Почетна / Глас времена / СКРИВАЛИЦА КАМУФЛИРАНА (ОПОЗИЦИОНИМ) СТАТУСОМ

СКРИВАЛИЦА КАМУФЛИРАНА (ОПОЗИЦИОНИМ) СТАТУСОМ

ЗАШТО ОПОЗИЦИЈА ЋУТИ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ?

Пише Зоран Аврамовић

Српски политички ум мора се замислити над чињеницом да међу српским политичким странкама и личностима има противника државне целине. У нашем парламенту седе, од 2000. године, посланици који навијају против српског права на Косово и Метохију. Окривљује се „трагичан устав“ зато што је Косово део уставног поретка Републике Србије. За нашу тему је важно да то није глас појединца у медијима већ изабраног представника народа. Неки гласачи су заокружили оваква имена

У Србији је у току јавни дијалог о Косово и Метохија. Не случајно. После НАТО отимања ове покрајине државни и међународни статус дела територије Републике Србије није решен.

Косовскометохијско питање је постало поприште разних савремених геостратегијских, дипломатских, економских интереса, али и политичких воља непостојеће „међународне заједнице“, односно постојећих западноевропских држава и САД. На њему се, без претеривања, ломи међународни правни поредак. Уколико се оствари план евроамеричких центара о независном Косову, нема никакве сумње да ће идеја државе добити нови практични правац са веома суморним перспективама.

ИСПИТ ЗА ДРЖАВНУ МУДРОСТ СРБИЈЕ Током историје ова српска покрајина била је место укрштања три струје политичких и националних интереса: иностраних, српских и албанско-српских односа на самом Косову и Mетохији. Како у историји, тако и у савремености, али и у будућности, оно ће остати место сукоба и помирења ова три чиниоца политичко-националног интереса. За неке актере иностране политике ова покрајина је геостратешко питање, а за Србе суштина националног идентитета и националног постојања.

Данас, када је овај политички производ НАТО силе постао средство притисака и уцена Републике Србије, када сила тражи прихватање њеног бесправног дела, општи политички интерес је да се чује „глас народа“ о могућим начинима решавања статуса наше јужне покрајине. Доносиоци одлука морају да у овом најважнијем државном питању саслушају стручњаке разних профила и грађане с њиховим погледима и ставовима. У овом говору нације о КиМ чују се три става: КиМ у саставу Републике Србије (већински), подела КиМ (мањински), одрицање од КиМ (најмањи). Са становишта државног интереса највећи значај имају ставови политичких странака и њихових лидера. О КиМ говоре интелектуалци, грађани, НВО, али не чује се глас оних који су најпозванији да саопште свој став о КиМ – опозиционе партије су изгубиле глас о овој теми.

Српска државна мудрост рачуна на власт и опозицију и све политичке образоване личности изван институција власти а који треба да пронађу решење за државну политику према деловању Америке и ЕУ у односу на УН и на Републику Србију. Та државна мудрост треба да нам одговори на питање шта планирају, какве су намере НАТО држава? У поступку противправног признавања Косова и Метохије државе о којима је реч су заобишле УН. Та чињеница слути на још веће зло. Јавне изјаве страних дипломата (Америке) да ће они помоћи своје политичке фаворите – још једно је питање за државну мудрост Србије.

На првом месту држава би требало да изгради у највећем могућем степену јединствену политику према Косову и Метохији, и на том послу унутрашње политичке разлике не би смеле да буду препреке (циљеви, средства, повратак протераних Срба). Држава, а то значи председник, влада и парламент (власт и опозиција) граде косовскометохијски консензус који је витално важан за политичку будућност Србије.

 

ИЗБЕГАВАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ Како разумети ћутање опозиције о КиМ? Разуме се, политичка опозиција није јединствена у овом, као и другим идеолошким и националним ставовима. Постоје разлике у партијским политикама према КиМ, од одбране до помирења са учинком агресије. Код неких странака је тај став јасан, код других се камуфлира и прикрива, па није лако открити шта партијске главешине мисле о КиМ. Ову скривалицу оправдавају опозиционим статусом а то схватају на начин – бити опозиција увек и о свим питањима власти. Такво понашање опозиције може да се брани и критикује, али у једној ствари власт и њени критичари морају да буду јединствени – у одбрани државне целине. Ако то није први задатак политичке делатности, онда сви унутрашњи послови немају свој правнополитички ослонац. Политичар коме држава није најпреча брига не разуме суштину посла за који се определио. То је онај који, по речима Слободана Јовановића, „не схвата политику као јавну службу већ као прилику за самоистицање“.

Покривалица већег дела опозиционе лепезе у Србији – вечним ставом бити против – може се тумачити или као избегавање одговорности за јасан став о КиМ или као одбацивање начела државног интереса. У оба случаја ради се о партијском егоизму у коме страда одбрана државне целине.

 Српски политички ум мора се замислити над чињеницом да међу српским политичким странкама и личностима има противника државне целине. У српском парламенту седе, од 2000. године, посланици који навијају против српског права на Косово и Метохију. Окривљује се „трагичан устав“ зато што је Косово део уставног поретка Републике Србије. За нашу тему је важно да то није глас појединца у медијима већ изабраног представника народа. Неки гласачи су заокружили оваква имена, а то значи да је проблем озбиљнији него што изгледа на први поглед.

Лако се уочава радикално негативна трансформација партијске политике. То је појава брзе и неочекиване промене политичког курса. Од одбране српства до евроатлантских интеграција. Критикују на све стране српски патриотизам, а нема речи о национализмима који су створили нове државе на простору СФРЈ.

СТРАТЕГИЈА САМООДРИЦАЊА Веће опозиционе грађанистичке политичке странке које ћуте о КиМ савезници су маргиналних странака које се отворено одричу Покрајине у државно-правном и идентитетском значењу. Зашто су се тако определили према косовском питању? Један „аргумент“ је реалност коју употребљавају углавном протагонисти страних интереса на Косову и Метохији.

Потребно је указати на стратегију самоодрицања која се јавља у неким политичким круговима Републике Србије. Ови политичари упорно прелазе преко чињенице да је ново или данашње стање на КиМ створено 1999. противправним НАТО бомбардовањем. Све што ради самоодрицатељски део политичких странака у Србији је заправо покушај да се незаконито произведено стање преведе у законито, што ће се понудити EУ. То је суштина стратегије српских политичара који мисле да је КиМ терет који треба одбацити. Али правна, национална и државна свест највећег дела Србије не може никако да прихвати ово превођење из бомбардованог у небомбардовано стање.

Реалност најчешће употребљавају и владе држава које су запеле да од покрајине КиМ направе независну државу. Тако говоре неки страни политички гости. Поручују српским политичарима да отклоне „недостатак реалности“ када је у питању КиМ.

Наравно, када се рачуна са оним што је реално у политици (као и у друштву), увек се отвара питање значења овог појма. Реално није проста перцепција. У оно што опажамо увек је мање или више уплетена наша мисао, жеља или воља, а потом и језик којим саопштавамо садржај опажања. (Како бисмо иначе објаснили да група појединаца једну ствар види и тумачи на различите начине.) Критика већинског дела српске политике да нема смисао за реалност лако се оспорава. Тачно је да постоје политичари који одбацују сваку помисао на издвајање КиМ из уставног поретка Србије, али махом је то и народна воља. Зар то није права реалност?

Друго питање тиче се још важније ствари: шта све улази у поље реалности? Да ли су то само искуствене чињенице? Нипошто. Реално је и оно што представља важећи нормативни поредак било које установе. Другим речима, ако је овакво стање на КиМ данас реалност, то је још више и Устав Републике Србије, међународне правне норме или Резолуција 1244, Зар то није реалност када је реч о КиМ?

„РЕАЛНОСТ” И БУДУЋНОСТ КиМ Дакле, уверили смо се да појам реалности може да се испуњава волунтаризмом и политичким навијањем и да ствари нису увек очигледне и саморазумљиве. Реално на КиМ је стање произведено НАТО бомбардовањем, стањем истераних Срба и других етничких заједница, а реалан је и правни поредак Републике Србије и УН. Ове и друге реалне чињенице неизбежно нас суочавају са веома значајним питањем за политичке односе – питањем легалности или правичности. Модерна политика настоји да своју власт и облике моћи утемељи на идеји правичности и сагласности. Друштвена реалност није нешто што пада с неба већ је производ социјалних и политичких актера. Да ли је произведена политичка реалност правична или није – суштинска је за оцену и перспективу социјалне и политичке стабилности. Политичка реалност која има полазиште у непоштовању норми правичности или ароганцији силе – неће имати дуг век и биће непресушни извор напетости и сукоба. Примера ради, када су нацисти отели Чехословачкој Судетску област, Велика Британија је то оценила као реалност у том тренутку. А био је то корак ближе катастрофи Другог светског рата.

Да ли је нека политичка реалност правична или не доводи до следећег питања: каква је перспектива створене једностране косовске реалности? Каква је будућност те НАТО конструкције? Могу ли се предвидети њене последице?

Начелно гледано, уколико је наше разумевање реалности потпуније, ако обухвата све кључне елементе конкретног стања, прогнозе о њеној трајности биће поузданије. Другим речима, ако је реалност КиМ створена војном силом НАТО-а и илегалним активностима ОВК, са истераним српским становништвом, она је без правног основа и других међународних вредности. Реч је о редукованој реалности. А када би се у овај појам укључила само Резолуција 1244, која је такође реалност, ставови западних политичких актера нужно би били другачији, а самим тим и практични политички поступци.

Српске политичке странке које гласом или ћутањем помажу отимачину КиМ од Републике Србије треба подсетити на чињеницу да се појам реалности може тумачити и на патриотски начин. За стабилност и перспективу овог дела Републике Србије било би пожељно, можда и неопходно, да у овај појам укључимо и нормативни садржај државе као и међународног поретка.

Коначно, кључно питање је: ко треба да мења политику према КиМ? Србија, косовски Албанци или НАТО државе? На првом месту онај ко је до оваквог стања довео. Косовски Албанци су узели 1997. оружје против државе у којој су живели, НАТО их је подржао бомбама и њихов је задатак да исправе сопствено дело. Али морамо да имамо свест о томе да ће питање Косова и Метохија још дуги низ година и деценија бити нерешено за све оне који хоће да га отму из уставноправног састава Републике Србије. У таквим околностима Србија и српски народ требало би да се припреме на деловање дугог трајања. Искуство је показало да само чврст став у одбрани сопствених националних интереса може принудити иностране освајаче КиМ да промене своју политику према нашој јужној покрајини. То значи да све важне установе и организације државе, цркве, медија, образовања и патриотских интелектуалаца морају да рачунају на мудру борбу за Косово и Метохију на дужу стазу. Ниједан озбиљан народ није спреман на добровољно одрицање од дела своје државе, нити се коцка са својим колективним достојанством. А демократски политичари не могу против народне воље, без огромног ризика.        

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *