Србија је балкански Хартленд

БАЛКАН: МОСТ ИЗМЕЂУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА ИЛИ БУРЕ БАРУТА (I)

Балканско полуострво, као простор на коме су сучељавају интереси свих значајних евроазијских (и неколицине ваневроазијских) сила, представља једно од најважнијих геополитичких попришта евроазијског континента. То је простор миграција и освајања. Тако је, у најмању руку, било још од периода римске експанзије, али и много пре тога. Тако је и данас. На то га предодређују географија и веома сложена историја: Балкан је велико раскршће континенталних путева. Од најранијих времена, он повезује Европу и Азију, Запад и Исток, Западну и Средњу Европу са Блиским истоком, и евроазијски Север и Исток са њеним Југом

Историја Балкана и балканских народа никада није ваљано проучена ни истражена. У давној прошлости, Балкан је био колевка најстаријих, неолитских цивилизација Европе (Лепенски Вир и Винча; ова последња је, према речима археолога Ђорђа Јанковића, уједно и најстарија држава Европе). На тлу Балкана настаје грчка цивилизација, која је, пресудније и дубље него римска, утицала на европску цивилизацију.

У старом веку на Балкану се образује македонска држава, најмоћнија војна сила свог доба. Александру Великом полази за руком да порази Персију, освоји Египат и успостави царство које ће, макар и накратко, „ујединити Исток и Запад“.

Балканом се, у нешто каснијем периоду, протеже римски лимес. Полуострвом пролази и граница којa дели Источно римско царство од Западног римског царства. После црквеног раскола, исту линију прати подела на источно и западно хришћанство (ово ће се поновити вековима касније, са спуштањем Гвоздене завесе, када Балкан не припада у потпуности ни капиталистичком Западу ни комунистичком Истоку, већ за њега важи компромисна формула „2+2+2“: две земље у НАТО-у, две у ВУ и две ван блокова).

У модерно доба, Балкану се одриче припадност Западу и Европи, или цивилизацији уопште. Европа, европска цивилизација завршава негде „испод Беча“, у крајевима које насељавају Словени обе вероисповести, а то је већ варварска област, омражени и презрени „Бизант“: „Постоји и данас“, пише Мирча Елијаде, „понека поштењачина од интелектуалца за кога се Европа завршава на Рајни или, у најбољем случају, испод Беча. Даље од тога за њих (Европљане) почиње један непознати свет, можда дражесан али несигуран. Ови чистунци би били у искушењу да испод коже Руса открију оног чувеног Татарина о коме су учили у школи; што се Балканаца тиче, са њима почиње онај конфузни етнички океан домородаца који сеже све до Малезије.“

 

Средином XIV столећа на Балкану настаје краткотрајно Српско („Душаново“) царство, чији ће успон насилно прекинути освајања Османлија. Године 1346. Душан Силни устоличен је за цара. Његова титула била је „rex Rasie, imperator Romanie“ – „краљ Рашке и цар Рима“. Катастрофа наступа са Косовском битком. Српска држава ће бити обновљена кроз „српску револуцију“ (Леополд фон Ранке), у низу устанака и ослободилачких ратова. Борба за сувереност је дуготрајна и крвава, и не води се само против посусталог Турског царства. Срби и данас настањују централни део овог полуострва, „балкански Хартленд“, и представљају најснажнији и најзначајнији геополитички фактор на Балкану.

У данашње време Балкан обележава геополитичка расцепканост, етничка, верска и културна подељеност. Он је зона сталних конфликата и испољавања аспирација великих геополитичких сила и, у исто време, место сусрета: мост који повезује различите религије, цивилизације и културе.

Све то јасно показује да Балкан ни дан-данас није изгубио свој геополитички значај. Напротив: у доба све снажнијих ривалитета између великих сила његов геополитички значај непрекидно расте. Борба великих сила за хегемонију над Балканом управо сада улази у нову и одлучну фазу.

Геополитичке константе

Појам „балканизација“ и синтагма „буре барута“ су негативни стереотипи приписани Балкану и Балканцима који имплицирају потребу његове „пацификације“, у знаку неоколонијалне девизе „Балкан не сме бити препуштен Балканцима“. Овај императив англосаксонског империјализма, његов темељни аксиом, понавља британски дипломата Тимоти Лес, који се залаже за ново прекрајање граница на Балкану. Према његовом мишљењу, Балкан може бити трајно пацификован и претворен у зону стабилности једино уколико некој сили, односно Западу у његовој „цивилизаторској мисији“, пође за руком да над полуострвом успостави своју потпуну хегемонију.

На Балкану се, у грубим цртама, данас сукобљавају интереси неколико главних геополитичких сила, које можемо сматрати за константе новије историје.

