СНАГА ФАНТАСТИКЕ

УСПОНИ И ПАДОВИ У МИНУЛОЈ ЛИКОВНОЈ ГОДИНИ

Успех појединих београдских изложби одговорио је и на питање: За кога уметник ствара, да ли за себе или за јавност, и да ли личне експерименте у том смислу треба да излаже, чак и уколико немају ликовну вредност, а пусте галерије у центру града најбоље то потврђују

Причу о најгорим и најбољим ликовним дешавањима у протеклој години наткриљују изванликовна догађања, неупоредиво озбиљнија од агоније српске културе. О неким од таквих догађаја, посебно онима повезаним са архитектуром као (уз сликарство и скулптуру) основним обликом ликовне уметности и шире са урбанизмом и градом као (уметничким) делом, као и о улози појединих тајкуна у овим догађајима писаћемо више у наредним бројевима. Сада поменимо да када је о тајкунима реч, њих има их и међу уметницима, и они заслужују одређену пажњу. Водећи у Србији у овом броју је вајар и професор Факултета ликовних уметности у Београду – Мрђан Бајић.

[restrict]

„КЕРЕФЕКЕ“ МРЂАНА БАЈИЋА Од државног удара 2000. године он је највише унапређени уметник на сцени, највеће суме новца добијао је на конкурсима Министарства културе, њему није откупљиван један већ по пет-шест радова. То исто чини и садашња власт која као да има аутогеноцидни карактер јер Бајић за њу каже на насловној страни НИН-а: „Примитивизам специјалног одељења на власти“! Бајића је само морално-политичка подобност из времена демократије препоручила за победу на конкурсу за подизање споменика Зорану Ђинђићу. Коаутор је Биљана Србљановић а ментор и стална подршка из позадине академик Владимир Величковић. Реч је о толико лошем решењу да је против њега устала опозиција и цела јавност. Симболика је сатанистичка – стрела одапета у небо, тј. стрела на поправци. Не зачуђује ружноћа и наказност тог надриспоменика када су на америчким облакодерима велики светлећи билборди са три шестице. Не само стрелу већ Бајићу власт подиже и велику пасарелу, ругло на Калемегдану између скулптуре и архитектуре (заједнички рад са Ричардом Диконом). Београду је доста његових наружитеља, свака власт која дође силује га, а чини нам се да народ који допушта да труне суво злато од скулптура Матије Вуковића, док истовремено финансира керефеке Мрђана Бајића – нема будућност. Њему би, наиме, требало платити да више не ружи и не загађује Београд.

ОСВЕТА КУСТОСА За један догађај не можемо са сигурношћу рећи да ли спада у најбоља или најгора дешавања. Реч је о једном и о другом. Десетак година пошто је власт Бориса Тадића београдски Музеј савремене уметности, водећу институцију те врсте на Балкану бацила у пензију и реконструкцију којој се десет година није назирао крај, Музеј је прошле године отворен. Причало се толико о Милошевићевој „диктатури“, али под њим су радили сви музеји, под демократама је затворен и Народни музеј који још не ради а било је предлога да се то учини и са Етнографским музејом. Ту чињеницу нису поменули дежурни „јавни људи“ и „јавне жене“; поводом отварања Музеја изређали су се Раша Тодосијевић, Милета Продановић и многи други у медијима. Нико није ни поменуо главног јунака ове приче, актуелног министра културе Владана Вукосављевића, који је својом озбиљношћу и трудом успео да одлично обнови Музеј, делимичне реконструкције из Тадићевог времена су биле хохштаплерај који је морао да се поново гради. Вукосављевић је успео да Музеј врати на мапу културе а урадиће то и са Народним музејем, што је и најбитнији потез за београдски туризам. Кустоси Музеја савремене уметности су му то вратили мржњом. Организовали су велику изложбу која није стална поставка како се првобитно мислило, изложбу која се није допала ниједном посетиоцу и на коју је јавност огорчена. Нема на њој најбољих српских сликара, старих као и нових, Медиале, фигурације, нема чак ни највеће по значају српске слике високог модернизма „Гуслара“ Петра Лубарде, јер је наводно превише епски. Они који на тој слици не виде чисто ликовне вредности треба да напусте Музеј, нису за тај посао. Зато је Милета Продановић добио највећи простор па испада да је он наш најважнији уметник. Ако ће тако МСУ даље радити, није га требало ни отварати, очигледно да није у интересу јавности, публике и нације, већ служи приватним иживљавањима његовог особља.

