Сенадов мир и Сенадове лажи

ОТКРОВЕЊЕ МОРГАНОВО – ПРИЧА О НАМА

Морган Фримен је, очито, толико навикао да глуми Бога да је и сам помислио да је Бог (што је у једном интервјуу чак и отворено рекао: Ако верујем у Бога, а верујем, то је зато што мислим да сам ја Бог). Ако је Фримен уистину некакав бог, онда је бог рата и лажи. Пошто је Американце пре неколико месеци хушкао на рат с Русијом, сада је одлучио да Србе прогласи ђаволима

Јесте ли чули некада за „Сенадов мир“? Нисмо ни ми док нисмо одгледали скандалозну епизоду емисије Моргана Фримена „Прича о нама“, која се емитује на „Нешенел џиографику“. За „Сенадов мир“ није чуо ни „Гугл“, јер када укуцате овај појам у претрагу, добијете само „око два“ резултата и оба су везана за ову емисију. Елем, „Сенадов мир“ је, објашњава нам његов изумитељ Сенад Хаџифејзовић, дводневно примирје које је испословао лично он тако што је, вероватно 1992, позвао лидера Срба у Босни Радована Караџића и затражио му да нареди обуставу ватре, а потом учинио исто и са муслиманским лидером Алијом Изетбеговићем. „Али мир није потрајао због Слободана Милошевића који је растурао Босну и започео с етничким чишћењем, а ускоро је дошао и ужас геноцида“, каже Хаџифејзовић. „Сенадов мир“ је, по свему судећи његова измишљотина, али би рат у БиХ могао носити и име „Сенадов рат“ пошто је га је управо овај човек објавио водећи централни дневник Телевизије Сарајево. „Ово је рат. Рат против недужних, против ваше деце и против свих нас“, рекао је он 12. априла. Сенад или не зна да су српска деца и цивили већ пре тога увелико клани и убијани у Босни, или за то не мари.

[restrict]

ЗЛИ СРБИ, ОПЕТ За Србе не мари ни Морган Фримен. Најављујући део своје емисије „Прича о нама“ (у продукцији његове фирме „Ревелејшнс“ – Откровења) који се односи на рат у Босни и који следи после приче о једној од најозлоглашенијих организација у историји света, америчком Кју-клукс-клану, од које се просечном Американцу диже желудац, он упозорава да у данашњем свету на власт долазе лидери који пропагирају поделе, а не јединство, и као илустрације користи Владимира Путина, Башара Асад и Слободана Милошевића који је 1992. „окончао мир у Сарајеву, у којем су генерацијама пре тога три народа живела заједно“, јер је „распад Југославије видео као прилику да окупира босанску територију“. „Пропагандом је Србе који су живели у Босни нахушкао на своје суседе“, рече Морган Фримен. На страну то што је распад Југославије пао с неба (макар за то не оптужује Милошевића), него се, по Фрименовим речима, ниједан прогон Срба није десио пре рата деведесетих, ни 1914, ни 1941, а није ни током рата. „Српска војска предвођена Милошевићем желела је да подели житеље Сарајева, али грађани који су се нашли под опсадом су једни друге и даље сматрали пријатељима и суседима, без обзира на етничку припадност“, установио је Фримен. Па чак и на „Википедији“ постоји чланак о „Егзодусу сарајевских Срба“ где се признаје да је овај „мултиетнички град“ напустило више од 130.000 Срба и „оних који су се изјаснили као Југословени“. Данас у целом кантону Сарајево живи тек нешто више од 13.000 Срба. Толико о мултиетничности.

Али Сарајево по Хаџифејзовићу и не би требало да буде мултиетнично, иако су, како каже, „пре рата сви били заједно, Срби, Хрвати, Јевреји, сви Бошњаци или муслимани“. Сарајево је, наиме, по његовом мишљењу, турски град. „Сарајево је у 15. веку основало Османско царство“, каже он. Пре Турака није, дакле, постојало насеље Врхбосна, које се помиње у документима из 12. века и које се налазило на територији данашње општине Илиџа.

ЧОВЕК КОЈИ НИЈЕ БИО ТАМО Даљи ток емисије тера нас да се запитамо на којим је то Морган Фримен дрогама. Није толико важно што за илустрацију почетка сукоба у Сарајеву користи снимке петооктобарских демонстрација у Београду него што за главног саговорника о дешавањима у Сребреници узима Хаџифејзовићевог сина Феђу, који у разговору отворено каже да му је ово први пут да је на том месту. Фримен овај детаљ није чуо, па у нарацији наводи да „у Сребреници сада почива око 8.000 муслиманских очева и синова, сви убијени у јулу 1995, сви цивили, баш као и Сенад и његов син Феђа“. Сенад и Феђа јесу били цивили у то време, али свакако нису били у Сребреници. Феђа је то, као што смо навели, сам рекао, а Сенад је током целог рата радио на Телевизији Сарајево и водио дневник. Нико, међутим, пре Фримена није тврдио да су у Сребреници убијени само цивили, тј. да су све жртве биле цивилне.