Прва сила је острвски (а такође и континентални) Запад, „империја атлантиста“, коју је некада предводила Британија, а данас САД. Почев од 90-их година прошлог века таласократски и атлантистички Запад пресудно је обликовао садашњу геополитичку стварност Балкана и диктирао нове линије подела и разграничења. Друга је Средња Европа (Немачка, која данас доминира Европском унијом). Средња Европа нема идентичне интересе са Западом, премда се они каткад подударају, а и сама остаје разапета између две различите и у много чему супротне геополитичке перспективе: атлантистичке и проамеричке, или „европске“ и континенталне Европе.

Трећа значајна сила је Евроазија–Русија (Руско царство, потом СССР, а данас Руска Федерација), чији се традиционални смер наступања пружа од Подунавља ка Медитерану, ка „топлим морима“ и Блиском истоку. После узмицања с почетка 90-их нагло ојачана Русија се враћа на Балкан, изазивајући узнемиреност и у Вашингтону и у Бриселу.

Утицај Запада при томе и даље остаје најснажнији. САД (Запад) покушавају да Балкан утврде као сопствени бастион, у коме ће сузбити у првом реду руски утицај, стварајући нови „санитарни кордон“ (путем „Иницијативе три мора“, старог концепта „Интермаријума“) и онемогућити Немачкој (Средњој Европи) да задржи или учврсти своје позиције на Балканском полуострву.

Када је реч о Немачкој, треба приметити да њен утицај, премда је и сада веома значајан, у последњих стотинак година генерално опада. За разлику од XIX и XX века, Средња Европа више није у стању да се образује као засебан и независан геополитички пол. Из тог разлога приморана је или да се ослања на САД (и супротставља Русији), или да се, уколико изабере супротну геополитичку оријентацију, ослања на Русију и уђе у отворени сукоб са својим дојучерашњим атлантским савезником.

Бизмарк је по сваку цену настојао да избегне сукоб с Русијом. Хитлеров Трећи рајх се сукобио и са атлантским Западом и совјетским Истоком, што је довело до немачке катастрофе из 1945. године. После 1990. изнова уједињена Немачка постаје кључни европски „савезник“ САД, али лишен своје војне моћи и права да доноси стратешке одлуке. Такво право припада искључиво Вашингтону.

Од униполаризма ка новом биполаризму

Утицај четврте, исламске геополитичке зоне, коју на Балкану скоро у потпуности представља геополитички колебљива Турска, такође изнова расте и постаје све значајнији. (Утицај Ирана остаје симболичан, док је вехабистичка Саудијска Арабија само субимперијални пројекат САД.) Турска данас, у првом реду због догађаја на Блиском истоку, током којих је покушала да се супротстави Русији, пролази кроз веома турбулентан период. У току је њено геополитичко репозиционирање, како у односу на своје западне савезнике, тако и у односу на Русију и Иран. Током рата у бившој Југославији Турска је безусловно следила проатлантску оријентацију или се између интереса Турске, као јужног крила НАТО-а, и САД (Запада) могао ставити знак једнакости. Данас то више није случај.

Пета важна сила је Кина, чији је утицај за сада најмање видљив и која у овом тренутку делује у некој врсти синергије с Русијом. Важни коридори „Пута свиле“ (кинески државни мегапројекат „Појас и пут“) пролазе Балканом, ка Средњој и Западној Европи, услед чега ће значај овог фактора у будућности несумњиво расти. Њено присуство, које се у овом тренутку ограничава на економију (или је то само привидно), већ сада изазива подозрење Брисела и Вашингтона.

Уопште узев, све поменуте геополитичке силе, које одговарају и засебним културно-цивилизацијским типовима, могу улазити у мање или више еластичне или чврсте савезе, или се међусобно сукобљавати. Почетком 90-их интереси атлантиста су се у основи подударали с интересима Средње Европе (Немачке) и исламског света (Турске). У таквим околностима, ослабљена Русија није могла да спречи разбијање Југославије, нити да пружи неку значајнију подршку Србима.

У другој деценији XXI века ова слика постаје сложенија. Интереси Запада и Средње Европе се све јасније разликују и све чешће долазе у колизију. Епоху униполаризма полако смењује нова епоха биполаризма, у којој се свет све оштрије дели на атлантски блок, који укључује САД, Британију и земље Европске уније и, с друге стране, евроазијски блок, предвођен Русијом, Кином и Ираном. Овај нови биполаризам заправо означава прелазак ка будућем мултиполарном свету. Услед тога, и у Европској унији долази до све израженије поделе на проамерички и пронемачки блок. Немачкој доминацији унутар ЕУ супротстављају се земље такозване Нове Европе, које измичу утицају Брисела и Берлина и приближавају се Вашингтону. Пред Немачком се у тим околностима отварају само две перспективе: или лојалности САД, или тесне сарадње с Русијом и Кином (Евроазијом у ширем смислу). У сличној позицији се налази и Турска, која све отвореније испољава и сопствене неоимперијалне амбиције, због чега долази у сукоб са Западом. Сукоб кулминира с неуспелим гуленистичким државним ударом који су инспирисале и покренуле САД.

Европски и евроазијски Балкан

Стратегија атлантиста (Запада) на Балкану почива на једноставној и ефикасној формули divide et impera. Примена ове стратегије током последњих две стотине година претворила је Балканско полуострво у „буре барута“ и зону сталних конфликата, зону у којој се води беспоштедни рат свих против свих и која затим подлеже „пацификацији“, односно наметању решења које диктира Запад.

Етничко, верско и културно шаренило Балкана већ од XIX столећа постаје предмет манипулације западних сила. Британија и Француска током Првог српског устанка подржавају Османско царство – „болесника с Босфора“ – противећи се обнављању суверене српске државе, а потом се окрећу стратегији стварања низа патуљастих држава које ће се супротстављати Србима и на тај начин сузбијати растући руски утицај. Стратегија Сједињених Држава, као наследнице британске таласократије, како сведочи геополитичка мисао Збигњева Бжежинског, не само што је тачно уочила геополитички и стратешки значај Балкана већ је од Британске империје преузела и основну стратегију доминације над овим кључним простором европског континента: „У Европи“, пише Бжежински у чувеној књизи Велика шаховска табла, „реч Балкан призива слике етничких конфликата и регионалних ривалитета великих сила…“  

У очима овог америчког стратега, „Европски Балкан“ је само део много веће и подједнако трусне територије, „простора потреса“ (shatterbelt), што се од европског југоистока протеже дуж читавог југа Азије: „Евроазија такође има свој Балкан, али Евроазијски Балкан је много већи, гушће насељен, и још више религијски и етнички хетероген. Смештен је унутар великог правоугаоника који означава средишњу зону нестабилности… а обухвата делове југоисточне Европе, Централне Азије и делове Јужне Азије, подручје Персијског залива и Блиског истока.“

Пут за остваривање америчке доминације је исти онај који је на овом широком простору током последња два века користила Британска империја: подстицање и изазивање етничких и верских сукоба на Балкану у циљу његовог геополитичког прекомпоновања.

Лабораторија за разарање држава

Време за примену геополитичких замисли Бжежинског наступило је крајем 80-их и почетком 90-их година прошлог века, са рушењем Берлинског зида и нестанком биполарног светског поретка, када је социјалистичка, „друга Југославија“, вољом западних сила (пре свега САД), претворена у „лабораторију за тестирање техника прикладних за уништавање других земаља“ (према изразу италијанског геополитичара Клаудија Мутија). Промене граница у Европи започињу разбијањем Југославије. О томе сведочи српски и југословенски дипломата Владислав Јовановић: „Неспорна је чињеница да су Америка и западне земље не само пројектовале нове границе на Балкану него и брисале постојеће… То је био случај са СФРЈ, која је нестала с политичке мапе света у року од два и по месеца. Уништили су границе једне државе која је била међу оснивачима Уједињених нација, Лиге народа и Конференције за европску безбедност и сарадњу.“

„Ратовима за југословенско наслеђе“ (1991–1999) исцртане су нове границе на Балкану, чији је приближан оквир утврђен Дејтонским споразумом (1995). Овај оквир, како ће се убрзо показати, био је подложан променама и ревизији, у складу са интересима Запада. Од потписивања овог мировног споразума трају покушаји укидања Републике Српске и даљег комадања Србије. Затим је „НАТО, противно међународном праву и Повељи УН, извршио агресију на СР Југославију, што представља злочин против мира“ (В. Јовановић). Нескривена амбиција Сједињених Држава је отцепити Косово и Метохију и свести Србију на границе такозваног Београдског пашалука. После агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију, избила је петооктобарска „обојена револуција“, која је имала за последицу инсталирање прозападне и марионетске владе у Београду.

Резултати ове стратегије атлантиста су добро познати. Балкан је дестабилизован на дуги рок. Нове границе и нове државе су подједнако, ако не и више, вештачке и арбитрарне као и оне које су им претходиле. Катастрофи на Балкану уследиле су катастрофе на Блиском и Средњем истоку и Северу Африке. „Користећи искуство стечено у Југославији“, закључује Клаудио Мути, „стратегија атлантиста манипулисала је и експлоатисала етничке, конфесионалне и политичке разлике у Сирији, Либији, Ираку и Украјини како би разорила државе и поробила народе“.               

                Наставак у следећем броју