ПОВРАТАК ФИГУРАЦИЈЕ Премда се многа ликовна дешавања могу сврстати у најбоља у протеклој години, од изложби Гордане Каљаловић, Петра Мошића до оних Ђорђа Станојевића, издваја се једна линија, повратак фигурације и то ирационалне. Почело је са мањом ретроспективом српско-француске сликарке Љубице Мркаљ у Продајној галерији под називом „Аутопортрети у добром друштву“. Текст у каталогу је познатог париског ликовног критичара Ива Кобрија. Реч је о једној од темељних ауторки, највећој живој српској сликарки, која се истакла још на првом излагању на групној изложби „Перспективе“. Она је један од пионира визионарске уметности, друга генерација после Љубе Поповића и Дада Ђурића, чија каријера није била ни од ког ауторитета помогнута ни у Паризи нити овде. У свему самостална и посебна, прошле године представила је и филм о свом животу и делу, аутопоетичко остварење које је сама режирала. На изложби у Продајној галерији на Косанчићевом венцу могле су се видети слике, а не цртежи, графике и фотографије које се налазе и у збирци Музеја савремене уметности у Београду. Реч је о својеврсном повратку у будућност, прошлости и узорима схваћеним као приватност, интима једне сликарке, али и као позив на шире вредновање тајни старе уметности унутар актуелне. Љубица Мркаљ је својом оригиналношћу испред анахрониста, тзв. „сликара меморије“, али и на супротној страни од актуелне дигиталне авангарде и културе сметлишта. Високообразована, надарена, речита и крајње критична према савременој култури зарад највиших вредности, она је напросто незгодна појава са којом промотери савремених нихилоглобалистичких дешавања не знају шта да раде.

Друга изложба је била експеримент и провокација, на коју су многи са неразумевањем лоше одреаговали. Слободне кустоскиње Биљана Јотић и Маја Живановић, историчарке уметности коначно другачије од оних које излазе са катедре за Модерну уметност београдског Филозофског факултета, у Галерији РТС приредиле су већу изложбу „Медиала некад и сад. Медиала и њени утицају у савременом ликовном стваралаштву“. Погрешно схваћена као изложба медиалиста и њихових наследника, незадовољницима је промакло да су управо ове критичарке на врху таласа појаве низа младих цртача и цртачица, сликара и сликарки који се у време најагресивнијег продора техноавангарде враћају класичним изворима и то оним у српској уметности оличеним у деловању Медиале. Да ли и ту храбру младу прометејску генерацију треба дочекати као некад велике уметнике Медиале?

АУТЕНТИЧНИ ГЕНИЈЕ ШЕЈКА Својеврсну потврду првобитних вредности дала је „Фондација плаво“ у београдској „Галерији Уроборос“ организујући врхунску изложбу Леонида Шејке, творца иреалне сцене у Србији. Окупивши најбоље писце о његовом стваралаштву, радове из приватних збирки који нису никада јавно представљени, мотор те Фондације Никола Стојчевић је после вишегодишњег рада у „Галерији Hexalab“ наставио да приређује најбоље изложбе у Србији, штампајући сада и веће монографске каталоге. Шејка је уметник на ничијој земљи, својатају га разне групе јер је аутентични геније, који наткриљује двадесети век.

Слична потврда вредности стигла је поводом изложбе средње генерације најбољих српских сликара, оних између Медиале и најмлађих. Маја Живановић је у београдској „Кући легата“ у више просторија приредила изложбу „Фантастичних 6“ којом је представила најбоље радове Жељка Тоншића, Зорана Велимановића, Милана Туцовића, Жељка Ђуровића, Сергеја Апарина и Владимира Дуњића. Слике, слике-објекти и скулптуре ових савремених мајстора побудили су незапамћену пажњу на отварању а за две недеље изложбу је видело 6.000 посетилаца. Очигледно да је публика жељна праве уметности и сликарства, а не експеримената који се бацају после изложбе. Поставља се и питање за кога уметник ствара, да ли за себе или за јавност? Личне експерименте у том смислу и не треба да излаже уколико немају ликовну вредност, најбоље се то види по пустим галеријама у центру града. Професорка Јасмина Чубрило се у том смислу у књизи „Београдска уметничка сцена деведесетих“ налупетала о „закаснелој фантастици“, националистичкој уметности и сл. Фантастика постоји на различите начине у сваком времену и не може се неким магистарским радом уклонити. Интересантно је да њени противници из Сорошове екипе у Србији не устају на било који начин против Холивуда који је огрезао у разним врстама фантастичног или против такве књижевности а донкихотовски се боре против сликарства. Из те озлојеђености се и указује као у огледалу идиотизам њиховог тоталитарног затварања сцене.        

          

[/restrict]