Почетна / Свет / Руска игра западног лауфера

Руска игра западног лауфера

Од мрачних дана Хладног рата опасност по Запад од Русије није била овако велика као сада. Ако се Запад хитно не тргне, прети му апокалипса. Времена за чекање нема, Путинова агресија је иманентна и реална. Овакве и сличне поруке ових дана одзвањају на Острву. И још се императивно налаже: Топове треба што пре подмазати, војне буџете повећати, а Путина зауставити пре него што пређе Рубикон

Прошле седмице аларм је стигао од челника британских Оружаних снага, генерала Ника Картера: британски војно-одбрамбени потенцијал страшно заостаје за руским на плану технолошких и стратешких иновација.

Британски државни секретар за одбрану Гавин Вилијамсон се слаже. И још додаје да је руска претња западним демократијама заиста велика, да су руски војни капацитети драматично порасли, да су у стању да једним кибернетичким ударом – у евентуалном кибернетичком рату – „убију хиљаде“, онеспособе доток електричне енергије и погасе светла по Британији.

Прича о овој Путиновој агресији требало би да буде опомена – „док се наши департмани и министарства утркују ко ће добити више кеша из војног буџета… наша одбрана, на нашу штету и ризик, занемарује опасност која нам прети на много ширем плану… Све ово тече и даље док у појединим круговима провејава мишљење о руској војсци као формацији слабо плаћених и слабо дисциплинованих регрута неспособних за веће дивизијске формације“.

ПУТИН ЈЕ ВАСКРСАО РУСКУ ВОЈСКУ Насупрот овоме меродавне анализе показују да је оваква перцепција о руским војним снагама темељит промашај, а да су Путинове војне реформе све ово промениле и, како пише Сандеј експрес у анализи од 28. јануара, руске војне јединице су сада мање по броју људи, али су далеко моћније и мобилније. По истој анализи, половину руских трупа чине високопрофесионални војници, а генерали који су својевремено „побегли“ у приватну сферу сада се враћају и остају. Путин је, такође, масовно инвестирао у војну технологију која сада, по проценама аналитичара на Темзи, представља „истинску опасност по НАТО“.

Уз ове оцене о ренесанси руских војних капацитета помиње се и улазак у састав војних снага новог тенка „Т-14 армата“ за који британски војни експерти кажу како је способан да открива и уништи долазеће ракете. Појава „армате“ покренула је, на пример, у Норвешкој ревизију целокупне антитенковске стратегије.

„Армате“ и нека друга оружја којима је Путин опремио руске оружане снаге, посебно увођење у употребу ракетног система „Калибар“, показали су се успешним у Сирији, против побуњеника режима председника Асада. Нови Путинови оружани системи представљају ефектан изазов америчким крстарећим ракетама „томахавк“ откако су 1980-их уведене у употребу.

Систем „Калибар“ може да носи конвенционалне и нуклеарне бојеве главе. Неке ракете из овог арсенала имају домет и до 1.000 миља.

Руски ракетни систем кратког домета „Искендер“ у стању је да лансира суперсоничне самонавођене ракете за само неколико секунди.

Појава иновиране руске војне силе и, следствено, претња коју представља у освит ере другог хладног рата, запрема велики део тренутних војно-стратешко-политичких анализа на Западу. Реч је о некој врсти раскршћа у панорами односа Исток–Запад. Политика Запада према Русији у време Хладног рата диктирала је Москви да на одбрану троши више него што је иначе хтела. Сада смо сведоци обрнутог тренда – Русија троши више него што јој тренутна ситуација налаже, па Сандеј експрес пише како растућа војна сила Русије и новац који Путин троши на руску армију „представљају притисак на нас да трошимо много више како не бисмо били овако рањиви“.

Нова свест о растућој руској војној снази струји кроз аналитичке собе у Вајтхолу. Војни буџет Краљевине је преоптерећен у незгодно време пошто су у процесу раније планирани пројекти какви су два нова носача авиона, обнављање подморничке флоте „Трајдент“ и набавке ратних авиона Ф-35. Цени се да је све ово гвожђе рањиво на нападе руских прецизних оружја, а без ракетних система који би их штитили.

Занимљива критика војно-политичког врха долази од Фабриса Потиера, бившег директора одељења НАТО-а за политичко планирање, који каже, између осталог, да је избацивање из употребе извиђачко шпијунског брода „Нимрод“ била велика грешка јер је ослабила предвиђање овакве ситуације: „Замислите сценарио: Путин изазива кризу у НАТО-у тако што његови авиони и подморнице запрете британској фрегати; ми дижемо узбуну на највиши степен; наше подморнице и авиони крећу у подручје кризе… и док покушавамо да установимо шта се стварно догађа, Путин напада Украјину или Казахстан – нешто што је његов стварни национални безбедносни приоритет. Шта ћемо ми радити? Да ли ћемо и како бранити НАТО државе?“

Процена је да нова ситуација захтева нове мобилне снаге које су у стању да брзо реагују. Такве снаге треба да имају стално уз себе покретљиве ефективе са добрим логистичким и командним центрима, нешто чиме НАТО не располаже, не посвећује довољну пажњу, нити одваја потребна средства за евентуалну будућу конфронтацију са Путином.

КАСПАРОВ У УЛОЗИ ТОПА На овој тачки дебате западној страни притиче у помоћ антируско оружје, бивши светски шампион у шаху Гари Каспаров. Са страница британске штампе, а с друге стране Атлантика, он се обрушава на Владимира Путина.

Каспаров је прилично застарело оружје Запада, али још употребљиво у тренутној руско-западној конфронтацији. Бивши први шахиста планете добио је ових дана на Острву могућност и простор да се обруши на Путина у перфектно синхронизованом текућем нападу из свих цеви на Москву. У лондонским листовима означава Путина као диктатора, а руску обавештајну службу као диктатуру чији је задатак да се обрачунава са „другим земљама и мишљењима“. Каспаров је основао и партију „Друга Русија“ и посветио се острашћеној борби против Путина. Био је ухапшен 2007. у Москви у моменту када је учествовао, а по неким мишљењима и организовао, „продемократски“ митинг против Путина и његове Русије. У изјавама за британску штампу Каспаров каже да је Русија „деспотија једног човека“, да је полицијска држава у којој је он „глас вапијућег у пустињи“. Покушава да Русији и свету отвори очи и скрене пажњу на „чињеницу“ да се Путинов режим претворио у диктатуру и да се Владимир Путин неће зауставити после Русије него ће се устремити на „друге земље и демократије“. У посланици Западу и свету упозорава да се с Путином није шалити, па стога, опомиње Каспаров, Запад мора да јача војну моћ, а што се тиче њега, наставиће, из њујоршке заветрине, да води борбу против „диктатуре и диктатора“.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *