине држава ЕУ, до подршке НАТО-а. Уз снагу вета на српске ЕУ интеграције којим располажу као чланица ЕУ, умислили су да могу добити све, а да не дају ништа.

 

УЛОГА САД Ипак, није немогуће да Хрватска под притиском нове стратегије САД за Балкан буде принуђена да и сама мења политику према Србији, као што тренутно чини Америка. Ако би било успеха у тим покушајима „приближавања“, хрватски територијални планови били би одложени на неодређено време (али не и заборављени или одбачени као неоствариви). У том случају би се потврдила теза да о нормализацији односа са Хрватском треба разговарати са САД или бар у њиховом присуству, нешто слично као што је председник Вучић о нормализацији односа са Бошњацима разговарао са Изетбеговићем у присуству турског председника Реџепа Тајипа Ердогана.

Сасвим је могуће да позив Александру Вучићу није хрватска идеја, јер је наступио одмах након трилатерале у Истанбулу, и што је овај позив изазвао тотално изненађење и парализу комплетног хрватског политичког врха, сем кабинета председнице. Извеснија је нова комбинација америчке дипломатије, како би се умањио значај Ердогановог посредовања а тиме и његов углед на Балкану и како би се анулирала турска дипломатска активност на плану пуне стабилизације региона. Тако САД поручују да без њих никакве стабилизације и нормализације стања не може и неће бити. Ако је план америчке дипломатије да преотме све иницијативе на Балкану и тако демонстрира своју моћ, онда се шансе за некакве успешне договоре са Хрватском повећавају. Србија ће по логици мирољубиве политике коју води лако прихватити сваки коректан договор, а Хрватска ће испуњавати налоге свог ментора.

САД су демонстрирале своју моћ када је у питању стављање Црне Горе под контролу НАТО-а, форсирање албанског фактора у Македонији, решење спора Македоније са Грчком око имена македонске државе… Исто тако ће настојати да покажу како српске проблеме са Хрватима, Албанцима и Бошњацима могу решити и контролисати само они и нико други. Што би другим речима значило – маните се Руса, Кинеза и Турака, ми смо овде газде и будућност вам од нас зависи. Све то, ако се уопште о томе ради, треба гледати само као још један амерички покушај да се демонтира српска војна неутралност и раскину баш све везе с Русијом. Наравно да је, уз садашњи крајње чврст став српског председника Вучића, министра спољних послова Ивице Дачића и министра одбране Александра Вулина о питању српске војне неутралности, тај покушај осуђен на пропаст, а тиме и сви договори са Хрватском ако под америчким притиском буду постигнути.

Председник Вучић је само захваљујући садашњем међународном рејтингу у ситуацији да прихвати овако непристојан и увредљив позив из Хрватске а да га то не кошта политичких поена. У другачијим околностима не би смео да пошаље позитиван одговор јер салва увреда и сулудих захтева од стране кључних хрватских политичара није усмерена само према њему него и према Србији и српском народу. Антисрпска кампања у Хрватској никада није прекидана, без обзира на то што је српска мањина одлучила да буде прагматична и што је дала подршку садашњој власти коју је формирао ХДЗ. Нису само у питању изјаве кључних политичара, јер су напади на Србе и Србију далеко драстичнији на нижим нивоима.

На пример, Хрватска је једина држава која има две академије наука, званичну (ХАЗУ) и ону која је наводно у егзилу (ХАЗУД). ХАЗУД је апсолутно проусташка и  антисрпска институција која се труди да своје деловање поткрепи „научним и историјским доказима“ који су редовно смешни, али и те како делују на хрватску јавност. Хрватској је већ годинама велики проблем масовно исељавање младих људи, што је ХАЗУД изучавала и нашла за то „научно објашњење“. Они кажу да против Хрватске специјални рат воде четничко-сатански монструми из Србије који су овладали технологијом којом „невидљивим можданим валовима подстичу младе људе да се исељавају из Хрватске“. Јесте смешно и будаласто, али они и даље користе „научнике“ који редовно за све проблеме у Хрватској криве Србе и Србију. И како онда, након таквих идиотизама, очекивати некакав здраворазумски глас из Хрватске. Зато би и мали помак у решавању међудржавних проблема био велики успех.     

[/restrict]