„Шта се овде догодило?“, пита радознали Фримен свог саговорника Феђу. „Моргане, овде се догодио геноцид“, одговара му човек који није био тамо. „Они (Срби) су дошли овде и желели све да убију, да би ову територију одвојили од Босне и дали је Србији. Српска војска окупила је све мушкарце, жене и децу у овој фабрици. Ту су раздвајани и мушкарци и дечаци су одведени по овим планинама како би били убијени. Ту су почела масовна убијања, по хиљаду људи одједном“, рече Хаџифејзовић Млађи. По хиљаду људи одједном?! Па онда је сигурно убијено више од 8.000! „Ја сам тада имао шест година и много је дечака мојих година убијено. За мене је незамисливо да постоје људи који могу да изврше овакво етничко чишћење“, додао је он. Фрименов „експерт за Сребреницу“ очито не зна детаље око којих уопште не постоје контроверзе и око којих се слажу све стране (што је реткост када се ради о Сребреници). Фабрика у Поточарима о којој он прича је Фабрика акумулатора у којој је током рата био смештен холандски батаљон УНПРОФОР-а, па их на том месту није „окупила српска војска“ него је на том месту народ уточиште потражио од УНПРОФОР-а. По мишљењу Хашког трибунала у Сребреници нису убијана шестогодишња деца, него се у оптужницама наводи да је српска војска убијала мушкарце старости од 15 до 65 година. Трећа ствар је да они нису одвођени у планине, него да је највише жртава већ било у планинама, покушавајући да се борбом домогну територије под муслиманском контролом у Тузли. И тако даље…

КАД НАТО СПАСАВА На сву срећу, рекао би Фримен, постоји НАТО. „Недуго потом (после ’геноцида’ у Сребреници) дошло је до НАТО бомбардовања које је помогло да се оконча рат, али било је прекасно да се спасу жртве овог ужасног злочина“, рекао је он. Два се закључка из овога могу извући. Први је да убудуће НАТО мора промптније да реагује да би спасио неке жртве и да би направио неке друге, пошто су после њихове интервенције уследиле операција „Олуја“ и муслиманске офанзиве широм Босне, али у њима су жртве били Срби, па то није тако битно. Да српске жртве нису битне је други закључак. Али зашто хуманисти попут Фримена Срби не би били битни? Вероватно зато што су, како каже, „хтели да убију саму идеју да Босна може бити мелтинг пот етничких група“. Нажалост, једини казан (мелтинг пот) у Сарајеву су били Казани, злогласна јама на ободу града где су припадници 10. брдске бригаде Армије БиХ, предвођени предратним криминалцем Мушаном Топаловићем Цацом, „топили“ само Србе.

ПАС РАТА Фримен нам указује и да „Сенад који је поносан на свој бошњачки муслимански идентитет види себе као грађанина света“, те да је „срећан што живи са Србима, Хрватима, хришћанима и муслиманима“ (којим, пошто Срба у Сарајеву више практично и нема) и „свој глас у медијима користи за пропагирање свог уверења“. „То је врста гласа какав је потребан свету. Глас који инспирише да верујемо у нашу заједничку човечност“, каже он. Фримен добро зна какав је глас потребан свету. То нам је показао и дарујући свој глас ратнохушкачком пропагандном ремек-делу америчке „дубоке државе“ у овом случају оличене у опскурном „Комитету за истрагу Русије“ из септембра 2017. године под називом „Рат“. „Ми смо нападнути. Ми смо у рату“, прве су речи које Фримен изговара у овом два минута дугом клипу. У наставку објашњава ко је напао Америку. То је бивши агент КГБ бесан због распада своје земље који успева да се домогне председничке функције и успостави ауторитарни режим и нишан окреће ка старом непријатељу – САД. На крају Фриман својим сународницима поручује да се, због будућих генерација, „борба мора наставити“.

Није случајно што је баш Фримен изабран за наратора овог пропагандно-ратнохушкачког остварења. Фримен је већ годинама уназад на првој линији фронта у редовима америчких либералних јастребова. Ватрено је подржавао Била Клинтона (чији интервју, узгред буди речено, иде после приче о Сребреници у његовој емисији и који поручује – „знали смо да неће бити лако изградити нови светски поредак“), био је четврти донатор по количини новца за кампању Барака Обаме (неки га зову и О’бомба због тога што је само током последње године свог мандата, 2016, по свету посејао 26.171 бомбу), а активно је подржавао и кампању Хилари Клинтон (због своје ратоборности добила је надимак Килотон). Као што је прави човек за хушкање Американаца на Русију, тако је прави човек и за блаћење Србије и свих осталих неподобних. „Причу о нама“, која би требало да нам укаже на ствари заједничке свим људима које спајају човечанство, радио је човек који подржава најватреније америчке јастребове. Можда не знамо шта нас људе веже, али знамо шта везује Фримена и осталу екипу.      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *